Младен Лорковић (1909-1945) је хрватски правник, политичар, министар у Влади клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске током Другог свјетског рата.
Његов отац је Иван Лорковић, такође политичар и публициста још из времена Аустроугарске царевине.
У младалачким данима Младен је био активни члан Хрватске Странке Права (ХСП), чији је оснивач др Анте Старчевић. Школовао се у Загребу, Аустрији и Њемачкој.
Постао је врло близак сарадник Анте Павелића вође ткз. Усташког покрета, касније поглавника НДХ. Био му је важан због сарадње са Берлином и осталим нацистичким сателитима изузев Италије. Усташку заклетву је положио 1934. године.
Поред бројних антисрбских и антијугославенских работа Лорковић је умјешан у атентат на краља Александра у Марсеју.
Заправо, Младен Лорковић касније постао један од пет најмоћнијих особа у НДХ.
Због сумње да је преговарао са западним Савезницима и да је хтео да изврши атентат на самог Павелића, Младен Лорковић је прво ухапшен, а онда утамничен у логори Лепоглава, гдје је и убијен крајем априла 1945. године.
Међу хрватским домољубима Лорковић је нашао своје мјесто, па тако и једна улица у Мостару је понијела његово име.
ЖИВОТОПИС
Младен Лорковић је рођен у Загребу 1. марта 1909. године. У то вријеме Загреб је био главни град аустроугарске покрајине Хрватска и Славонија.
Његов отац Иван је се активно бавио политиком и био члан Уједињене хрватске и српске академске омладине. Иван Лорковић је имао пројугославенска осјећања, те се залагао за оснивање јужнославенске државе, али није био присталица монархије.
Сарађивао је са Стјепаном Радићем, оснивачем Хрватске Сељачке Странке. Умро је 1926. године.
Младост и школовање
Младен је од младих дана волео друштвена догађања и учествовао у њима. Баш почетком тридесетих година 20. вијека Младен је показивао жељу да буде лидер на свим омладинским окупљањима, јер у то доба управо међу младима су настајале организације са политичким предзнаком. Он се учланио у Хрватску Странку Права која се наслањала на идеје др Анте Старчевића, великог србомрзца из XIX стољећа.
Био добар ђак и волео је да чита. Средњу школу је завршио у Загребу, а такође уписао је и Правни факултет... касније се пребацује у аустријски град Инсбрук и најпосље долази у немачку престоницу Берлин.
Политичке активности
Раних 1930-их година Лорковић упознаје Анту Павелића који је тих година постао дисидент и бјегунац од југославенске полиције. Павелић је основао 6. јануара 1929. године ткз. Усташки покрет, организацију са расистичким идејама и шовнистичким погледима. У основи је била мржња према Србима и Праослављу која је радила на рушењу устаног поретка Краљевине Југославије, а у томе је имала велику подршку Ватикана и Мусолинијевог режима.
Лорковић је допао затвора јер се новембра 1929. године основано сумњало да је он умјешан у убиство два агента који су га држали под присмотром. Тајна полиција га није ухапсила јер је побјегао у Аустрију и тамо се скривао.
Павелићу је Лорковић и требао такав да му буде човјек од повјерења баш за нацисте и Хитлера од којих је очекивао помоћ.
Полагање заклетве: Лорковић, други слева
Положио заклетву још 4. октобра 1934. године и добио команду над свим терористичко-диверзантским одредима ткз. Усташког покрета у Њемачкој, касније и у Европи (изузев Апенинског полуострва). Један од ријетких, Лорковић је имао визију о уједињењу свих хрватских странака у један јединствен савез са циљем да се Хрватска одвоји од Југославије.
Марсејски атентат
Краљ Александар I Карађорђевић је био насљедни владар југославенске краљевине. Носио се мишљу да Јужни Славени треба да имају једну снажну државу. С друге стране, под утицајем Ватикана и Италије, касније и Њемачке многи Хрвати су повјеровали да се може остварити тисућљетни сан.
