И ове године је у Подрутама код Новог Марофа, обележена годишњица погибије петорице припадника Посматрачке мисије Европске заједнице (ПМЕЗ), међу којима су била четири Италијана (пуковник Енцо Вентурини, поручници Марко Мата, Силвано Натале и Фјоренцо Рамачи) и један Француз (натпоручник Жан Луп Ејшен), који су страдали 7. јануара 1992, када је њихов хеликоптер, који се враћао из Мађарске у Хрватску, оборио „миг 21“ тадашње Југославенске Народне Армије, којим је управљао мајор Емир Шишић.
На месту погибије мештани села Подруте још 1996. поставили су повећу спомен-плочу са именима погинулих, исписану, поред хрватског, још и на италијанском, француском и енглеском језику.
Годинама већ на комеморацији присуствују представници локалне и републичке власти РХ, Католичке цркве те италијанске и француске амбасаде. Ове године министар иностраних и европских послова Гордан Грлић Радман поручио је како је овај трагичан злочин убрзао међународно признање Републике Хрватске (признање од ЕЗ уследило је 8 дана касније), али и показао сву нарав великосрпске политике нагласивши:
- „Мислим да је то и био на неки начин покушај да се заустави демократизација и осамостаљење оних држава које су живеле у тоталитарном режиму“.
И други хрватски говорници су истицали да овај догађај показује „да је Хрватска жртва, а тадашњи комунистички режим и ЈНА злочинац који жели да нас спречи у тежњама самосталности, властите државе и одлучивања о властитој политици“.
За овај догађај Жупанијско државно одвјетништво (тужилаштво) у Вараждину је још 6. јула 1992. оптужило двојицу припадника ЈНА, Добривоја Опачића (1962) и Емира Шишића (1963), због кривичног дела угрожавање лица под међународном заштитом. У оптужници се наводи да је Шишић био припадник 125. ескадриле 117. ловачког авијациског пука стационираног на узлетишту Жељава код Бихаћа. Тог је дана био у саставу ’дежурне паре‘, односно два су авиона „миг 21“ била спремна за полетање по налогу оперативног центра.
Међутим, полетео је само Шишић, којем је дежурни официр у Оперативном центру, потпуковник Добривоје Опачић, дао налог да лети у зону у околини Вараждина. Дао му је правац и висину лета, а Шишић је хеликоптере сустигао код Новог Марофа. Јавио је контроли лета да види циљ и дословно му је оперативни официр наредио: „Одери га“, након чега је Шишић испалио ракете ’ваздух-ваздух‘ на хеликоптере.
По изласку на условну слободу мајор Емир Шишић изјавио је: „Један италијански пуковник рекао ми је да би урадио исто што и ја. И сваки мој колега би то урадио, ја сам тада поступио по дужности, био сам тога дана дежурни“.
Пресудом Жупанијског суда у Вараждину од 30.септембра 1992. године оптужени су у одсуству осуђени на по 20 година затвора сваки. Врховни суд РХ пресудом од 12. јануара 1993. потврдио је првостепену пресуду.
По међународној потерници расписаној од бироа Интерпола у Загребу Шишић је 9. маја 2001. ухапшен у Мађарској. Након хапшења и Италија је поднела екстрадициони захтев, оправдавајући га са чињеницом да је међу погинулим припадницима Посматрачке мисије Европске заједнице било највише њених држављана. Шишић је, након проведеног екстрадиционог поступка, 20. јуна 2002. изручен Италији.
У Италији је Емир Шишић био најпре осуђен на доживотну робију, а након што је та пресуда укинута од стране Врховног суда те државе, на поновљеном суђењу је осуђен на 15 година затвора. Након што је надлежни суд у Србији донео одлуку о признању пресуде италијанског суда, Шишић је у новембру 2006. године из Италије пребачен у Србију, чији је био држављанин. Казну је издржавао у затвору у Сремској Митровици, одакле је 9. маја 2008. пуштен на условни отпуст.
Жупанијски суд у Вараждину је Шишићу 15. јануара 2018. због застаре обуставио извршење казне затвора од 20 година, на коју га је исти суд осудио 1992. године. Наиме, дело за које је Шишић осуђен, пошто није квалификовано као ратни злочин, подлеже застари, која у конкретном случају износи 25 година од правоснажности пресуде, што значи да је застара извршења казне у његовом случају наступила 12. јануара 2018. године.
У својим јавним наступима Шишић је тврдио да није срушио хеликоптер са посматрачима, већ хеликоптер хрватске полиције који је кријумчарио оружје из Мађарске, што је у то време било учестало. У току кривичног поступка бранио се да је као дисциплинован војник само извршавао наређења претпостављених те да му је са професионалног становишта савест чиста. По изласку на условну слободу изјавио је:
- „Један италијански пуковник рекао ми је да би урадио исто што и ја. И сваки мој колега би то урадио, ја сам тада поступио по дужности, био сам тога дана дежурни“.
Италијански судови су, поред Шишића, којем је суђено у присуству, у одсуству по командној одговорности судили и још четворици официра ЈНА: Добривоју Опачићу, Љубомиру Бајићу, Божидару Мартиновићу и Благоју Аџићу и то за авионску несрећу, вишеструко убиство и покушај убиства. Теретли су их и за покушај обарања још једног хеликоптера у којем су се налазила тројица Италијана и међународни дипломата, у чему „миг“ ЈНА није успео јер је испаљена ракета промашила циљ захваљујући изненадном слетању хеликоптера.
Према реконструкцији догађаја италијанског тужиоца, Опачић је по наредби тројице претпостављених, Мартиновића, Бајића и Аџића, издао наредбу Шишићу да обори летелице. За то је Опачић употребио речи „ожежи“ и „одери“, након чега је Шишић испалио ракете ’ваздух-ваздух‘ на хеликоптере.
Првостепеном пресудом суда у Риму, оптужени су 2008. били ослобођени оптужбе због недостатка доказа, на коју су породице погинулих уложиле жалбу. Пресудом Апелационог суда у Риму из 2013. генерал Љубомир Бајић, тада комадант Петог корпуса ваздухопловства, и потпуковник Добривоје Опачић проглашени су кривима и осуђени сваки на казну затвора од по 28 година.
Пуковник Божидар Мартиновић, комадант оперативног центра протуваздушне обране у Београду, ослобођен је оптужбе, док је против Благоја Аџића, тадашњег начелника Генералштаба ЈНА, поступак обустављен због смрти (умро је 2012.). Суд је, након осуде официра, обавезао Републику Србију, као земљу наследницу СФРЈ, да породицама страдалих плати 950.000 EUR одштете. Пуномоћник тужиоца, адвокат Стефано Коледан, тада је изјавио: „правда је коначно задовољена те је ово први пут да ће једна нација морати надокнадити штету коју су направили њени војници“.
Не знам да ли је Италија (за)тражила екстрадицију у одсуству осуђених официра бивше ЈНА и да ли је Србија исплатила досуђену одштету породицама погинулих припадника ПМЕЗ-а, али знам да за убиства више десетина Срба цивила од авиона НАТО алијансе на подручју Србије и Црне Горе у току 1999. нико није осуђен нити су државе алијансе платиле било какву одштету њиховим породицама.
Аутор: Саво Штрбац
Извор: ДИЦ Веритас
24.01.2022.