Анте Павелић - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Други светски рат

Област: Независна држава Хрватска - НДХ


Анте Павелић


Анте Павелић (1889-1959) је био хрватски фашистички политичар, оснивач и вођа екстремног десничарског усташког покрета. После окупације Југославије 1941. постављен је на чело Независне Државе Хрватске, где је владао користећи титулу поглавникa.

Анте Павелић је био по професији био адвокат и политичар из редова Хрватске Странке Права за време Краљевине Југославије познат по својим шовинистичким уверењима о независној Хрватској.  Геноцидан режим који је предводио Павелић је био одговаран за масовне прогоне Срба, Јереја и Рома који су живели на територији НДХ, што је укључивало монструозна убиства стотине хиљада Срба, десетине хиљада Јевреја и Рома, као и за прогоне Хрвата антифашиста. Расне политике НДХ су значајно допринеле брзом губитку контроле над окупираној територији, где је становништво масовно одлазило у партизане и четнике, и чак натерало немачке власти да покушају да обуздају Павелића и његову геноцидну кампању.



БИОГРАФИЈА

Рођен је 14. јула 1889. године у херцеговачком селу Брадина на Иван планини, тада делу аустроугарског кондоминијума Босне и Херцеговине. Његови родитељи, отац Миле (железнички радник) и мајка Марија, доселили из личког села Криви Пут у централном делу велебитске висоравни, да раде на изградњи пруге Сарајево-Метковић.

Основну школу похађао је у разним местима по Босни и Херцеговини, зависно где је радио његов отац. Гимназију похађа у Травнику, Сењу, Карловцу и Загребу, гдје је 1910. године и матурирао. За време гимназије приступа Хрватској странци права (ХСП). Након матуре уписује се на Правни факултет у Загребу. Право је дипломирао 1914. године, а 1915. године добио doctor iuris почасну титулу. У раздобљу од 1915. до 1918. године радио је као овлашћени записничар у адвокатском нотаријату А. Хорвата, председника ХСП-а. Након завршене стручне праксе (1918.) ради као самостални адвокат. У том периоду склапа брак с Маром Ловренчевић, с којом добија троје деце: сина Велимира и кћерке Мирјану и Вишњу.


Политички успон

Екстремиста од саме своје младости, постао је члан организације знане под именом „Франковци“. У 1919. години врши функцију привременог секретара Чисте странке права. Како је то објаснио британски историчар А. П. Ј. Тејлор, када су се у Хрватској партији права појавили људи који су одбијали улазити у сукоб са Србима, што је било алфа и омега политичке активности ове партије, партијска већина је формирала Чисту странку права „очишћену од било каквих трагова реализма“ - по Тејлору. Године 1921. Павелић је био ухапшен заједно са неколико других чланова ове партије а затим, кад је пуштен на слободу, покушао је бранити на суду ухапшене чланове партије што му није успело.
 
Павелићева свадљива природа је постајала све више и више видљивија у годинама непосредно послије рата када се је укључио у сукобе између Централистичке партије и Радићеве Хрватске сељачке странке. Био је једини посланик његове партије у Скупштини Краљевине Југославије али је ретко био присутан на седницама Скупштине а када би био 'био је тих и неактиван седећи на својој столици и само би се повремено укључивао у дуга харангирања-протесте против оних мера које није одобравао.

Раних 1920-тих Павелић је почео успостављати контакте са хрватском емиграцијом у Бечу и Будимпешти а касније и са терористичком организацијом ВМРО из Јужне Србије. Године 1927 је био саветник одбране терориста током скопскога процеса.

Исте 1927. изабран је за загребачког покрајинског заступника, а у јуну исте године представљао је загребачку општину на европском конгресу градова у Паризу. На повратку у Риму је изасланику италијанске владе Даванзатију у име ХСП-а предао промеморију у којој се Италији нуди сарадња у рушењу Југославије. У складу с тим очекује италијанску помоћ у успостављању и заштити хрватске државе, те износи спремност на територијално, политичко, економско и војно прилагођавање италијанским интересима.

