Истина о убиству Марка Утржана, ликвидираног хицем у главу 30. септембра 1991. године у некадашњем војном објекту Ракитије недалеко од Загреба, после готово три деценија могла би да буде утврђена.
После недавног хапшења хрватског држављанина Бранка Тунића (57) у Словенији по потерници Вишег суда у Београду, случај је поново актуелан.
Саво Штрбац, председник Информационо-документационог центра „Веритас”, каже да постоје индиције да је Тунић, иначе рођен на Косову и Метохији, како је то некада био чест случај код албанског становништва из овог дела, променио име. На то упућују подаци из докумената које су „Веритасу” доставили хрватски правосудни органи.
– У њима се наводи да је Тунић рођен у селу Врнавоколо у општини Витина и да му се отац зове Зеф, а мајка Марија, девојачки Ђорђевић. Претпостављам да се породица убрзо по Тунићевом рођењу преселила у Хрватску јер је шездесетих година прошлог века Албанаца било по целој Југославији.
Присетимо се случаја Боже Бачелића који је осуђен да је у Прокљану, недалеко од Шибеника, убио, а затим наредио да се спале тела Николе и Милице Дамјанић.
„Веритас” је преко својих канала, успео да дође до податка да је право име Бачелића било Реџо Ђинђић. Име је вероватно променио како би глумио великог Хрвата – наводи Штрбац.
ЛАЖИ УЦЕЊЕНОГ СВЕДОКА
Недуго после убиства Утржана у Ракитију, војно тужилаштво покренуло је поступак против Тунића. Предмет је преузело Жупанијско тужилаштво у Загребу. Оптужница је теретила Тунића да је 30. септембра 1991. године, у наставном центру ткз. Збора Народне Гарде (хрватска паравојска), као чувар у склоништу за заробљене војнике, одбијајући напад заробљеника Марка Утржана, у њега из непосредне близине испалио хитац у главу.
Од задобијених повреда, Утржан је умро на месту злочина. Тужилац је навео да је заробљени војник насрнуо на чувара, збацио му пушку с рамена, ухватио га за ревере, као и да је чувар одгурнуо пушку од себе. Када је Утржан други пут насрнуо на чувара, Тунић је пуцао у њега, а тужилац је то квалификовао као прекорачење нужне одбране.
– Једини очевидац догађаја био је Берислав Бећировић који је, као и Утржан, био војник на одслужењу редовног војног рока. Он је у истрази потврдио Тунићеву одбрану који је казао да му је у једном тренутку пала пушка са рамена, да је Утржан кренуо по њу, али да није успео да је дохвати јер ју је он гурнуо у ћошак. Онда је Утржан кренуо ка њему у намери да га сруши због чега је он пуцао у њега.
Марко потписује заклетву
Мој, али и став других правника који су анализирали ову одбрану, био је да је Бећировић, тада млад војник, био уцењен и да му је речено шта треба да каже пред судом – наводи председник „Веритаса”.
ПОМЕН И У ХАГУ
О убиству Утржана покушао је на седници 17. фебруара 2003. године да говори и некадашњи председник СР Србије и СР Југославије Слободан Милошевић. Обраћајући се судији Меју који је водио поступак против њега, Милошевић је поред осталих података о догађају у Ракитију.
Казао је Милошевић да су припадници ЗНГ одвели заробљене војнике ЈНА у Ракитије и тамо их селектовали по националној основи тако што су издвојили и пустили на слободу Хрвате, Словенце, Албанце и муслимане, док су Србе затворили и мучили.
– Након вишедневног физичког мучења, Утржана су припадници ЗНГ убили ватреним оружјем, пуцајући му у главу. Његово тело, у затвореном лименом ковчегу, породици је 5. октобра испоручила ЈНА – рекао је Милошевић пре него што га је судија Меј прекинуо, а онда наставио.
– Молим вас да имате у виду да је ове податке, уз навођење броја личне карте и личних података, изнела Нана Лончаревић, рођена сестра убијеног Утржана након што је, пратећи пренос мог суђења, чула да генерал Александар Васиљевић оспорава постојање Ракитија.
Било је ово све што је некадашњи председник СРЈ успео да каже пред Хашким трибуналом.
Аутор: Мирослава Дерикоњић
Извор: ПОЛИТИКА
04.05.202