Пре НАТО агресије на Србију, 1999. године, а тај напад је Албанцима подарио другу националну државу, у Ђаковици је живело на хиљаде Срба. Службени подаци кажу да их је данас тамо свега 17. Живот каже да их нема ни десет; троше суморне дане иза затворених прозора, закључаних врата, не излазе на улицу. Чекају смрт.
Пре неки дан у центру Ђаковице срушено је пет српских кућа, напуштених здања у којима власници одавно не живе. Ено их разбацаних по свету, разнетих страхом за голи живот. Албанци знају да је и даље на снази одлука светских сила да се злочин над Србима не санкционише и зато против Срба раде шта им падне на памет. То што раде (руше куће, туку и протерују људе, пале њихова имања, отимају) зове се фашизам, али како рекох, антисрпски чин није грех, не кажњава се, фашизам нико не спомиње.
У Београду постоји двадесетак невладиних организација, покрета, удружења, неколико медија, бар хиљаду појединаца...чије је декларативно, јавно промовисано утемељење - антифашизам. Тако кажу. И сви они ових дана ћуте. Једну једину реч нису изговорили у знак протеста због рушења пет српских кућа.
Антифашизам је начин живота, скуп вредносних поставки, принципијелност и борба која не познаје границе, нације, веру... Сваки од београдских антифашиста рећи ће вам да су југословенски добровољци у Шпанском грађанском рату били див-хероји, особе пред чијом се одлуком да пођу у Шпанију и боре се против фашизма пада на колена. Могу да се сложим, али какве везе данашњи београдски антифашисти имају с „шпанцима“ чије биографије стављају као светионике?
Да будем потпуно јасан: какве везе данашњи гласни, самозвани, већ досадни београдски антифашисти имају с антифашизмом? Ако им је до борбе, не треба да иду далеко као што су ишли њихови идоли, довољно је да оду на Косово и Метохију и ту представе, докажу свој антифашизам. Без пушке у руци, далеко било.
Зашто их нема у Ђаковици, на оном месту где су до пре четири дана биле српске куће? Што тамо не изводе перформансе у црном, с плакатима на којима су имена Срба протераних из Ђаковице, бар имена власника срушених кућа? Што тамо тим поводом не сазову конференцију за новинаре?
Што не оду у Призрен и бар један дан проведу малу Милицу Ђорђевић, једино српско дете у том граду, путем од стана до учионице у Храму Светог Ђорђа, где је чека Вуко Даниловић, учитељ у седмој деценији живота? Око храма су војници међународних снага с дугим цевима. Испред њих мржња, иза њих светиња у којој последњи призренски Срби у молитви траже спас и утеху. Ако то није фашизам, шта је фашизам?
На крају, да све буде замршеније, или да све буде савршено јасно: у Београду најгласнији заговорници одвајања Косова од Србије управо су ови што нам свакога дана пуне уши о потреби неговања антифашистичких традиција. Такве биљке успевају једино на српској њиви.
Аутор: Ратко Дмитровић
Извор: Новости
31.10.2014.