Дарио Кордић (1960.) је хрватски политичар, новинар, теолог, официр, ратни злочинац, хашки осуђеник и активни учесник ратова на југославенском простору деведесетих година 20. стољећа.
Током 1991-1995 Кордић је један од лидера некадашње Херцег-Босне, хрватске парадржаве на тлу СР Босне и Херцеговине, тачније био је члан Предсједништва ХРХБ. Управо у том времену и на споменутом подручју почињена је читава ниска ратних злодјела над Србима, односно етничко чишћење са свим елементима геноцида.
Вршене су рације (масовна хапшења цивила), пљачка и палеж имовине, киднаповања и отимице људи, силовања жена и дјевојака, убијања како из ватреног оружја тако и хладног, рушење православних богомоља, минирање објеката, уништавање културно-историјске баштине... сем тога, основан је и велики број концентрационих логора у којима је утамничено хиљаде Срба.
Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу је против шесторице војних заповједника ткз. Хрватског Вијећа Одбране подигло оптужнице због кршења Женевских конвенција о рату, злочина против човјечности, етничког чишћења... међу којима је наведено и име самог Дариа Кордића. Међутим, у те оптужнице су ушле тужбе за злодјела над муслиманима, али не и над Србима, што је показало лицемјерство и непостојање међународне правде и права.
Хашки Трибунал га је почетком 2001. године осудио на 25 година затвора због учешћа у удруженом злочиначком подухвату на простору БиХ.
Такође, у ратна времена Кордић је био предсједник политичке партије Хрватске Демократске Заједнице, односно продужнице ХДЗ-а из Републике Хрватске, коју је основао и водио Фрањо Туђман.
Пошто је одслужио двије трећине робије, он је пуштен на слободу. У домовини му је приређен величанствен дочек јер он међу Хрватима ужива статус националног идола и борца за "хрватску ствар".
Његови политички критичари казују да "он у рату није опалио метка", али да је подстицао Хрвате на борбу.
ЖИВОТОПИС
Дарио Кордић је рођен 14. децембра 1960. године у Сарајеву. Његова породица је врло религиозна, односно редовно су ишли у Римкатоличку цркву на мисе.
Основну школу је завршио у Бусовачи, а потом и матурирао у гимназији крајем седамдесетих година. На сарајевском Факултету Политичких Наука је дипломирао 1983. године.
Ушао је у новинарске воде и радни однос је засновао у компанији "Ватростална" у Бусовачи. Поред тога био је и дописник сарајевског листа "Ослобођење".
Породица
Има супругу Венеру, која му је родила троје дјеце: сина Владимира и двије кћери: Елизабета и Марија.
Његова жена радила у једној издавачкој кући као трговачки путник. Ово је почела да ради, тек пошто јој је држава укинула помоћ. Иначе, Венера је дипл. психолог и педагог, а радила је у струци до рата.
Дарио се преселио у Мостар са породицом 1993. године.
Дариов син Владимир је постао официр Војске Републике Хрватске и служи у оклопно-меганизованом батаљону "Тигрови". Кћи Марија је дипломирала на Грађевинском факултету.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком 1990. године у Југославији је након 4,5 деценије уведен вишепартијски систем, што је дошло као резултат социјално-економске кризе и модернизације друштва. Једна од првих странака је била Хрватска Демократска Заједница која је нелегално основана љето раније у Загребу од стране Фрање Туђмана, Владимира Шекса, Бранимира Главаша, Ивана Векића и др.
Јунски скуп на Јаруну
Они су били изразито антисрбски оријентисани и јавно су промовисали сепаратизам.
Њихов циљ није био само независност СР Хрватске од СФРЈ већ и етнички чиста држава, без Срба... али су тајно ширили идеје о обнови клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Тачније, Павелићеви кољачи из Другог свјетског рата су промовисани јавно, а одјекивали су и усташки стихови, без икаквих санкција.
Тако је и у СР Босни и Херцеговини исте године 18. августа у Сарајеву основана ХДЗ-ова продужница за БиХ. У почетку Кордић није био близак првацима ове партије, али им се ипак придружује мјесец дана касније и постаје секретар локалног одбора у Бусовачи.
