Према подацима Државног завода за статистику РХ (ДЗС РХ), на попису становништва у Хрватској из 1991. године, од укупно 4.784.265 становника, Срба је било 581.663 (12,2 одсто) а Југословена 106.041. Међу њима, с чим су сагласни и хрватски демографи, било је између 60 и 70 одсто Срба. Двадесет година касније, према попису становништва из 2011. године, у Хрватској је живело тек 186.633 Срба (4,36 одсто), док су Југословени сведени на статистичку грешку (331 особа).

Службени Загреб у разним приликама наводи бројку од више од 133.000 српских повратника по завршетку рата. Међутим, према студији УНХЦР-а „Мањински повратак у Републику Хрватску – Студија отвореног процеса” из фебруара 2012. године, од регистрованих повратника српске националности, у РХ живи око 38 одсто, изван Хрватске око 45, док их је умрло око 17 одсто.

Тихи егзодус Срба и даље траје, што илуструју подаци ДЗС РХ, према којима су се од 2002. до 2013. из Србије, где је уточиште нашло више од 300.000 Срба избеглих / прогнаних из РХ, у Хрватску доселило свега 14.533, а из Хрватске у Србију одселило 35.027. Број исељених у односу на досељене константно расте, а размера у последњој години била је 1:6 у корист исељених.

А од чега то Срби и даље беже из Хрватске, илуструје и студија Српског народног вијећа „Насиље и несношљивост према Србима у 2014”, у којој се наводе 82 случаја, који су се манифестовали преко говора мржње или ширења етничке нетрпељивости у јавном простору и у изјавама јавних особа, преко вербалног вређања и физичког насиља, до оштећења и уништења имовине, објеката и гробаља, као и отпора кориштењу ћириличног писма, уз констатацију да има и много непријављених случајева. Из истог извора ових дана стижу информације да је само у пет месеци ове године забележено више сличних случајева него током целе 2014. године.

30.000 ПОКРШТЕНО ДЕВЕДЕСЕТИХ

Објашњење за драстично смањење броја Срба у Хрватској у последњих двадесетак година треба тражити, поред егзодуса и ратних жртава (7.202, од чега 1.898 несталих), и у процесима покатоличења и похрваћења, о чему сведочи и писмо упокојеног митрополита загребачко-љубљанског Јована Светом синоду Српске православне цркве из 2006, у којем се наводи да је у Хрватској до тада покрштено више од 30.000 Срба и да тај процес и даље траје.

Углавном се покатоличавају православна деца, која уз родитељску сагласност и уз верски обред кризмања постају католици. Родитељи на овај начин избегавају сузе своје деце с којима су се враћала из вртића и школа зато што су била „трофазна”, што им нису опраштали ни остала деца, ни наставници. Према извештају председника Одбора за људска права у Загребу Зорана Пусића из 2003. године, од 1991. до 2003. само је у Загребу 20.000 деце православне вероисповести преведено у католичанство.

А одрасли, углавном урбани Срби, похрваћују се тако што мењају „проказана” српска имена и презимена у препознатљива хрватска, разне верске обреде, укључујући крштења, венчања и сахране, обављају им католички свештеници, све у циљу да не „провоцирају” околину јер би у противном могли остати без посла, имовине а понекад и живота.

ДЕСРБИЗАЦИЈА

Статистика показује да се 16.647 Хрвата на попису из 2011. изјаснило као православци. По „Веритасовим” сазнањима, то је резултат „десрбизације” православне вере у Хрватској, која се од 2010. отворено спроводи и преко „Хрватске православне заједнице”, неспорне наследнице Павелићеве ХПЦ, чији је циљ „слободно идентификовање православних хришћана припадницима хрватске нације”, међу којима су и поменути „похрваћени” Срби.

Ако се, поред поменутих процеса, има у виду тешка материјална, социјална и безбедоносна ситуација Срба у Хрватској (незапосленост, спора обнова кућа и још спорије стамбено збрињавање бивших носилаца станарских права, неисплаћивање доспелих пензија, проблеми с утврђивањем радног стажа, девизном штедњом, страх од процесуирања за наводне ратне злочине, безразложно отезање с ексхумацијама и идентификацијама српских жртава...), као и њихова старост (према поменутом истраживању УНХЦР-а, просек старости је 53,5 година, а 35 одсто их је старије од 65 година), онда је потпуно извесно да ће на наредном попису становништва бити остварен Туђманов план с почетка деведесетих, да ће српско питање у Хрватској бити трајно решено када их у укупној популацији буде мање од три одсто.