Хрватски шовинисти су скупа са бугарским фашистима 1934. године одлучили да изврше атентат на краља Александра јер је он добнио одлуку о томе да Хрвати добију своју бановину у Краљевини Југославији. Међутим, територија те бановине није била велика као она што је проглашена августа 1939. већ три пута мања.
Управо то и је био разлог зашто су усташким присталицама помогле стране сигурносно-обавјештајне службе у достави информација и оружја којим је планирано убиство приликом Александрове посјете Француској 9. октобра. Великог удјела у припреми самог атентата имао и сам Лорковић. Он је чак због тога ухапшен и држан у њемачком притвору неколико мјесеци. Пуштен је након што је одбијен захтјев југославенских власти да буде изручен.
Занимљиво је то што је Лорковић пошто је постао перјаница власти НДХ 1941. године распитивао за судбину атентатора које је покушао избавити из Француске, али је добио одговор да је само један од четворице жив, остали су умрли или побијени. Чак и тај један који је дошао у НДХ је убијен по Павелићевом налогу јер се поглавник бојао да не би јавно одавао тајне о атетнату и помоћи страних сигурносних служби.
Повратак у домовину
Након што је пуштен на слободу, Лорковић је пар година био у Мађарској гдје живио до 1939. године, а онда се враћа у Загреб, пошто је Влада Милана Стојадиновића донијела указ о помиловању свих присталица Усташког покрета.
Оснивач је и главни уредник листа Хрватски народ, што је издавано јавно, међутим, тајно је штампао часопис Хрватска пошта.
Матица Хрватска је 1939. године објавила његову књигу "Народ и земља Хрвата". Баш у тој књизи, Лорковић одговорно тврди да су босански муслимани заправо Хрвати. Била је то жеља хрватских националиста да придобију исламизоване Србе на своју страну за борбу против Срба православаца.
Лорковић је све више изазивао власти и ухапшен је 1940. године јер је ширио непријатељску пропаганду и позивао сународнике на устанак. Тако је поново допао затвора, прво у Лепоглави, касније код Витеза у средишњој Босни.
УЧЕШЋЕ У ГЕНОЦИДУ
Почетком 1941. године Краљевина Југославија се нашла у тоталном окружењу од Сила Осовине (изузев Грчке), пошто су Тројном пакту пришле Мађарска, Румунија и Бугарска, док је Албанија већ била италијански протекторат двије године.
Хитлер је са својим снагама први напао југославенску краљевину 6. априла, а пар дана касније крећу и остали његови сателити. Отпор је био слабашан највише усљед дезертерства и издајства Хрвата, Словенаца и муслимана. Капитулација је била неминовна, док је краљ Петар II Карађорђевић са већим дијелом Владе евакуисан и спроведен у Лондон.
У Загребу су јединице Вермархта дочекане са цвијећем. Међу онима који су њемачким окупаторима пожељели добродошлицу био је и Лорковић, који је убрзано радио на проглашењу Независне Државе Хрватске 10. априла. Одмах потом написан је документ који је 5. маја 1941. предат руководству Трећег Рајха у коме се тражи њихова заштита НДХ.
Чим је формирана Влада НДХ, Анте Павелић је Младена Лорковића 9. јуна 1941. именовао за минстра спољних послова.
Младен Лорковић је био један од најутицајнијих политичара Независне Државе Хрватске, пошто је за вријеме свог боравка у Њемачкој успоставио добре везе и имао контакте са најмоћнијим поличарима Трећег Рајха.
До априла 1943. године Лорковић је био шеф кабинета поглавника Анте Павелића и одржавао контакте са генералом Едмундом Хорстенауом, предводником војног аташеа нацистичке Њемачке.
Током љета 1941. године Лорковић је имао низ јавних говора и иступања у којима је лагао како су Срби наводно тукли и масакрирали Хрвате, а све са циљем заваде народа и да Хрвати масовно нападну Србе, што и је био циљ власти у НДХ.
