Упознао сам их на Светој Гори, у Испосници Светог Саве у Кареји, где се свечарски окупи доста разноликог света из српских земаља и расејања. Слава у Испосници је по свему посебан догађај. Стасом су подсећали на кипарисе хиландарске. Високи, стамени, опуштеног држања, плавих очију, развијени, природно снажни динарци, одскакали су од осталих поклоника.
У први мах су личили на неке бивше кошаркашке асове. Александар, млађи, нарочито. Драгиши, старијем и лежернијем, са дисбалансом килограма, лаганих покрета, више су пристајале борилачке вештине или бацање кугле.
Начин на који је говорио или гестикулирао одавао је кафански тип човека. Мераклија, рекли би стари Сарајлије. Њих више нема као ни Сарајева о ком ми је у ратним ноћима у Чајничу причао Бране Радовић – Бране Робија, софистиковани сарајевски шмекер седамдесетих, “док је још било нафаке” и док “гологузи кокузи не посташе моћници, а домаћини бескућници ”, говорио је, поредећи тај суноврат друштва с брдом које је однела бујица, претворивши га у блатњаву каљугу земље, корења и камења.
Тог дана док сам посматрао браћу Вукосав: Драгишу и Александра, нисам ни слутио какву драму носе у очима.
Дана 17. априла 1992. године, без пратње, укрцали су се на један од последњих летова спаса из Сарајева. У Сарајеву је већ горело када је неустрашиви пилот ЈАТ-а, почивши Стева Попов, даноноћно летевши из Београда за месец дана спасио 40 000 људи. Претежно жена, деце и стараца. Многе породице ће заувек остати растављене.
УДАР НА ФУНКЦИОНЕРЕ
Драшко Вукосав, један од виђенијих Срба, наслућивао је трагедију великих размера. О себи и супрузи Ангелини није ни размишљао. Готово без пртљага убацио је Драгишу и Александра у црвеног кеца и одјурио према аеродрому. Коридор до Рајловца контролисале су снаге ЈНА. Дечаци су се осећали збуњено, трудили су се да сакрију страх пред оцем, чије је срце треперило. Стежући волан, гутајући кнедле, грозничаво је обуздавао узбуђење помешано са страхом и олакшањем што ће их избавити из гротла чији пламен ће прогутати на десетине хиљада живота.
Драшко, локални функционер – министар задужен за просвету и веронауку у општини Нови Град, није знао за страх. Ни породично искуство из Другог светског рата, у ком су усташе, најближе комшије, везали жицом његовог стрица заједно са сином од шест месеци на леђима и бацили у јаму Шурманци код Пребиловаца, није га опомињало да се на време склони из окружења чије се намере, испоставиће се, ни по чему нису разликовале од њихових предака из Другог светског рата. Сценарио је био готово идентичан, само што Срби више нису веровали никоме. Чак ни себи!
Ноћ пред полазак седели су и спавали на поду због дејства муслиманских снајпера. Већина станова у којима су живели Срби била је маркирана. По несрећи, њихов дом налазио се на линији ватрених дејстава.
- „Слушај ме добро, Драгиша”, скоро војничким тоном се обратио старијем дечаку, „да чуваш брата. Ни на тренутак да се од њега ниси одвојио до Новог Сада. Тамо вас чека тетка, али је твоја највеће обавеза да бринеш о брату. Немојте да се плашите, неће ово дуго, ускоро ћемо поново бити заједно“, храбрио их је отац. Загрлио их је чврсто, очински, топло и заштитнички пред улазак у авион.
- „Напред, момци! Запамти сине: Ђе брат брата не води, ту нема среће! Драгиша ти командујеш, Саша да слушаш брата“, добацио им је на растанку.
- „Тада сам упознао легендарног Стеву Попова. Поздравио се са нама, нисам ни слутио каква је величина тај човек. Херој! Нажалост и он је завршио трагично. Вероватно није хтео да дозволи да га понизи болест. Авион ми је изгледао као хангар. Људи су седели на неким дрвеним клупама, нас двојица на поду. По слетању на батајнички аеродром изгубио сам брата. Ухватила ме паника, неописив страх. И данас сањам како сам га изгубио и пробудим се у зноју. Ја сам имао четрнаест и по, Саша једанаест година.
Једноставно, при изласку из авиона понела га је маса. Писта је била препуна света, родбине, пријатеља, људи који су дошли да прихвате избегле. Након неког времена, за мене вечности, успео сам да га пронађем јер су људи већ увелико почели да се разилазе, а нас двојица смо бесомучно тражили један другог. Неки људи, задужени за нас, одвезли су нас на воз. И следећа жива слика је перон железничке станице у Новом Саду и спачек пријатељице моје тетке Сене, која нас је чекала на том перону.”
