Миле Будак (1889-1945) је био хрватски правник, књижевник, шовинистички политичар, а за вријеме Другог свјетског рата и министар у Влади клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Током Првог свјетског рата Будак је ратовао као припадник аустроугарске војске 42. дивизије односно XIII корпуса и то на тлу Србије. Учествовао је у Колубарској бици, када је и заробљен 1914. али је годину и по касније депортован у Италију гдје је дочекао крај рата.
У међуратном периоду Будак се сусрео са Антом Павелићем који га је запослио у својој адвокатској канцеларији. Тако су њих двојица постали блиски пријатељи и Будак је такође оснивач шовинистичког Усташког покрета крајем двадесетих година 20. вијека.
Када је створена НДХ, Будак је спадао је међу пет најутицајнијих особа ове марионетске државе која је створена ради истребљења Срба, Јевреја и Рома. Заправо Будак се сматра идеологом ријешавања "Србског питања у Хрватској", познат по својој крилатици о трећинама.
Хрватски фашисити поражени у мају 1945. када је НДХ престала да постоји, а Миле Будак је са групом усташа побјегао у Аустрију. Тамо је ухапшен од Енглеза који су их предали Титовим партизанима, те је спроведен у Загреб у војни затвор.
Организовано је суђење за њега и још четворицу високих функционера НДХ, гдје су сви осуђени за колаборацију и ратне злочне, а смртна казна вјешањем је извршена јавно 7. јуна 1945.
Туђманов режим 1990-их година је рехабилитовао многе усташке зликовце, а међу њима и Будака. Његове књиге су штампане и дијељене по библиотекама. Добио је двадесетак улица са његовим именом широм Републике Хрватске, од којих је половина почетком 21. стољећа преименована.
ЖИВОТОПИС
Миле Будак је рођен 30. авуста 1889. у мјесту Свети Рок (општина Грачац), у јужним дијеловима Лике уз границу са Далмацијом и Босном. У то вријеме, тај крај је био у саставу моћне Хабзбуршке царевине.
Сама Аустроугарска је у тим временима често водила ратове са Турцима Османлијама који су били у повлачењу, након пораза пред Бечом.
Поријекло и школовање
Будакови преци су заправо Срби, односно покатоличени су почетком XIX вијека и преведени у римокатоличку вјеру, што је био чест случај у прекодринским земљама. Ово је био монструозни пројекат Ватикана који је заживео наручитно након укидања Војне Крајине. Ватикан је осјетио "опасност" од великог броја православних Срба у својој близини, које је доживљавао као уљезе.
Средњу школу Будак је завршио у Сарајеву, док на студије долази у Загреб. Уписао је географију и историју на Загребачком универзитету. Аустроугарска полиција га је ухапсила 1912. године јер се сумњало да је умјешан у неуспјешни атентат на хрватског бана Славка Цуваја.
Први свјетски рат
Бечки двор је у љето 1914. године покренуо агресију на Краљевину Србију, коју је оптуживао за умјешаност у Видовдански атентат. Тако је започет Велики рат. Извршена је мобилизација и попуна јединица које су послате у Мачву и Подриње. Како је тај први удар аустроугарске војске сачињен од Пете и Шесте армије заустављен, извршена је нова мобилизација у јесен 1914. када је и сам Будак доспио у карловачки 26. пук при вражијој 42. дивизији у склопу загребачког 13. корпуса.
Почетком новембра 1914. бива послат у Србију, у јадарско-колубарски рејон. Ту је учествовао у Сувоборској (Колубарској) бици, али је 8. децембра заробљен, пошто је пет дана раније покренута изненадна контраофанзива србске Прве армије, па није стигао да побјегне са својим саборцима.
У заробљеништву је провео десетак мјесеци, а онда се скупа са Војском Краљевине Србије повлачио ка Грчкој, гдје је доспио почетком 1916. године. Оданде је депортован у италијански логор гдје је дочекао крај рата.
Након тога је дошао у Загреб, а држава Краљевина СХС је већ била формирана.
Породица
Миле Будак је био ожењен Ивком и са њом добио троје дјеце.
Једна кћерка Грозда (21) му је убијена у словеначким шумама од агената ОЗНЕ у мају 1945. Била је иначе полазница католичке гимназије Сестре милосрднице у Загребу.