Састанак: Павелић, Мургаш и Лорковић
На састанку у Венецији 15. децембра 1941. Лорковић се залагао код Италијана да се повуку из демилитаризованих зона, што је генерал Галеацио Ћано одбио. Осим Ћана, Лорковић је имао сарадњу и са генералом Мариом Роатом, врховним командантом италијанске фашистичке војске на Балкану. Роата је покушавао да дискретује у неколико наврата Лорковића, али без великог успјеха, јер су Италијани у Лорковићу гледали оданог њемачког сарадника.
Сем тога, Лорковић је почетком 1943. учествовао и помагао оснивање хрватске 1. дивизије (односно 13. СС Вафен), која је састављена и од Хрвата и муслимана. У овом послу је имао помоћ генерала Хајнриха Химлера и министра Зигфрида Кашеа. Идеја Генералштаба Верхмархта је била да се тако међу савезницима регрутују за потребе ратовања Трећег Рајха. Овај план се није допао Павелићу који је сматрао да за његову војску треба попуна, а не њемачке армије. Кроз ову формацију је прошло око 17.000 бојовника.
Иво Колак, шеф кабинета Младена Лорковића је 23. априла 1943. ликвидиран јер је проглашен кривим за кријумчарење опљачканог злата од Срба и Јевреја током рата. Тиме је и Лорковићу била уздрмана позиција, али се извукао и добио мјесто секретара за сарадњу са Њемцима.
Кватерник, Францетић и Лорковић у Зворнику
Септембра 1943. Лорковић је поднио оставку у Влади, али је то одбијено и наставио је свој рад.
Када је Италија капитулирала, под налетом англо-саксонских савезника, Лорковић је отпочео са Њемцима нове преговоре како би повратио територију коју су Италијани контролисали на основу Римских уговора. Најпосље су добили сагласност Адолфа Хитлера за такву операцију.
Министар унутрашњих послова Младен Лорковић постаје 11. октобра 1943. године, када је започео реорганизацију и уведене су строге дисциплинске мјере.
Афера Вокић-Лорковић
Средином 1944. године Младен Лорковић схвата да Њемачка ипак губи рат, пошто су се Савезници успјешно искрцали у Нормандији и отворили Западни фронт. Ни на Источном фронту није било ништа боље, пошто је Црвена армија већ била на границама Пољске, Румуније и Мађарске. Тада је заговарао дубоке промјене у државној политици, написао је чак и један Меморандум о историјским приликама, тренутној ситуацији и проблемима НДХ.
Код поглавника је знао да неће добити било какво одобрење за такве идеје, јер је сам Павелић био са својим намјерама засљепљен до лудила. Тако је Лорковић отпочео тајне преговоре са неколико особа: Давидом Синчићем (председник книнског котара), Аугустом Кошутићем и Иванком Фаролијем. Преко Швацарске је Младен тражио контакте са Савезницима, али је тада већ било касно, па су га одбили.
Једино ко је у Влади подржао Лорковића у тим идејама о прекиду сарадње са Њемачком и преласку на страну Савезника био је министар оружаних снага Анте Вокић. Међу официрима хрватског Домобранства је било такође подржаваоца ове идеје али у мањем броју.
У Павелићевој вили 30. августа 1944. године долази до састанка државног руководства у коме су Лорковић и Вокић оптужени за издају и завјеру. Потпредсједник Владе Џафербег Куленовић је покушао да брани ову двојицу, али безуспјешно. Стављени су у кућни притвор.
СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА
Изведене је пред суд пар дана касније, када је одлучено да се Лорковић одстрани из власти НДХ и да му се одузима чин и све привилегије.
Након тога бива пребачен у затвор у Копривницу, а потом у логор Лепоглава заједно са Вокићем и Људевитом Томашићем и др. У Лепоглави је дочекао крај рата, али је 30. априла 1945. године ликвидиран од усташких стражара по Павелићевом налогу.
У Мостару је једна улица понијела његово име, у насељу гдје Хрвати имају већину.