Већ наредно љето он постаје и предсједник бусовачког огранка ХДЗ БиХ. Управо та странка је водила илегално наоружавање босанско-херцеговачких Хрвата и стварала паравојне формације, јер су хтјели обрачун са ЈНА.
Испуњавање задаће: Мате Бобан
Основана је Травничка регионална заједница, чији је лидер постао управо Дарио Кордић. То му је омогућило да се 18. новембра 1991. нађе у Грудама (западна Херцеговина) гдје је био један од потписника о проглашењу ткз. Хрватске Заједнице Херцег-Босна, која је касније само промјенила име, умјесто Заједнице стављено је Република.
Била је то парадржава Хрвата на тлу БиХ у коју су ушла углавном подручја некадаше Бановине Хрватске:
- ПОСАВИНА: Брод, Шамац, Модрича, Дервента, Брчко, Орашје, Оџак, Градачац.
- СРЕДЊА БОСНА: Бусовача, Травник, Витез, Нова Била, Јајце, Кисељак, Фојница, Котор Варош, Бугојно, Какањ, Вареш.
- ЗАПАДНА ХЕРЦЕГОВИНА: Дувно, Јабланица, Коњиц, Груде, Љубушки, Мостар, Столац, Равно, Ливно, Посушје, Прозор, Купрес, Широки Бријег, Читлук, Чапљина.
На челу ХРХБ је стајао Мате Бобан, а његови замјеници су били: Јадранко Прлић и Дарио Кордић.
Иако су на почетку ратних дешавања у прољеће 1992. године Хрвати и муслимани у БиХ били савезници против Срба, већ годину и по дана касније долази и до њихових међусобних ватрених окршаја, који су били најжешћи у Средњој Босни. Постоје информације да су муслимански официри ткз. Армије БиХ почетком 1993. године жељели убити Кордића, али је он преживио атентат.
Свуда гдје су Хрвати имали на тлу БиХ релативну или апсолутну већину још од почетка 1992. године започео је систем застрашивања Срба цивила, као и провокације према Југославенској Народној Армији коју Хрвати готово никада нису гледали као своју, већ непријатељску. Покренуте су блокаде касарни ЈНА, искључења воде и струје, забране доставе хране и поште...
Кордић је предводио ту хистерију босанских Хрвата према свему што има везе са Србима.
Наставак посла од дједова
Почетком априла 1992. у централним дијеловима БиХ Кордић је све наоружане одреде који су били под његовом контролом прикључио у ткз. Хрватско Вијеће Одбране (ХВО), а он сам је постао регионални командант за Средњу Босну.
Усљедила су масовна хапшења Срба цивила, без судског налога као и психо-физичко малтретирање њихових породица. Имовина Срба је пљачкана, минирана и паљена. Ово је условило велики егзодус десетине хиљада Срба са тих подручја, а у њихове куће су усељавани углавном Хрвати. Мноштво Срба и припадника ЈНА на том подручју који је контролисао Кордић утамничено је и послато у концентрационе логоре: Тисковац, Мајдан, Крушћица, Каоник...итд.
Почињена су и масовна силовања над женама и дјевојчицама србске националности, што је Кордић дозвољавао и био упознат са тим злодјелима.
Споменик србским жртвама Брадине
У љето 1993. долази до распламсавања оружаних сукоба између муслимана и Хрвата у БиХ, који су тињали претходних мјесеци. И једни и други су имали територијалне претензије према подручјима који су они други контролисали. Тако су хрватске снаге којима је заповједао Кордић починиле злочине против човјечности у Лашавској долини, а покољ у Ахмићима се сматра за круну ових недјела.
Активна команда
Дарио Кордић је био заповједник јединицама ХВО за Средњу Босну, гдје су спадали:
- Трећа гардијска бригада - "Јастребови", Витез
- 91. домобрански пук "Франкопан", Травник
- 93. домобрански пук "Никола Зрински", Бусовача
- 94. домобрански пук "Стјепан Томашевић, Нови Травник
- 96. домобрански пук "Бобовац", Вишњићи
- 110. домобрански пук, Усора
- 111. домобрански пук, Жепче
Одликовања и признања
Колико је познато, Дарио Кордић је до сада добио три домаћа одликовања и то све у једном дану 28. маја 1995. године:
- Орден Кнеза Бранимира са огрлицом
- Орден Николе Шубића Зринског
- Орден Анте Старчевића
Дистрикт Брчко му је такође указао "част" да буде почасни грађанин.
