Мирко Пук (1884-1945) је био хрватски правник, политичар и министар правосуђа и вјера у Влади клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске за вријеме Другог свјетског рата.

Он је један од одговорних за геноцид који је током 1941-1945 извршен над Србима, Јеврејима и Ромима као "неподобним народима" на тлу НДХ. Био је међу десет најзначајнијих припадника Усташкох покрета.

Још од 1930. године Мирко Пук је постао члан Хрватске Странке Права коју је основао др Анте Старчевић, познати србомрзац. И сам Мирко Пук је био познати мрзитељ Срба, пошто је одбијао комшије Србе да поздравља и сматрао их је за уљезе које треба протјерати. Ни Хрвате није волио који су пријатељевали са Србима.

Као аустроугарски војник послат је на Источни фронт у Галицију, гдје је пао у руско заробљеништво, али се избавио и вратио у домовину.

Дуго година је живио у Глини на Банији гдје је радио као адвокат и још током Априлског рата 1941. године активно се придружио Хрватској Сељачкој Заштити, која је била главни носилац рације односно хапшења Срба у Глини... да би већ у мају мјесецу 1941. био организатор масовних убистава Срба глинског и вргинмостанског котара.

Када су партизанске јединице надирале ка Загребу у прољеће 1945. године, он је са својим сарадницима побјегао ка Аустрији скупа са хиљадама других Усташа и Домобрана. Британске снаге су га испоручиле југославенским властима 18. маја.

Не желећи да му се суди, у затвору је извршио самоубиство. Исти дан у словеначкој луци Шкофије заплијењен је његов аутомобил са украденим златом.

ЖИВОТОПИС

Мирко Пук од оца Мирка и мајке Марије је рођен 24. јуна 1884. године у Валпову сјевероисточно од Осјека (20 км) на граници између Славоније и Барање, уз ријеку Драву.

У то вријеме била је то провинција Аустроугарске монархије, гдје су и Срби и Хрвати у односу на Њемце и Мађаре били подређени Бечком двору.

Отац му је био инжињер шумарства и често је мењао пребивалиште због потребе службе. Мајка Марија је дјевојачки била Братанић, односно по поријклу је била србске националности.

Школовање и каријера

У родном мјесту Мирко Пук је завршио основну школу, а гимназију у Осијеку, Госпићу и Загребу. Правни факултет је уписао у Загребу и дипломирао већ 1906. године. 

Остаје у Загребу неколико година гдје је одрадио припавнички стаж.

Касније долази кратко у Костајницу и најпосље у Глину, гдје је отворио своју адвокатску канцеларију.

Већ 1914. године Мирко М. Пук је изабран за члана управног одбора Хрватсих штедионица.

Полиитчка дјелатност и активизам

Кандидовао се за саборског заступника већ 1911. годне у Новиграду Подравском на листи Чисте Странке Права коју је водио Јосип Франк. Није успио проћи, а у обећањима је говорио да неће да сарађује са Србима ако га изаберу. Поново се кандидовао 1913. године за посланика у хрватском Сабору, али опет није изабран.

Занимљиво је то да је 1914. године на изборној скупштини Хрватског Сокола је громогласно тврдио да Хрвати и Чеси не припадају групи Славена (народа).

ПРВИ СВЈЕТСКИ РАТ

Када је избио Велики рат, односно када је Бечки двор објавио напад Краљевини Србији дошло је до фомирања XIII корпуса са сједиштем у Загребу.

Мирко Пук је мобилисан у хрватски 25. домобрански (загребачки) пук који је био у саставу злогласне Вражије дивизије  и послат је на Источни фронт у Галицију. Ратовао је двије године и онда пада у руско заробљеништво 1916. године.

Чак и тада у затвору он је међу јужнославенским заробљеницима ширио антијугославенска осјећања, антисрбско расположење и показивао приврженост Хабзбуршкој монархији. Било му је драже да буде поданик Аустроугарске, него да има било какве везе са Србима.

Из затвора је пуштен 1918. године и вратио се у домовину.

МЕЂУРАТНО ДОБА

У прољеће 1919. године Пук је био ухапшен у Глини, пошто је скупљао потписе за ткз. Радићев меморандум, јер су Стјепана Радићеве присталице на Версајској конференцији у Паризу жељели да прикажу како су Хрвати наводно неравноправни и угрожени у првој јужнославенској држави: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Из затвора је пуштен након четири мјесеца робије. Одмах је учествовао у Глини на локалним изборима гдје је изабран за локалног одборника.