КРИМИНАЛЦИ КАО ГОСПОДАРИ
Драшко се вратио у свој дом, где су га два месеца касније ухапсиле Зелене беретке, партијски ескадрон смрти Алије Изедбеговића и његових најближих сарадника – Алије Делимустафића, Ејупа Ганића и још неколицине најекстремнијих јастребова Странке Демократске Акције, којима је припадао и хрватски члан председништва БиХ, Стјепан Кљујић, комшија породице Вукосав.
Миљеник сарајевске раје: Мушан Топаловић
Окорели криминалци, Јука Празина, Исмет Бајрамовић Ћело, Рамиз Делалић, Мушан Топаловић Цацо…, постају неприкосновени господари живота и смрти у Сарајеву.
Привођења сарајевских Срба, тортуре, силовања и бруталне ликвидације део су свакодневице, а главни град БиХ се претвара у отворени конц-логор за мучење и убијање Срба. Док се свет бавио опсадом Сарајева и српским гранатирањем градског језгра са околних брда, у самом граду намиривани су рачуни са онима који нису могли пружити отпор.
Од последица терора у Сарајеву страдало је 7.019 идентификованих и још 400 неидентивикованих жртава, а готово да нема ниједног од 40.000 Срба блокираних у Сарајеву који бар једном није привођен, да би им у исто време локалне банде пљачкале станове или у њих усељавале муслиманске породице.
12. јуна 1992. године у подне залупали су на врата и одвели Драшка Вукосава. Групу од десетак до зуба наоружаних ловаца на Србе у Сарајеву предводили су Мехмед Будимлић, Мирсад Имамовић и Јасмин Полић.
Мехмед Будимлић, комшија из суседног улаза по свој прилици, као осведочени србомрзац је типовао кога од Срба треба „обрађивати”. Уследила је преметачина, која ће трајати свакодневно, све до хапшења Ангелине Вукосав.
Драшка најпре одводен у логор Сунце, где почиње његово зверско злостављање. Касније га спроводе у просторије војне полиције смештене у предратном предузећу Пољоопрема, где се наставља иживљавање над овим невиним човеком. Како је касније утврђено, 26. јуна 1992. по њега долазе Исмет Бајрамовић Ћело, заменик команданта војне полиције и Самир Кахвеџић звани Крушко, заменик злогласног криминалца Јуке Празине, тада команданта специјалних јединица муслиманске ткз. Армије БиХ, и одводе га у логор или приватни затвор "Борселино" на Алипашином пољу, где у тортури предњачи Крушко са својом екипом.
Јукина екипа за свињарије и злодјела
Према сведочењу преживелих логораша: Бранка Попаре и Зорана Марковића, Драшка Вукосава, измрцвареног и полуживог су докрајчили Сенад Гаџо Киман и Самир Џанановић Бубало. Они му, већ контузованом и полусвесном, пуцају у ноге и боду га оштрим предметима. Свој крвави видовдански ритуал завршавају пререзивањем гркљана. Посмртни остаци Драшка Вукосава бачени су у Миљацку, која леш избацује на спруд у Рајловцу.
Сарајевски новинар, Мили Павловић, и сам заточеник логора ”Сунце”, један од сведока мучења и зверског убиства Драшка Вукосава, својевремено је за ”Магазин плус” изјавио:
- ”Био сам у мрачном подруму готово педесет дана свакодневно пребијан и мучен са још педесетак затворених мушкараца, цивила из оближњих станова, неколико жена које су довођене и одвођене по становима на силовање... Пребијали су нас стражари, али су из МУП-а даноноћно долазиле екипе са терена предвођене неким Дедом, црногорским муслиманом, са дужим искуством у полицији.
На Видовдан 1992. године су изведени из подрума и стрељани Војин Митровић, Мићо Новаковић, браћа Миленко и Драган Радоња. Многи су премештени у затвор Виктор Бубањ и Централни затвор. Драшко Вукосав и метеоролог Шећеров убијени су након неколико дана у подруму Пољоопреме где су сви затвореници из подрума продавнице "Сунце" били премештени на ”брзу истрагу” или "бити или не бити" третман.”
СИЛОВАЊЕ КАО "ДОБРА ЗАБАВА"
Павловић наглашава де се међу иследницима истицао млади новинар Дарио Новалић. Управником је ословљаван извесни Кемо. Ћело, Аско са Горице, Давор са Кошева, извесни плавушан Зијо, Пушкар, Ћевап свакодневно су силовали једну Македонку у стану изнад подрума, враћајући је у ужасном стању.
- ”Драшка Вукосава, тог огромног човека, запамтио сам по томе што су га пребијали сатима сваког дана, али су га тек Јукини специјалци са Дариом Новалићем докусурили. Лично сам га одвукао из подрума са једним од његових батинаша – убица, Пушкаром, и убацио га у пртљажник црвеног голфа којим га је омањи црнокоси специјалац Ћевап одвезао у непознатом правцу. Након њега је метеоролог Шећеров дошао на ред...”, сведочи колега Павловић.