НАКОН РАТА
Мировни уговор у Дејтону (Охајо, САД) је потписан 21. новембра 1995. чиме су окончани сви оружани сукоби у Босни и Херцеговини, а у Паризу је то и дефинитивно потврђено... Послато је 60.000 војника у склопу мисије СФОР да чува мир.
Међународни суд за ратне злочине у Хагу је објавио оптужницу против Кордића и његових блиских сарадника због тешког кршења међународног права и обичаја ратовања, али само за муслуманско становништво.
Документација коју је предао правни тим из Републике Србије, као и Србске Републике у БиХ, никада није узета у разматрање.
Суђење
Дарио Кордић се добровољно предаје 1997. године уз гаранције хрватске Владе, а већ 6. октобра лети са сплитског аеродрома за Хаг. Са њим у авиону је био и Тихомир Блашкић, врховни заповједник ХВО.
Кордићу је судски процес започео 12. априла 1999. гдје се они изјаснио да није крив ни по једној тачки оптужнице, изведен је 241 свједок (122 тужилаштво, два од суда и 117 одбрана), а поднесено је укупно 4.665 доказних материјала.
Вијеће Хашког суда је 26. фебуара 2001. године осудило Дариа Кордића на 25 година затвора због: напада на муслиманске цивиле и њихову имовину, разарање објеката без повода, пљачка јавне и приватне имовине, оштећивање и уништавање вјерских или образовних установа, лишавање живота, затварање цивила, нехумана дјела, прогони на етничкој, религиозној, расној основи и др.
Хрватска "шесторка" у Хагу
Туђманов режим се обавезао да ће му финансирати одбрану, као и помагати његову породицу. Међутим, када је на власт дошао Ивица Рачан, ово је све укинуто, а тако је наставио и премијер Иво Санадер. Занимљиво је те одлуке нису важиле за Тихомира Блашкића, начелника Генералштаба ХВО.
У пресудама Хашког трибунала оцијењено је да су Хрвати имали у БиХ удружени злочиначки подухват, на чијем челу је стајао Фрањо Туђман, хрватски предсједник и врховни командант, а дио УЗП је свакако био и Дарио Кордић. Циљ је био створити ткз. Велику Хрватску односно обновити НДХ.
Робија
Већи дио затворских дана Кордић је провео у Аустрији, односно КПД Карлауа, недалеко Граца, у коме се налазио од 2006. године.
Кордићева породица је оптуживала државни врх Републике Хрватске за скривање доказа, а највише Стјепана Месића.
У притворској јединици у Шевенигену, Кордића су посјећивали представници Римокатоличке цркве: босански кардинал Винко Пуљић и мостарски бискуп Ратко Перић. У Грацу су га посјећивали бискупи из Аустрије, Њемачке и Швајцарске.
Слобода
Након што је Дарио Кордић одслужио двије трећине казне (17 година), он је пуштен и слијеће на загребачки аеродром "Плесо" 6. јуна 2014. године.
Још на аеродрому му је приређен дочек од 250 хрватских домољуба, међу којима је било припадника Католичке цркве и његових ратних другова. Том приликом сисачки бискуп Владо Кошић је рекао да Кордић није злочинац, већ морална величина. Ово је изазвало оштре критике НВО сектора и исламске заједнице у БиХ. Иако је тражено да се Кошић смјени, то ипак није учињено.
Тог дана је у загребачкој катедрали је одржана посебна миса за Кордића, а испред су дијељене књиге са његовом биографијом коју су написали: Младен Павковић и Мирослав Пиплица.
Аплаузи и овације Кордићу
Исте године, Кордић долази у далматинско село Чавоглаве, поред Дрниша, гдје се одржавају прославе "Олује". Ту је добио невјероватан публицитет и овације од 120.000 обожавалаца пјевача Марка Перковића Томпсона.
Наредних година остаје присутан у јавности гдје је одржао десетине предавања и јавних дискусија, које су изазивале бројне осуде и противречности.
Уписао је у Загребу студије теологије.