Мирко Пук је био кандидат Хрватске Странке Права у Загребачкој жупанији на изборима за Уставотворну скупштину Краљевине СХС, али није прошао. Наставио је да ради против новостворене државе.

Опет је хапшен августа 1921. године када је одбио да на својој кући окачи црну заставу због смрти краља Петра I Карађорђевића.

Хрватски соколи двадесетих година:
Павелић, Пук и Будак

Постаје 1926. године и управник Хрватских Штедионица што ће помоћи његове политичке активности у каснијем периоду. Након Марсејског атентата на краља Александра I Карађорђевића у октобру 1934. године бива ухапшен од југославенске жандармерије јер се сумњало да је Пук помагао Анту Павелића и његов Усташки покрет. Посље неколико дана бива пуштен и ослобођен тих оптужби.

Мирко Пук је 3. августа 1935. године свечано дочекао надбискупа Алојзија Степинца у Глини, први пут. Док је 24. септембра наредне године дошао други пут у глински крај. Са Степинцем је имао врло добар однос до 1941. а након тога су били још бољи, јер их је посао односно задовољство спајало.

ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ

Адолф Хитлер, Бенито Мусолини и њихови сателити из: Албаније, Бугарске, Мађарске и Румуније су почетком априла 1941. године започеле инвазију на југославенску краљевину која је трајала десетак дана до њеног слома. Тако је Краљевина Југославија раскомадана и подијељена међу окупаторима, гдје су Италијани и Њемци имали своје интересне сфере.

Највећи дио Загорје, Лика, Банија, Кордун, Славонија, Срем, Босна, Билогора, Подравина, дио Далмације, Херцеговина, Дубровник, Горски котари... је ушао у састав Независне Државе Хрватске, клеро-фашистичке творевине створене по благослову Ватикана, гдје је Римска курија давала логистику и директиве.

Два дана по проглашењу НДХ Мирко Пук је 12. априла 1941. ушао у привремену Владу односно постао је замјеник Хрватског државног руководства, гдје су поред њега били још: Миле Будак, Андрија Артуковић, Исмет Муфтић, Јозо Думанџић, Младен Лорковић, Славко Кватерник, Бранко Бензон, Ђуро Вранешевић и Марко Вершић.

Влада НДХ је по доласку Анте Павелића у Загреб промовисана 16. априла 1941. године, гдје је Мирко Пук постао министар правосуђа и вјера.

Злочини геноцида

НДХ је имала за циљ да буде и етнички и вјерски чиста држава што је подразумјевало да мора да очисти "неподобне грађане". Ово је значило да су се на удару нашли: Срби, Јевреји и Роми... као и Српска Православна Црква са својом имовином и свештенством. Овај монструозни процес је сачињен у Ватикану касних тридесетих година 20. вијека, а стварањем НДХ је дошло до његове реализације. Простор од Драве до Јадрана и од Дрине до Жумберка је могао бити очишћен од православних "шизматика"..

Већ крајем априла 1941. су отпочела масовна хапшења, убиства, прогони, пљачке, силовања, палеж... једноставно против грађана србске, јеврејске и ромске националности било је све дозовљено и нико није одговарао за било каква злодјела која су им учинили. Такође, Срби су отпуштени из свих државних и јавних установа. Писмо ћирилица је забрањено, а православна вјера је преименована у "грчко-источна".

Почетком маја 1941. године Мирко Пук у Глини гдје је дуго година живио и радио организује ескадроне смрти: Хрватска Сељачка Заштита и Усташка Надзорна Служба... Он је лично стајао на челу масовних ликвидација, па је тако први покољ у Глини извршен 12. на 13. мај 1941. године када је више стотина Срба домаћина, земљорадника, трговаца и занатлија... заправо скоро сви мушкарци старији од 15 година су похапшени и одведени у село Прекопи гдје су обављена убиства (углавном хладним, али и ватреним оружјем).

Два мјесеца касније дешава се нови покољ код Глине у селу Бански Грабовац, када је преко 1.200 Срба из околине доведено и ту убијено од Усташа и Домобрана. Ово је урађено као освета за партизанску акцију коју је водио Васиљ Гаћеша.