„Сазнали смо да су неколико дана по хапшењу послали захтев за размену, тражећи за мог оца десет својих бораца затворених у Кули. Ту понуду је одбио један висики званичник Републике Српске”, са уздахом се присећа Драгиша.
УБИЈЕНА И МАЈКА
„У стану, моје тетке Сене, од 32 квадрата боравило је нас тридесет. Спавали смо по поду, са нама је живеле и породица Саве Бурлице, јединог преживелог из Пребиловаца. Он се спасио као шестогодишњак, чувајући овце подаље од села…
Једног дана стигла вест да су и отац и мајка погинули, а покојни теча ми је то саопштио доста званично: „Драгиша, од данас си ти глава породице, твоји су родитељи мртви и морамо те уписати на занат како би почео што пре да радиш”, рекао је, са најбољим намерама, обраћајући ми се као одраслом човеку, а не схватајући да мене та електро школа није интересовала”, прича овај стамени и доброћудни човек, који је редовно завршио Технички факултет у Новом Саду.
„Мајка је остала сама у стану све до 28. јуна када су и њу ухапсили и одвели је у исти затвор у коме је боравио и вероватно завршио свој живот њен муж и наш отац. Срећом, после неколико дана препознао је један од њихових челника, с обзиром да је радила у Служби друштвеног књиговодства. Захваљујући њему размењена је заједно за још четворо старијих људи.”
Још једна сцена живота на новосадском перону заувек ће остати урезана у памћењу Драгише Вукосава, Новосађанина из Сарајева, данас успешног пословног човека, светогорског поклоника, чије су детињство обележиле трауматичне успомене једног сулудог и мрачног времена у ком се, због имена, иметка или болесног хира, губила глава.
„Моја мајка се увек пристојно и елегантно одевала, уредне фризуре, складна и отмена, за мене је увек била најлепша жена на свету. Тог дана сам на перону новосадске железничке станице угледао жену која носи патњу. Обострано избуђење као невидљиви зид стајало је између нас неколико минута пре него што сам јој полетео у загрљај”, присећа се мој пријатељ, Гиле Светогорац.
На тренутке, док прича, глас му затрепери, поглед се замути, а очи заблистају као пламенови кроз стакло горионика моћног „смедеревца” који нас греје уз црмнички црно оца Јована, уз које је потекла ова потресна прича о зверима у људској кожи, о патњи и усуду страдања народа располућеног крстом, крижем и полумесецом. И мени мисао, на трен, одлута до Сарајева.
СНАЈПЕРИ РЕШЕТАЈУ
Почетком маја 1992. године, из насеља Добриња четири, које се налазило под унакрсном ватром из Лукавице, Мојмила и Добриње III, извукли смо познатог спортског коментатора Зорана Поповског и његову супругу и још један брачни пар чијег се имена више не сећам. Бора Пајковић и његова група, са неколико аутомобила, филмски је улетела између зграда, држећи све време под ватром муслиманске снајпере у суседним зградама, док смо неустрашиви Отац Јован и ја убацивали ствари и помагали људима да уђу у аутомобиле.
На Грбавици, где су живели Срби, водио се рат снајпера. Никада нећу заборавити очи оца дечака усмрћеног муслиманским снајпером и фотографије тог малог чедног створења, бистрооког погледа, покошеног у једном спринту за лоптом откотрљалом на брисани простор иза зграде, коју смо Бојан и ја негде изгубили, а обећали смо му да ћемо као очи у глави чувати ту једину успомену на изгубљено чедо.
Сетих се и трагичне судбине даровите Тање Булатовић и њеног романа „Године после”, штампаног од папира који ми је увалио уместо дуга један бизнисмен у мантији, њене поруке мужу минеру на Грбавици „ако се не вратиш жив ја ћу те стићи на оном свету”.
КО ЈЕ САРАЈЕВО
Сарајево је и Добровољачка улица у којој је масакрирана колона ЈНА и несрећни генерал Тупањац због ког су ме држали под присмотром чувари туђег морала и Титови дезертери.
И мој пријатељ пуковник Ратко Каталина, један од преживелих и тешко рањених у том масакру. А све што сам написао и објавио, поново потписујем. О издајницима и профитерима, нарочито.
Сарајево је и мој брат Вељко, изрешетан у заседи, коме је метак пресекао абдоменалну аорту, али је Творац рекао да мора да живи и живео је док све није позавршавао на земљи. Сарајево су и моји пријатељи Васковићи, чија се кућа у Лукавици налазила на првој линији фронта, са баштом прекопаном у ровове.
Сарајево су све невине жртве, ма ком се Богу молиле – „Сиротиња нема националност”, забележио сам те '92.
Аутор: Мишо Вујовић
15.12.2018.