Миро Бајрамовић (1957.) је хрватски машин-бравар, паравојник умјешан у бројна кривина дјела раних деведесетих година 20. стољећа када је разбијана Југославија и трајали ратови на тлу исте.

Био је припадник специјалне полицијске јединице "Јесење Кише" при Министарству унутрашњих послова СР Хрватске, која је основана почетком октобра 1991. а њом је командовао Томислав Мерчеп. Његови саборци су је умјешани у многе ратне злочине над србским цивилима, баш као и сам Миро Бајрамовић.

Новинарима Слободне Далмације је дао један интервју 1. септембра 1997. године, када је признао да је убио 72 особа, само зато што су били Срби. Оставио је крваве трагове у: Госпићу, Загребу, Кутини, Марином Селу, острво Слано, Пакрачкој Пољани итд.

У неколико наврата је био ухапшен, али је по налогу врха власти увијек ослобађан.

Ожењен је и има четворо дјеце.

ЖИВОТОПИС

Рођен је 30. јануара 1957. године у Зеници (БиХ). Оца није упамтио, а мајка му је умрла 1990. године.

Ожењен је и има четверо деце. Завршио је машин-браварски занат у Зеници, па је дошао у Загреб, у потази за послом.

Запослио се у предузећу "Јанко Гредељ" у Загребу на одјелењу парних локомотива на Главној железничкој станици и одатле је прешао у предузеће "Раде Кончар", које му је омогућило да се школује уз рад и заврши Машински факултет у Загребу.

Године 1990. године, када се промјенила власт у Хрватској је остао без посла и тада је добио позив МУП-а Хрватске, да им се прикључи. Како није знао како да прехрани породицу прихватио је овај позив. Одмах је био упућен на тререн где су се већ вришила застрашивања и пљачке Срба цивила, а касније напади и убиства, не само према цивилима, већ и припадницима Југословенске Народне Армије и њихових породица.

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Средином 1991. године у Даљу, крај Вуковара, упознаје Томислава Мерчепа хрватског дисидента још из времена МАСПОК-а односно ткз. Хрватског прољећа, који му је постао командант. Од тада почиње њихова злочиначка одисеја. Прошли су пуно тога заједно.

Јединица у којој су дјеловали, звала се "Јесење кише", односно службено, Прва загребачка специјална постројба при Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске. Пошто је Мерчеп био замјеник Ивана Векића, министра унутрашњих послова у то вријеме, имали су од институција сву могућу подршку и логистику.

Међу хрватским војницима и народом се јако добро знало ко је био у полицијској јединици "Јесење кише", све сами пробисвјети и олош. Пратио их је злосутни глас: "Где прођу, ту трава не расте".

У његовој групи су били: Синиша Римац из Вуковара, Мирослав Бришевац, Миљенко Задро, Игор Микула, Небојша Ходак и мала Гордана.

- "Најтеже је убити првог човјека, запалити прву кућу. Послије све иде по шаблону!"
Миро Бајрамовић, 1. септембар 1997.

ГОСПИЋ

Након Вуковара одлази са јединицом у Лику, где су имали наређење од врха хрватске власти: "Очистити све!", што је значио да не смије бити преживелих Срба у Госпићу. Тако се и десило да су хрватске паравојне снаге за неколико дана у октобру месецу убили преко 240 србских цивила, међу којима је било и пуно жена.

У Госпићу је довољно било да будете Србин, па да вас више не буде!

Прије ових злочина у градићу Госпић, заузета је касарна ЈНА "Станко Опсеница" 18. септембра 1991. усљед издаје албанских официра ЈНА који су дезертирали и предали паравојним снагама шеме и планове објеката унутар касарне. Јединица "Јесење Кише" гдје је био и Миро Бајрамовић је само у Госпићу ликвидирала преко 100 људи. Међу убијенима је био: директор поште, начелник болнице, власници угоститељских објеката, ресторана, угледни домаћини...

Убијали су их метком у главу, јер нису имали времена да се задржавају и да их муче. Главни циљ је био смањити проценат Срба у Госпићу. Бајрамовић је имао велико пријатељство са Тихомиром Орешковићем, који је чинио велике злочине у Госпићу над Србима, а касније је и осуђен на вишегодишњу казну затвора.

СЛАНО

На острву Слано на јадранској обали постојао је логор за мучење Срба, како 1941. за вријеме наци-фашистичке Независне Државе Хрватске, тако и почетком 1990-их када је почео рат у Хрватској.

Тамо је Миро Бајрамовић био најмање четири пута и ликвидирано је 13 особа од његове јединице "Јесење Кише", а Бајрамовић је лично убио 8 људи, сви су били Срби.

ПАКРАЧКА ПОЉАНА

У Пакрачку Пољану Миро Бајрамовић са јединицом стиже 6. октобра 1991. године, након повратка из Госпића.

У прво вријеме имали су штаб у Ватрогасном дому, а ту је уједно био и затвор. Њихов штаб је сликао неки фотограф из Загреба. Након неколико дана пошто им је из авиона ЈНА бомбардован штаб, они су се измјестили одатле и прешли на крај села, а затвор премјестили у сеоску основну школу у Међурићу, према Кутини.

