Марко Бабић (1965-2007) је хрватски обућар, гастарбајтер и војни пуковник који је почетком деведесетих година 20. стољећа учествовао у разбијању Југославије и ратовима на тлу исте.
Бабић се у прољеће 1991. вратио у Вуковар гдје је задужио оружје и постао члан хрватских паравојних формација. Са својом наоружаном групом је по квартовима Борова Насеља учествовао и планирао етничка чишћења србског живља. Касније су наоружани одреди, гдје је и његов спадао ушли у састав вуковарске 204. бригаде, а он је постао замјеник Благе Задре, команданта злогласног III батаљона.
У октобру и новембру 1991. Бабић је судјеловао у жестоким окршајима са Југославенском Народном Армијом и србском Територијалном одбраном око Трпињске цесте. Ту се прославио тако што је уништио 14 тенкова ЈНА. Након погибије Блага Задре преузео је команду над 3. батаљоном.
У његовој зони одговорности била је неколицина приватних затвора тј. логора у којима су утамничени Срби цивили из Борова Насеља, али и заробљени припадници ЈНА. Марко је лично наредио убиство цивила србске националности, а међу њима и Даринка Грујић, предсједница југославенског Црвеног Крста у Борову.
Када је ЈНА успјела да средином новембра 1991. сломи одбрану ткз. Зенги у Вуковару дошло је до општег расула хрватских паравојника. Једна мања група коју је предводио Марко Бабић је успјела да се извуче према Винковцима. Остали су похапшени и одведени у КПД у Сремској Митровици, а касније су изведени пред војни суд у Београду.
Група око Марка Бабића је ушла у састав Пете гардијске бригаде ХВ "Соколови" и наставила своју злочиначку одисеју по Хрватској.
Војску је напустио 1997. и одбио је примати пензију по основу учешћа у рату. Продуцирао је документарне филмове чија је тема била вуковарско ратиште.
Умро је у љето 2007. од посљедица можданог удара у Загребу. Сахрањен је након пар дана у Вуковару, на меморијалном гробљу односно у Алеји заслужних бранитеља.
ЖИВОТОПИС
Марко Бабић је рођен 16. фебруара 1965. године у Вуковару. Одрастао је у Борову Насељу у западном дијелу насеља.
Отац му се зове Стипан (1929.) а мајка Ивана (1933.) р. Будић. Његови преци су били Срби православне вјере, али су покатоличени (превјерени) у XIX стољећу, што је било редовна пракса у склопу специјалне акције Ватикана у земљама са западне стране Дрине и сјеверно од Саве. Циљ је био увећати хрватски корпус за борбу против Православља.
Поријекло
Маркови прадједови су из околине Сиња, то је Цетинска Крајина, између Перуче и Бушког језера подно планине Камешнице.
Стипанов отац, а Марков дјед Филип и његова два брата су били за вријеме Другог свјетског рата припадници оружаних јединица клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Учествовали су у геноциду над Србима на тромеђи: Далмације, Херцеговине и Босне. Дједова браћа су погинули крајем 1944. године, од припадника партизанских одреда (ПОЈ).
Када је започета изградња хидроелектране код Перуче многа села тог краја (највише србских) је присилно уништено. Маркови родитељи су пошли 1958. године са колонистима у Славонију, гдје су били бољи ускови живота. У то вријеме су имали двоје дјеце: сина Ивана (1954.) и кћер Кату (1957.).
Дјетињство и школовање
Марко од рођења није волио ауторитет и бивао тврдоглав. Његова мајка је стално имала критике на рачун његових несташлука.
Имао је фотографско памћење и врло добро повезивао ствари, за разлику од већине својих вршњака.
Волио је да чита, посебно руску књижевност. Међутим, показивао је интерес за музику, па је свирао мелодику. Од спортских активности занимала га је игра под обручима, па је играо кошарку.
Основну школу је похађао "Братство и једнинство", а средњу школу усмјереног образовања "Едвард Кардељ" је похађао у Вуковару.