На парламентарним изборима 1927. године изабран је, заједно с Трумбићем, за заступника на листи Хрватског блока. У својим говорима у београдској скупштини иступио је против српске политике и изјашњавао се за хрватску самосталност и независност. Унутар странке посебно се посветио раду с омладином те покренуо листове „Старчевић“ и „Кватерник“. После атентата на прваке Хрватске сељачке странке 1928. године приступа Сељачко-демократској коалицији. Тада покреће лист „Хрватски домобран“ с програмом остварења самосталне хрватске државе, а 1. октобра 1929. године оснива истоимену паравојну организацију.



ЕМИГРАЦИЈА

Павелић је био на функцији секетара Странке права све до 1929. и почетка Шестојануарске диктатуре. Отприлике у то време, Павелић је почео да организује усташе. Званичан датум оснивања је био 7. јануар 1929. Након проглашења Шестојануарске диктатуре 1929, плашећи се хапшења, под изговором да му је потребна медицинска помоћ, Павелић је отишао у Аустрију у ноћи између 19. и 20. јануара 1929.

Овде је контактирао друге хрватске емигранте, углавном политичке емигранте и бивше аустроугарске официре, који су се окупили око Стјепана Саркотића и одбили да се врате у Југославију. Након краћег боравка у Аустрији, заједно са Густавом Перчецом Павелић је отишао у Будимпешту.

У марту 1929. усташе су почеле своју терористичку кампању у Југославији убиством Тонија Шлегела у Загребу. Шлегел је био пројугословенски оријентисан уредник новина Новости, који је такође био особа од поверења краља Александра.

Након што су успоставили контакте са ВМРО у априлу 1929. Павелић и Перчец су отишли у Софију. У Софији су 29. априла 1929. године са вођом емиграције Ванчом Михаиловим, из Јужне Србије потписали декларацију о узајамној помоћи тзв. Македонаца и Хрвата у рушењу Југославије и стварању самосталних држава Хрватске и Јужне Србије. Истовремено у Београду га је Суд за заштиту државе у одсуству 17. августа 1929. године осудио на смрт, заједно са Перчецом. Због пресуде југословенског суда, Павелић је 25. септембра 1929. ухапшен у Бечу и протеран у Немачку. Павелић је напустио Немачку под лажним пасошем и отишао у Италију, где је његова породица већ од раније живела. Пошто је био у контакту са италијанским властима још од 1927. лако је успоставио контакт са фашистима. У јесен 1929. повезао се са италијанским новинарем и Мусолинијевим братом Арналдо МусолиниАрналдом, који је подржавао независност Хрватске без икаквих територијалних симпатија.

 

Италијански дани

У Италији, поткрај 1930. оснива тајну терористичку организацију „Усташе - хрватска револуционарна организација“ (УХРО) с циљем разбијања Краљевине Југославије и успоставе независне Хрватске. Тада узима титулу поглавника, а усташки покрет организује на војним и терористичким начелима. У другој половини 1931. године у Италији оснива први логор за војну обуку у месту Бовењо у покрајини Бреша, те иницира оснивање других таквих логора у Италији и Мађарској.

У Главном усташком штабу 1. јула 1933. године обзнањује начела усташког покрета у 17 тачака, а као циљ покрета истиче успоставу самосталне и независне хрватске државе на читавом њеном историјском (које је измишљено као историјско) и етничком (у ком су половина били Срби) подручју, што се има право провести свим средствима, па и силом оружја. У складу са декларисаним начелима иницира и организује пропагандне акције, атентате и диверзије.

Припреме за терористичке акције су се наставиле на Липарима уз несебичну италијанску помоћ који су уз помоћ усташа настојали да сруше Југославију и запоседну далматинску обалу. Већ се 1932. године једна група усташа се из Задра који је тада био у саставу Италије пребацила у Велебит и извршила напад на жандармеријску станицу у селу Брушане. Усташе су се надале да ће њихова акција изазвати масовни устанак, али осим мало штете на вратима и зиду жандармеријске станице ништа се значајније није десило и терористи су се вратили у Задар. У потрагу за њима у Лику су стигли одред војске и четници Косте Пећанца, па је главни организатор акције Андрија Артуковић морао да побегне. Претрес и истрага су резултирали разбијањем усташке мреже и хапшењем неких усташа од којих је најпознатији био усташки идеолог и будући министар НДХ, Миле Будак (1939. након оснивања Бановине Хрватске су сви пуштени на слободу). Међутим, усташама се већ убрзо пружила прилика за нову акцију. Приликом посете Француској у Марсељу је 1934. године је убијен краљ Александар. Атентат је извршио припадник ВМРО Владо Черноземски, али су иза свега стајале усташе и као главни организатори Анте Павелић и Славко Кватерник.