Већ 29. јула 1941. године дешава се и трећи покољ, а први у цркви... Тада је око 500 Срба домаћина доведено углавном са подручја Топуског и околине (сјеверо-западни Кордун) у православну цркву Рођења Пресвете Богородице и убијени су на најстрашније начине клањем. Овдје су помагали и римокатолички свећеници који су били мамац да Срби дођу ради "покрста". Једино ко је преживио тај крвави пир јесте Љубан Једнак и свједочио посље рата на суду... док је Душан Злокас преживио пар дана,али је издан од комшија Хрвата и усташе су га убиле.

Жртве прије клања у цркви

Два дана по Илиндану 1941. године доводи се нова група ухапшених 1.300 Срба из источних дијелова Кордуна у глинску Богородичну цркву гдје такође бивају убијени бајонетима и камама. Напади, прогони и масовна убиства Срба нису завршена са љетом 1941. већ су настављена и наредних година.

О броју убијених Срба у Глини постоје докази у команди Друге италијанске армије од јула 1941. који је послат Бениту Мусолинију у Рим. Тамо се наводи да је убијено 500 Срба у цркви, док је у околини Глине убијено 1.800 Срба.

Тако је Глински срез постао један од најстрадалнијих (процентуално гледано) на подручју не само окупиране Краљевине Југославије већ и читавог европског континента.

Као што је Миле Будак, усташки министар имао низ погрдних изјава на рачун Срба и Мирко Пук у Крижевцима 1941. године изјавио:

- "Непријатељи хрватске националне заједнице су Јевреји и Срби! Јевреји као носиоци капиталистичкох система, а Срби као народ који је дошао у Хрватски са Турцима као пљачкаши и који су талог и смеће Балкана...".

Скупа са Павелићем, Мирко Пук је 25. новембра 1941. године потписао Закон по коме нема право жалбе свако онај ко буде упућен у сабирни логор (смрти). У Сабирне логоре су упућивани највећим дијелом Срби, затим Јевреји и Роми... док је Хрвата антифашиста било мало.

Фербурара 1942. године Мирко Пук постаје посланик у Државном сабору, а у октобру исте године постаје члан Државног вијећа и државних прибиљешки у својству министра, ту је остао годину дана.

Чак је 3. августа 1943. године поднио оставку  јер се није слагао са генералом Иваном Прпићем начелником Генералштаба Хрватског домобранства (војске), међутим оставка му није призната. Такође оштро се противио преговорима са Хрватском Сељачком Странком.

У децембру 1943. године бива постављен за главном директора Хрватског издавачког завода, а пар мјесеци касније и ванредно је опуномићен као секретар Хрватске државне банке.

ХАПШЕЊЕ И СМРТ

Југославенски партизани су уз велику помоћ Црвене армије и Западних савезника остварили премућство и побједу у источним и јужним дијеловима земље, а онда су кренули ка Славонији, Загорју и Далмацији. Почетком маја мјесеца 1945. године почеле операције за ослобађање Загреба, што је условило масовну бјежанију функционера НДХ. Они су се повлачили у расулу и паници јер су знали шта их чека, ако буду ухапшени (затвор или смрт).

Мирко Пук као шеф Одбора при Министарству државне ризнице и директор Хрватске државне банке лично је обављао расподјелу златних резерви и новца међу хрватским функционерима који су већ били спремни на бјег.

Заробљени фашисти у Марибору, 1945.

Када је Мирко Пук ушао у Аустрију тамо је заробљен од енглеских окупационих снага, које су га већ 18. маја 1945. године испоручиле комунистичким властима у Југославији. Пао је у заробљеништво гдје је наредни дан извршио самоубиство. Пресјекао је себи вене на рукама и искрварио. Знао је да га чека смртна казна на суђењу.

Истог дана његов аутомбил са дијелом залтних резерви и девиза је у Словенији заплијењен код Шкофија Локе.

ЗАОСТАВШТИНА

Преживјели Срби у Глини су посље рата имали крилатицу: "Боље да ти у кућу уђе вук, него Мирко Пук". Ово је јасно говорило колико су сматрали Мирка Пука за опасног крвника и колико им је он нанио мноштво зла током Другог свјетског рата.

Занимљиво је то да када је почетком 1990-их година разбијена СФРЈ и Туђманов режим у осамостаљеној Хрватској рехабилитовао усташко-фашистичке злотворе, сам Пук није добио ниједну улицу.