Младост и емиграција
Редовни војни рок Марко је одслужио у Книну. Тамо је од претпостављених старјешина ЈНА добио похвалницу јер се добро показао код гашења пожара у околини Макарске, на јадранском приморју.
Вратио се кући након 12 мјесеци гдје није имао стални посао, а није га задовољавала просјечна радничка плата. У та времена у цијелој Југославији је завладала велика економска криза, па је добар дио омладине потражио своју срећу отишао у печалбу. Тако је и Марко Бабић отишао прво у Њемачку, а посље у Швајцарску, јер је тамо већ било пуно његових земљака.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком 1990. године у Југославији је уведен вишепартијски систем након 4.5 деценије комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања услова живота. Међутим, сепаратистичке снаге су то искористиле за остваривања својих иредентистичких циљева.
Сепаратисти су имали такође и помоћ страних сигурносно-обавјештајних служби (Њемачке, Британије, Аустрије, Канаде и САД) јер им је исти био циљ - растурање СФРЈ.
Уједињење: Љевица, Црква и Десница
У СР Хрватској на вишестраначким изборима побјеђује Фрањо Туђман и милитанта партија Хрватска Демократска Заједница. Они нису скривали своје намјере о етнички чистој и самосталној држави, а исто тако су јавно показивали симпатије према усташким крволоцима из Другог свјетског рата.
Почело је илегално наоружавање, стварање паравојних формација ткз. Збор Народне Гарде, промјењен је Устав, итд. Преко ноћи је ситуација се измјенила, док су Срби осјећали велику несигурност, јер су добијали пријетње, отказе, имали психо-физичка малтретирања. С друге стране, код Хрвата је наступила еуфорија, пошто се њихов Тисућљетни сан остваривао.
Априла 1991. године Марко Бабић се враћа у домовину. Он је одмах знао шта му је чинити. Добио је оружје и постао члан паравојне групе коју је предводио Благо Задро, блиски сарадник Томислава Мерчепа. Имали су добру сарадњу и организовано су почели застрашивања Срба у Борову Насељу. Вршени су незаконити претреси кућа, пребијања, силовања, пљачка, хапшења, одвођења на информативне разговоре и сл.
Марко грли Блага Задра
Крајем љета 1991. Бранко Борковић је послат из Загреба да успостави 204. бригаду у коју су 25. септембра ушли све наоружане групе са подручја вуковарске и илочке општине. Тако је Благо Задро постао командант по злу чувеног III батаљона, а Марко Бабић је био његов замјеник. Њихова оперативна територија дјеловања била је на Трпињској цести. Ту су имали жестоке окршаје са јединицама ЈНА, а сам Марко се добро показао у борбама јер је уништавао тенкове ручним бацачима - "зољама". Својим бојовницима је забрањивао предају.
Говорио је својој породици да оду из Вуковара, што су они закратко учинили уз помоћ комшије Ђуре Живковића. Међутим његови родитељи су се ипак вратили, јер нису хтјели да буду у избјегличном центру далеко од свог дома. Средином септембра Маркови родитељи су убијени у Боботи.
У својој зони одговорности Марко Бабић је имао неколицину приватних логора у којима су насилно довођени Срби цивили и неки војник ЈНА који је заробљен. Сви они су ликвидирани, а њихови лешеви су углавном бацани у ријеку Дунав. Маркови саборци су често залазили у Јадранску, Козарачку, Мајевичку, Банијску, Херцеговачку улицу и ту киднаповали невине људе. Оптуживали су их лажно да су одавали положаје преко радио-станице, да помажу ЈНА давањем сигнала, да су тукли неке Хрвате и сл. Ово је рађено и са Србима у склоништима Борово Комерца и Нове Обућаре.
У подрумима пицерије Абазија је ликвидирана Даринка Дара Грујић, предсједница Југославенског Црвеног Крста. Сем ње и пријератни новинар Предраг Ћирић, Милан Везмар... Извршења убистава по Бабићевим наређењима је радио Зденко Штефанчић са неколико сабораца.