Ова база јединице "Јесење Кише" у Пакрацу је изабрана од самог врха МУП-а Хрватске, односно Јосипа Бољковца, тадашњег министра унутраршњих послова СР Хрватске и Ивана Векића. Ту су доводили србске цивиле не само из Пакраца већ из шире околине.

Командант логора у Пакрачкој Пољани био је Мијо Јолић, који данас има повлашћен статус у Хрватској. За најгора злодела Бајрамовић истиче Муниба Суљића, алкохоличара и наркомана.

Прва акција на том подручију им је била напад на србско село Кукуњевац крај Липика. Ово село је имало према попису из 1991. више од 80% Срба. Било је дугачко, а уско насеље. Напад је трајао 4 сата и одмах су приступили хапшењу Срба. Како је подрум у у селу основној школи постао тесан, почели су и учионице да пуне Србима, које су мучили дању, а највише ноћу.

Њихов циљ је био да им нанесу што већу бол. Тукли су их кундацима, ногама, рукама, палили су их пламеном из плина тзв. бренером, посље поливали сирћетом. То су радили жртвама по генеталијама и по очима. Исто тако су их прикључивали на индуктор, односно на истосмерну струју, која не може убити човека, али наноси велику бол. Затвореницима су чмар гурали петожилни кабл, тако да после жртва не може сатима седети. На те отворене ране им је сипано сирће, не би ли им нанели још већу бол.

Забијали су жртвама ексере под нокте, а онда би на те ексере ставили трофазну струју, која би жртве спржила у пепео. Тјерали су их да пјевају усташке песме и др. Невине жртве које су тада испитиване у страху су све морале да признају. Тражено им је што више имена и локација гдје се налазе. Жртве у Пакрачкој Пољани и околини нису само ливкидиране у затвору, већ и у кућама, које су знале бити и паљене.

Злочинцима у јединици "Јесење Кише" је било наметнуто да ако не убијају Србе, онда су тзв. пета колона, односно и њима се спрема ликвидација. У Пакрачку Пољану су доведени и тројица Хрвата, они који су се побунили због нестанака својих пријатеља или комшија Срба. И они су били ликвидирани без милости.

Из Загреба у Пакрачку Пољану је доведено више од 50 Срба, који су ту одмах и ливкидирани. Миро Бајрамовић је лично одоговоран за убиство Милоша Ивошевића, републичког директора царине Хрватске. Прво је заробљен, а онда и мучен. Једини Србин који је успео преживети Пакрачку Пољану јесте Стеван Брајановић. Срби у Пакрачкој Пољани како Бајрамовић наводи, нису служили само за мучење, већ и за копање гробова у које су бацане жртве.

Томислав Мерчеп, 1991.

Најмање 280 Срба је према Бајрамовићевом признању ликвидирано у Пакрачкој Пољани, од чега је било и 10 жена.

Исто, међу припадницима јединице "Јесење Кише" владало је велико користољубље, па су се често знали и потући и поубијати око неравномјерне подјеле опљачканог новца.

ПОРОДИЦА ЗЕЦ

Јединица "Јесење Кише" је одговорна за смрт србске породице Зец у Загребу 9.12.1991. Михајло Зец је био угледан грађанин, прилично бога, власник месаре. Чак је био и члан ХДЗ странке, али му ни то није помогло.

Бајрамовићеви људи су му заробили брата који је под дејством батина рекао да му брат Михајло помаже крајишке Србе. Мерчеп и Бајрамовић издају налог о убиству Зецових. Убијен је Михајло у кући, а жена и дванаестогодишња ћерка Александра су одведени на Сљеме, брдо изнад Загреба и ту убијене.

МАРИНА НУИЋ

Марина Нуић је била на ратишту у Ловској као добровољац из Ријеке. У једној акцији када су "Јесење Кише" остале у окружењу, али су се извукли, дошло је до повлачења Ријечана. Они су враћени кућама, а Марина Нуић је остала са њима пет дана.

Оптужена је да ће извршити атентат на Мерчепа који је лежао рањен у болници. Па је стављена са затвореним Србима. Муниб Суљић је силовао 20 пута. Сахрањена је у месту Јања Липа.

ОПТУЖНИЦЕ И ПРЕСУДЕ

Због злочина које је учинио, ухапшен је од полиције и одведен у затвор. Миро Бајрамовић је у затвору провео 4 мјесеца.

Од 2. јануара до 30. априла 1992. године када је Владимир Шекс (високи функционер Туђманове партије ХДЗ) постао Јавни тужилац, 15 припадника "Јесењих Киша" је ослобођено, а међу њима и Миро Бајрамовић.

Касније 2005. године хрватско тужилаштво га је прогласило кривим и осудило на 4 године затвора.

Током 2012-2013 Бајрамовић је пред хрватским правосудним системом имао суђење за своја злодјела, али је ту системски вршена опструкција и ругање правди и жртвама.