Антидржавно дјеловање и иредентизам
У Загребу је дипломирао на Правном факултету 1920. године и постао је чиновник у канцеларији Анте Павелића. Учланио се у Хрватску Странку Права, шовинистичку партију коју је раније основао др Анте Старчевић, велики србомрзац.
На локалним изборима бива изабран у Градску Вијећницу. Уређивао је магазин "Хрватска мисао" 1924. године, а мало касније и "Хрватско право". Скупа са адвокатом Влатком Мачеком заступали су Марка Храниловића и Матију Солдина током суђења за Шестојануарску диктатуру.
Када је Анте Павелић отишао у емиграцију због ширења непријатељске пропаганде и рушења уставног поретка земље, Будак је преузео вођство ХСП.
По наређењу Јанка Бедековића, шефа загребачке полиције Будак је 7. јуна 1932. године неколико пута ударен пендреком у главу, па је досио у болницу, али је преживио. Ово га је навело да и он сам емигрира у Италију која је већ примила хиљаде његових сународника и пружала им подршку (боравили су у терористчко-диверзантским камповима).
Са Влатком Мачеком је новембра 1932. потписао коалициони споразум.
Болеснички дани Будака
Тих година му је у САД објављена књига, међу хрватским исељеништвом.
Када је убијен Густав Перечец, Анте Павелић се прогласио за поглавника, а Будак именован за доглавника (замјеника).
Октобра 1934. је убијен југославенски краљ Александар I Карађорђевић у Марсеју, а Миле Будак бива ухапшен у Ђенови посље мјесец дана. Спроведен је на Липарска острва гдје су били кампови за обуку и тамо је био надзорник.
Милан Стојадиновић, премијер Владе Краљевине Југославије је направио 1938. године некакав договор са Мусолинијевим режимом о престанку непријатељстава и разбијању Усташког покрета.
Будак се лично састао на језеру Комо са Стојадиновићем, гдје је од њега тражено да се одрекне Павелића. Он је то формално прихватио и вратио се са 250 емиграната у Загреб, међу којима су били: Младен Лорковић, Јуре Францетић...
Са Славком Кватерником и Мирком Пуком је основао организацију "Узданица" почетком 1939. године. Опет бива хапшен фебруара 1940. због ширења пропаганде чланица Сила Осовине. Пуштен је два мјесеца касније, након што му је супруга извршила самоубиство... а његов часопис "Хрватски народ" је забрањен.
Југославенске власти су увидјеле као лош потез Будаков повратак у домовину, јер је он само наставио илегално да ради на отцепљењу Хрватске и то са фашистоидним методама, а добру подршку је имао у Мачековој организацији Сељачка и грађанска заштита. Заправо изиграо је обећање Стојадиновићу.
"Ој Хрватска мила мати"
Већ 31. марта 1941. године Павелић и Будак су послали писмо Адолфу Хитлеру у коме траже помоћ за "Ријешавање хрватског питања у Југославији", односно да се формира хрватска држава у које би била укључена цијела Босна и Херцеговина и Јадран.
Било је то само пар дана након демонстрација у србским градовима против Бечког споразума сарадње са Силама Осовина.
УЧЕШЋЕ У ГЕНОЦИДУ
Силе Осовине предвођене Њемачком и Италијом су извршиле инвазију на Краљевину Југославију почетком априла 1941. Тако је посље десетак дана југославенска територија раскомадана, а највећи дио је припао НДХ. Сам улазак Њемаца у Загреб Будак је гледао из болнице.
Када је Павелић дошао у Загреб, он је преузео власт и формирао Државно вођство (тј. Владу). Миле Будак је добио мјесто минситра образовања и вјероисповјести. Одмах на удару су се нашли: ћирилица и СПЦ који су декретом забрањени.
На црној листи су стављени Срби, Јевреји и Роми... њихова имовина је конфискована, а започете су ликвидације људи који су могли организовати отпор: свештеници, харамбаше, чланови соколских друштава, трговци, официри, имућни људи...итд. Врло брзо су започете рације (масовни лов) на србско становништво.