Стога Павелић је поново осуђен на смрт у одсутности. Након Марсејског атентата, под притиском Француске, италијанске га власти 17. октобра 1934. године хапсе и затварају у Торину где остаје у затвору све до 1936. године.

До краја октобра 1936. године довршава опсежни елаборат за немачко Министарство иностраних послова под насловом „Хрватско питање“. Након приближавања Југославије и Италије те споразума Ћано - Стојадиновић, 1. априла 1937. године издаје одредбу којом разрешава усташе радне службе и распушта све логоре на подручју Италије. У складу с тим усташе су расељене и изоловане по целој Италији, а он је интерниран у Сјени до 1939. године.

 

Припрема за рат и геноцид

Након пада Милана Стојадиновића, те италијанске окупације Албаније и припрема за напад на Југославију, позива га италијански министар иностраних послова гроф Ћано (23. јануара 1940.) и договара с њим план акције који укључује подизање устанка у Хрватској, италијанску војну интервенцију, успоставу независне Хрватске под италијанском заштитом и њен улазак у монетарну и царинску, затим и у персоналну унију с Италијом.

Након београдских догађања 27. марта 1941. године први га пут прима Мусолини (29. марта), а када је Славко Кватерник у његово име прогласио Независну Државу Хрватску (НДХ) 10. априла 1941, поново га прима Мусолини дан касније, тј. 11. априла и одобрава му улазак у Хрватску. На челу групе усташа вратио се у Хрватску и преузео власт.




ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

 

Адолф Хитлер и Анте Павелић 1942.
 

Павелић је 15. априла 1941. стигао у Загреб и као поглавник Независне Државе Хрватске именовао прву хрватску владу. У влади је узео положај председника владе и министра иностраних послова. Потом је основао домобранство и организовао управну и дипломатску службу. По узору на Хитлера, усташки покрет постао је једини носилац политичке воље у земљи и мења му име у „Усташе - хрватски ослободилачки покрет“ (УХОП). Уједно је основао Главни усташки штаб (ГУШ) као организационо-политичку, а Усташку војницу и Усташку надзорну службу (УНС) као војно-полицијске полуге режима.

Након преговора с Ћаном 25. априла у Љубљани и с Мусолинијем 7. маја у Тржичу 18. маја 1941. године потписује Римске уговоре. Тим уговорима велик је део далматинске обале и острва препуштен Италији, а уједно прихваћен италијански политички, економски и војни надзор на јужном делу НДХ, те је хрватска круна понуђена италијанском војводи од Сполета Аимонеу. Почетком јуна 1941. први пут посећује Хитлера, а 15. јуна 1941. године у Венецији потписује приступање НДХ Тројном пакту.

Односе унутар НДХ Павелић решава терором. Тако већ 17. јуна 1941. доноси законску одредбу за одбрану народа и државе, која вреди ретроактивно и предвиђа само једну казну, смртну, за дела повреде части и животних интереса хрватскога народа. У Хрватској је успоставио тоталитарни систем по узору на нацистички режим у Немачкој, донео расне законе, успоставио концентационе логоре са циљем тоталнога истребљења Срба, Рома, Јевреја и антифашиста. Забранио је све странке и друштва, те успоставио диктатуру и култ личности.

Павелић се обрушио на цели српски народ у Хрватској и Босни и Херцеговини без разлике. То се односи у истој мери на Јевреје и Роме, од којих режиму није претила никаква опасност, за разлику од нпр. хрватских комуниста. Неки од првих већих покоља Срба су се догодили управо у подручјима као Подравина и Горски котар, и то над Србима који су гласали пре рата за Сељачко-демократску коалицију, дакле не као реторзија према великосрбима, него као средство терора и над најпомирљивијим Србима. Да се не ради само о ексцесима тзв. "дивљих усташа" (тј. појединаца који су пришли усташком покрету ради освете и профита), видљиво је и из законодавства НДХ, као и детаљно испланираних акција истребљења, како у селима, тако у концентрационим логорима попут јасеновачког. Модерни апологети Павелића који га покушавају колико –толико рехабилитовати прећуткују управо те кључне ствари: тоталитарну нарав система, његов положај, као и чињеницу да је већина усташких обрачуна била усмерена не на српске четнике и сличне противнике било каквога хрватства, него на обични српско народ које није исказивао у почетку ништа више од равнодушности или непријатељства.