Преживјели свједоци вуковарског пакла су касније пред истражним органима СР Србије давали исказе у којима су тврдили да је од заробљених Срба цивила Маркова група формирала "живи штит" како би онемогућили јединице ЈНА у напредовању. Ово је урађено супротно свим Женевским конвенцијама о рату. У томе је и тајна што су дуго времена одољевали.
Када је погинуо Благо Задро 16. октобра на потезу између Виноградске и Купске улице (Боботски канал) на његово мјесто је постављен Марко Бабић, који је преузео команду над јединицом. Марко је био једна од пет особа који су у строгој тајности сахранили Задра на скривеној локацији.
Бабић је наставио са истим задацима. Под његовом командом били су водови: "Жути мрави" и "Пустињски штакори", који су имали противоклопне акције.
Увече 18. новембра 1991. договорена је предаја хрватских паравојника, јер је обруч пробијен на више мјеста, а јединице ЈНА силовито надирале. Завладало је расуло међу "Зенгама" и добар дио њих је побјегао у болницу глумећи лажне рањенике. Марко Бабић је са мањом групом током ноћи успио да се извуче и докопа Винковаца, јер је знао да ће му се судити.
Већина хрватских паравојника у Вуковару је похапшена и одвдена у КПД Сремска Митровица, а наредних недеља им је у Београду пред Војним судом организовано суђење према Кривичном закону СФРЈ. Шесторица су добили смртну казну, остали временске. Те пресуде никада нису извршене јер су сви дочекали слободу 14. августа 1992. у Неметину у чувеној Панићевој размјени.
Биланс Бабићевих работа
Бабић је са својом групом убачен у Пету гардијску бригаду "Соколови" са којом је наставио своје учешће на другим ратиштима. Био је у Далмацији током агресије на Равне Котаре (Масленица), ткз. Јужно бојиште, Западна Славонија (Бљесак)...
Рат је завршио у чину пуковника.
НАКОН РАТА
Пензионисан је 1997. године, али није хтио да прима новчану накнаду. Одбио је то рекавши да се није за то борио.
Наредних година је радио на промовисању тековина ткз. Домовинског рата. Био је један од главних актера за снимање документарних филмова, између осталог и "Хероји Вуковара", гдје су му помогли Едуард и Доминик Галић. Један је од ријетких вуковарских првобораца који је за кратко вријеме могао да окупи своје бојовнике.
Марковом заслугом је постављен тенк, меморијални споменик на Трпињској цести у Борову Насељу.
Вратио се у Вуковар након ткз. Мирне реинтеграције и стално је осјећао комплекс зашто Хрвати нису војно заузели Вуковар, умјесто што су га добили на поклон Ердутским договором.
Често је виђен на концертима Марка Перковића Томпсона, музичког извођача који неријетко показива антисрбска осјећања, односно симпатије према Анти Павелићу и његовим нацистичким идејама.
Такође, он је често био посјетилац код хрватског државног руководства: премијера, предсједника, министара... као представника ветеранске популације. Могао је тамо доћи без посебне најаве.
СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА
У прољеће 2007. Марко Бабић је почео осјећати тегобе у глави, а доктори су му дијагностификовали анеуризму (проширење крвних судова у мозгу). Из вуковарске градске болнице је пребачен у загребачки "Ребро", гдје није дуго издржао.
Умро је 5. јула у Загребу, у 42. години живота.
Његова сахрана у Алеји заслужних бранитеља у Вуковару је окупила велики број поклоника његова лика и дјела: рођака, пријатеља, домољуба, сабораца, државних фунционера, па чак и фратара Римокатоличке цркве.
Посљедњих година Бабић добија све више мјеста у јавном простору. Школа коју је похађао "Едвард Кардељ" је понијела његово име. Многи зидови по Хрватској су осликани муралима његовог лика. И на спортским дешавањима се вијоре заставе са Марковим ликом.
Међу Хрватима, како на Балкану, тако и широм европског континента и Сјеверне Америке, Марко Бабић ужива велики углед. Доживљавају га као националног идола и поноса.