Бранко Борковић (1961.) је хрватски официр, политичар, коњушар, предузетник, менаџер који је током деведесетих година 20. вијека на бившем југославенском простору био активан учесник ратова и разбијања Југославије. Његов ратни надимак је био Млади Јастреб.
Прошао је школе Југославенске Народне Армије у Сарајеву, прво средњу посље и Академију, те је каријеру започео као официр у роду авијације.
У љето 1991. погазио је заклетву коју је положио у ЈНА и прикључио се хрватским паравојним формацијама ткз. Збор Народне Гарде.
Главни штаб ЗНГ шаље га у Вуковар гдје су већ почеле борбе са јединицама ЈНА које су дошле да одблокирају касарну ЈНА која се налазила у насељу Петрова Гора. Ту је био замјеник Милету Дедаковићу звани Јастреб. Као особа великог искуства у вуковарској и илочкој општини током јесени 1991. организовао је наоружане одреде односно ујединио их је у једну јединицу, 204. бригаду.
Све вријеме оружаних борби са ЈНА Борковић је био у Вуковару и командовао на терену. Међутим, када је ЈНА већ пробила све линије "одбране" Вуковара и пресјекла саобраћајне везе са Боровом Насељем он се са својим најближим сарадницима извукао из обруча и побјегао у Винковце.
Пошто је дошао у Загреб био је двадесетак дана у притвору по налогу Јосипа Манолића, шефа Службе за заштиту уставног поретка. Потом је ослобођен свих оптужби да је издајник и шпијун ЈНА. Добио задатак при Министарству одбране да се брине о преживјелим бојовницима 204. бригаде. Међутим, бива послат и на ратиште у Босну.
Почетком 21. стољећа Борковић се политички ангажовао и стављен је на изборну листу Хрватске Сељачке Странке...
Познат је по томе што је тражио да се хрватски фашистички поздрав "За дом спремни" уведе у званични протокол Војске Републике Хрватске, али безуспјешно.
Данас живи слободно, има своје фирме и ергелу коња, али је ангажован и као менаџер-консултант у неким компанијама. Имао је један неуспјели брак, али без дјеце.
ЖИВОТОПИС
Бранко Борковић је рођен 14. марта 1961. године у мјесту Пречно покрај Иванићграда. Отац му се зове Фрањо, а мајка Драгица (рођ. Паљевић).
Основну школу је завршио средином седамдесетих година у мјесту Посавске Бреги, источно од Загреба 43 км.
Војну школу уписује у Сарајеву, тачније Ваздухопловна средња техничка школа, гдје је матурирао 1980. године. Након тога се остаје у Рајловцу гдје је дипломирао на Академији. Ту је 1985. године произведен у чин поручника са звањем инжењера електротехнике.
Положио је заклетву под оружјем већ са 15 година.
Говори три свјетска језика: енглески, њемачки и арапски.
Оженио се 1989. године са дјевојком Јадранком, али је тај брак угашен деведесетих година. Нису имали дјеце.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
У прољеће 1990. године у Југославији је дошло до промјене друштвено-политичког система, пошто је уведен вишепартијски систем након четири и по деценије. У СР Хрватској власт осваја Фрањо Туђман и странка Хрватска Демократска Заједница. Они су јасно истакли да желе независност Хрватске од СФРЈ и етнички и вјерски чисту државу, што значи без Срба који су били аутохтони и конститутиван народ.
УЗП: Лијевица, Црква и Десница
Клима у друштву је промјењена тако што су медији почели са јавним оживљавањем авети клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Сем тога и све јавне установе су "прочишћене" од Срба: полиција, тужилаштво...итд. Мноштво Хрвата је приступиоло ХДЗ и почела је шпијунажа комшија србске националности, као и пријетње које су довеле до тихог егзодуса Срба из урбаних насеља јер су се бојали за своју сигурност.
Влада СР Хрватске је преко Аустрије, Мађарске и Јадранског мора од октобра 1990. почела илегално увоз пјешадијског наоружања које је подјељено члановима ХДЗ, ХОС и другим екстремистичким организацијама. Ово је све јавно објелодањено у Афери Шпегељ 27. јануара наредне године, морбидни планови обрачуна са ЈНА и Србима.
Преко својих приватних познанстава при Министарству унутрашњих послова, Бранко Борковић у јесен 1990. долази у контак са челним људима нове власти ХДЗ и понудио им се за сарадњу. Они су то прихватили и рекли су му да остане неко вријеме те да прикупи неопходне информације. Он је тада био на служби у касарни у Керестинцу, са чином капетана 1. класе.
Почетком јула 1991. године дезертира из ЈНА (око 3.500 хрватских кадрова је учинило исто) и прелази званично у ткз. Збор Народне Гарде, а радно мјесто му је било на Тушканцу у команди 1. гардијске бригаде. Његов посао је био савјетовање за артиљерију и противваздушну одбрану.