Немци о Павелићу

Херман Нојбахер, немачки чиновник: „Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка програма била је и спроведена у дело. Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба - укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000.
Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: 'И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. - Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа"!“

У поверљивој студији шефа Гестапоа за НДХ Ханса Хелма, који је 14. јануара 1943. године предао немачком посланику Кашеу и немачком генералу Хорстенау под насловом "Основе партизанске опасности" Хелм се залаже за уклањање предуслова који су људе натерали у "загрљај комуне" и додаје:
- "Српство даје највише партизана јер су Срби најсвирепије погођени усташким тежимом... тај режим је у Хрватској отпочео с погромима уништавања и истребљивања Срба, којима су се, јавним изјавама прикључили и највиши врхови владе, прихвативши их као главни државни циљ. Што се под притиском устанка, током времена, с меродавне усташке стране говорило друкчије и што се спомињало чак и измирење, те није више могло поправити штету коју је, на пример, учинио др. Миле Будак, садашњи посланик у Берлину..."

Опуномоћени генерал Хорстенау написао је у своме извештају, између осталог:
- "Усташки покрет је почињеним погрешкама, злочинима и појавама корупције тако компромитован, да би државна егзекутива (домобранство и редарство) морала бити од њега одвојена, чак уз напуштање сваке спољне повезаности..."
У тој паници пред својим господарима, Анте Павелић је од 11. новембра 1942. године прихватио да све своје полицијске акције претходно најави немачком генералу.

 

У Аргентини, на слободи
 

Након пуча маршала Бадоља и пада Мусолинија, Павелић напушта место председника владе НДХ и 2. маја 1943. на то место именује Николу Мандића, а након капитулације Италије 10. маја 1943. године објављује изјаву о поништењу Римских уговора. У октобру исте године прекида преговоре о стварању коалиционе владе, које су с његовом сагласношћу Никола Мандић и Младена Лорковић водили с челницима ХСС-а.

Судбину НДХ везао је уз судбину нацистичке Немачке, те је крајем октобра 1944. зауставио акцију Младена Лорковића и А. Вокића за одвајањем НДХ од Немачке.



ПОСЛЕРАТНИ ПЕРИОД

Анте Павелић је Загреб напустио 6. маја 1945. године, а 8. маја ујутру у Рогашкој Слатини командантом хрватске војске и повлачења именовао је Вјекослава Макса Лубурића те је напустио Главни штаб и војску, па је преко Аустрије и Италије отишао у Аргентину. У томе му је помогао Крунослав Драгановић, хрватски фратар и представник НДХ при Ватикану. Задатак Крунослава Драгановића је да издаје лажна документа усташким и нацистичким злочинцима и да их пребацује у Јужну Америку.

1956. основао је Хрватски ослободилачки покрет (ХОП). Након атентата на њега, којег је извршио Благоје Јововић 10. јуна 1957. године у месту Ломас дел Паломар, крај Буенос Ајреса, где је живео под лажним именом, напушта Аргентину и одлази у Шпанију у којој тада влада Франко. У Шпанији, тачније Мадриду и умире 28. децембра 1959. године. За живота је објавио више политичких и литерарних радова, те две књиге: политички роман "Лијепа плавојка" (1935.) и политичку расправу "Страхоте заблуда" (1938.). Његова кћерка Вишња објавила је 1968. године књигу његових сећања "Доживљаји".

У историји је остао забележен као изразито негативна појава, али и даље Павелић има респект поклоника и подршку широких народних маса у Хрватској и Римокатоличке цркве. Крајем 1980-их година у СР Хрватској почеле су се појављивати јавно његове слике, као и других усташких злочинаца из доба НДХ. Католичка црква у Хрватској одржава редовно мисе за Павелића сваке године на дан његове смрти.




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!































Skip Navigation Links