О Ђурђевдану 1941. у Госпићу Миле Будак изјављује своју чувену реченицу:
"Једну трећину Срба ћемо побити,
другу ћемо протјерати,
а трећу ћемо покатоличити!"
Ово је заправо био модел "ријешавања србског питања у Хрватској", оличен у ткз. Будаковој идеологији.
У периоду од новембра 1941. до априла 1943. бива послат у Берлин гдје је био хрватски амбасадор. Потом се враћа у Загреб и добија мјесто шефа Министарства иностраних послова, на коме се задржао шест мјесеци. Тада је имао проиталијанску политику, све док Мусолинијев режим није поражен од англо-саксонских снага.
На вечери у Сарајеву: Хусеин Ђозо, муфтија Хусеини,
пуковник Шауберцвајг и Миле Будак
Када је Лорковић помогао оснивање 13. СС дивизије (ткз. Ханџар), Будак се противио томе јер је то била јединица састављена највећим дијелом од босанских муслимана.
Анте Павелић је крајем 1943. морао да реорганизује Владу на захтјев Њемаца, па је у новом сазиву Будак изостављен, пошто је имао оштре свађе са Зигфридом Кашеом, амбасадором Трећег Рајха у НДХ. Међутим, Будак је и даље имао функцију доглавника, али без званичних овласти.
Са италијанским официрима у Госпићу
Како је вријеме текло, тако су и односи Будака и Павелића захладњивали и они су се све више разилазили.
ХАПШЕЊЕ И СМРТ
Почетком маја 1945. године јединице Титових партизана силовито надиру ка Загребу, што је уплашило усташке функционере да не падну затвора или буду убијени. Побјегли су ка Аустрији и тамо код Клагенфурта су заробљени од енглеских трупа. Смјештени су у заробљенички логор, пошто је било пуно сумњивих, а Будак и сарадници су хтјели да сакрију своју мрачну прошлост.
Посље само неколико дана предати су Четвртој армији ПОЈ, да би већ 17. маја па су под стражом спроведени у Загреб.
Нацистички поздрави у Госпићу
Организовано им је одмах суђење пред Војним судом Друге армије, а на оптуженичкој клупи сем Будака су били: Никола Мандић, Никола Штајнфле, Паво Цанки, Јурај Рукавина... Осуђени су за ратне злочине и колаборацију са окупаторским снагама. Већ наредног дана 7. јуна 1945. смртна казна вјешањем је извршена.
Сахрањени су у заједничкој гробници, на непознатој локацији. Упућени кажу да се пред извршење пресуде Будак понио крајње кукавичи, да је само плакао и тврдио да није ништа крив.
Његове књиге су у посљератној Југославији биле забрањене. Написао их је петнаестак.
ЗАОСТАВШТИНА
Почетком деведесетих година друга Југославија је разбијена под утицајем спољних (ЕУ и НАТО) и унутрашњих фактора.
У Хрватској власт преузумају Фрањо Туђман (бивши генерал ЈНА и историјски ревизионист) и његова странка Хрватска Демократска Заједница. Њихов циљ није био само одвајање СР Хрватске од СФРЈ, већ етничка и вјерски чиста држава, односно без Срба.
У таквој атмофери дошло је до оживљавања авети НДХ и рехабилитације усташких крволока, гдје се нашао и Миле Будак. Његова књижевна дјела су публикована 1993. године. Тада је хрватски писац Ђанкарло Кравар изјавио сљедеће:
- "Усташтво, по својој природи, је несумњиво био позитиван политички покрет пошто је афирмисао хрватску државотворност, израз вјековних тежњи хрватског народа".
У седамнаест градова Републике Хрватске локалне власти су додијелиле називе улица по Мили Будаку. Међутим, када је Владу формирао Иво Санадер 2004. године половина тих улица је промјенила називе, док је друга половина остала нетакнута: Славонски Брод, Паг, Ловинац, Клакар, Пакиштане, Винковци, Комижа...
Маргелов институт је једини дао критички остврт на Будаков легат, у коме се С. Мусић овако изјаснио:
- "Миле Будак је био другоразредни књижевник, чија су дјела готово без икакве умјетничке вриједности, осим традиционалног личког дијалекта који је у њима активно коришћен".