Августа 1991. послат у Дубровник гдје је постао начелник штаба 4. гардијске бригаде, али је та одлука убрзо промјењена, па је послат у Подунавље на личну заповјест Фрање Туђмана.
У Вуковару и околини је почетком септембра 1991. било доста наоружаних одреда који су били прилично разједињени и нису имали хијерархију. Додатно је расуло направило одлазак Томислава Мерчепа у Загреб, који је постао савјетник министра Ивана Векића, добивши команду над специјалном јединицом "Јесење Кише".
Тако је Борковић постројио и основао 204. бригаду у Вуковару 25. септембра са 1.800 Хрвата, а главни командант је постао Миле Дедаковић, такође дезертер из ЈНА. Он је командовао из Винковаца од октобра, док је Борковић био баш у Вуковару све до 17. новембра, када је пробојем побјегао ка Винковцима.
Борковић је организовао 8-10 батаљона који су имали све заједно преко 3.500 особа под оружјем. Они су били задужени за етничко чишћење србског живља из урбаних дијелова Борова Насеља и градске зоне Вуковара. То је интензивирано наручито у октобру и у првој половини новембра. Цивили су хапшени, мучени, силовани, убијани, пљачкани... о чему је направљена обимна документација.
Он је често одлазио у Богдановце и тамо бивао на првој линији жестоких борби.
Такође, Борковић је знао за постојање концентрационих логора који су основани на неколико локација од страње његових командира, а ту су довођени сви "сумњиви људи". Заправо без суда и пресуде да су починили неко кривично дјело, под лажним оптужбама да одају положаје ЈНА су довођени цивили. Стотине Срба је убијено или им се губи сваки траг у обручу.
Јединице ЈНА су успјеле да пробију све линије одбране које су држали Борковићеви саборци, а предаја је договорена 18. новембра. Ноћ раније видјевши да је завладало расуло Борковић са неколицином најближих сарадника се одлучује на пробој, јер је знао да га чека у најмању руку вишегодишња робија. Успјева да се докопа Винковаца, а потом стиже у Загреб.
Бива ухапшен и у притвору је држан три седмице по наређњу обавјештајаца: Јосипа Манолића и Јосипа Перковића. Ослобођен је свих оптужби да је шпијун и издајни, па му је дозвољено да настави каријеру у војсци. Био је план да он поново оснује неку 124. бригаду у Ђакову од бивших припадника 204. бригаде, али то није реализирано.
Борковић са саборцима 1991.
Децембра 1991. добија средства да покрене ткз. Фонд за бранитеље Вуковара, која је касније пресељена у просторије Министарства одбране, гдје се помоћ проширује за све хрватске бојовнике. Након неко година његова канцеларија је постала основ за ткз. Министарство бранитеља.
Чин бригадира добија 1994. године док је радио у касарни Ракитије поред Загреба. Ту је реорганизовао поново 204. бригаду од вуковарских Хрвата и одлази у Босну, на купрешко ратиште гдје су имали неколико акција. Враћа се са својим одредима у Викновце, гдје се убацује у 5. гардијску бригаду "Соколови".
Лично га је Туђман позвао 1993. године да дође у Главни штаб ХВ и постаје начелник пјешадије. На тој позицији је остао до краја 1995.
НАКОН РАТА
Изненада је пензионисан 1. октобра 1996. године у 35. години живота. Занимљиво је то што он није добио ниједно одличије на тему ткз. Домовинског рата.
Преживјеле саборце из 204. бригаде је окупљао сваког 18. новембра у Ђакову и Винковцима.
Сарађивао је са Хашким трибуналом везано за припреме оптужнице против Републике Србије. Такође, и са Жак П. Клајном током реинтеграције Сремско-Барањске области у уставно-правни систем до 1. јануара 1998. када је то и извршено.
Учествовао је у изради многих закона на тему ветеранске популације. Путовао је и по свијету да би промовисао тековине хрватске независности и ткз. Домовинског рата, од Париза до Сеула).
Младен Павковић је написао књигу "Рушитељ уставног поретка", која је објављена 1995. године, а у њој је дата биографија и опис неких борбених дејстава у којима је учествовао Бранко Борковић.
Почетком 21. стољећа се и политички ангажовао. На изборној листи Хрватске Сељачке Странке се нашао 2003. године.
Августа 2015. покушао је да уведе "За дом спремни", као званични поздрав у Војсци Републике Хрватске, али није прошло у Сабору. То је иначе поздрав који је промовисан у доба Другог свјетског рата међу Павелићевим сљедбеницма.
Од 2005. године се почео бавити узгојем коња и паса. Постао је тако и предсједник разних организација из те сфере.
Има и своје предузеће "Слап-96", али често је ангажован за консултације у појединим фирмама.
Данас живи слободно у Републици Хрватској и никога не терети низашта.