Мало-мало па се представници највишег државног врха Србије – Томислав Николић, Александар Вучић и Ивица Дачић – огласе о прекој потреби развијања добросуседских односа са Хрватском. Па неки од њих дода и развијање међудржавних односа. Што није и не мора да буде баш исто – добросуседство подразумева дубље, свестраније, садржајније и пријатељскије односе од коректних, службених међудржавних односа.

Али ретко да који понови било шта од онога, са српске стране, што би требало да се најпре реши на путу ка што бољим и једним и другим односима између Србије и Хрватске. А ти односи, ту нема дилеме, од изузетног су значаја за цео овај регион, за Европу и, наравно, за обе суседне државе.

С друге стране границе, Колинда Грабар Китаровић, председник Хрватске, и Весна Пусић, министар спољних послова у Влади Хрватске, не пропуштају да истакну оно што би требало најпре да се реши на путу ка тим односима. А то је: питање међудржавне границе на Дунаву, питање несталих и повратак културног блага у Хрватску.

И, засад, ништа више. С тим да је председница Хрватске поручила српској страни, у разговору за овосуботње издање магазина Јутарњег листа, а поводом најновијих догађаја у Србији – Шешељевог паљења хрватске заставе и изјаве Александра Вулина о томе како је генерал Готовина усташа – да “ми јако добро знамо, а надамо се да ће и у Србији то прихватити, како је Домовински рат био праведан и ослободилачки, војно-полицијска операција Олуја легална, а генерал Готовина заповједник побједничке војске”.

Ето, јасно и гласно. Без било каквог увијања и околишавања. Нема код ње (и код њих) ни помена о томе шта се дешавало крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, ни трунке дилеме о томе шта се догађало деведесетих година прошлог века, како је све то почело, који је то конститутивни народ избачен из устава, да ли је то била сецесија од постојеће државе и агресија на њу, због чега се ко побунио, ко је етнички очистио 500.000 својих сународника, шта је с њиховим повратком, њиховом имовином, шта је са жртвама једног и другог народа у том “домовинском рату”, по Хрватима, односно грађанском рату, по Србима, а жртава је још колико било за чије се гробнице ни данас не зна, чији су они који су нестали, које и чије културно благо… итд.

А и што би председница Хрватске помињала било шта од тога кад то не помињу ни они који су били и који су сада на челу Србије?! (Јуче је, 6. априла, председник Николић приликом пријема српске омладине из Хрватске говорио и о положају српске мањине у Хрватској.) Знају ли српски руководиоци шта су то добросуседски а шта међудржавни односи? Сигурно је да премијер и министар спољних послова знају: први је дипломирао право као један од најбољих студената, а други политичке науке као студент генерације. Тако некако. За председника не знам.

Развијање коректних и што квалитетнијих међудржавних односа, кад је Хрватска у питању – да! То се подразумева.

Али шта са што бољим добросуседским односима? Шта с њима у ситуацији кад једна страна зна шта би с другом страном требало најпре да се реши на том путу, а друга, осим што се саплиће о захтеве прве стране, ништа конкретно не “ставља на сто” од онога о чему би требало да се најпре разговара, а што би прва страна требало да прихвати па да се на томе “ради”? Шта дакле с њима, тим добросуседским односима?

Али хајде да ова општа разглабања о добросуседству и што бољој међудржавности, о којима на свој (неконкретан) начин прича српска страна, а на свој (конкретан) начин хрватска, оставимо на часак по страни. (Зоран Милановић, председник Владе Хрватске, у тој причи, по свему судећи, игра споредну улогу. Ма колико да ни он, кад су Србија и Срби у питању, ни за јоту не одступа од онога што говоре и чине и остали хрватски челници. И не само они – више од 90 процената Хрвата истоветних су ставова и чињења спрам Србије и Срба. Ту нема разлика у ставовима и политици ни између најљућих политичких ривала какви су ХДЗ и СДП. За разлику од Срба и једног дела њихових руководилаца, и цивилних и војних, на свим просторима на којима су живели и живе.)

Хајде да на часак такође оставимо по страни међудржавне односе и да се усмеримо на добросуседство. И да питамо: зна ли се шта у односима са Хрватском значе добросуседски односи?

По ономе шта све Хрватска има и ради у Србији, судећи по условима које хрватска страна поставља српској страни, Срби и њихов државни врх заиста мало знају о начину на који би требало развијати те односе. Мало ко од српског државног врха зна и мало ко је било кад знао нешто дубље о историји Хрвата и Католичкој цркви “у Хрвата”, како је они крсте. Мало је ко од Срба, који су кројили и водили историјску судбину свог народа, знао нешто више о Хрватима, мало ко их је мало боље познавао. Да јесте, никад тај не би ни помислио на стварање било какве државе с њима и свега осталог што је из тога произилазило. А било је катастрофално за српски народ.

Скромно је наше, српско (и православно хришћанско) знање:

- о крсташима папе Урбана II, који је покренуо Први крсташки рат, који су по Константинопољу пљачкали и уништавали (то је већ време после раскола који је поделио хришћанство на православну и католичку цркву), а позвани су били у помоћ Алексију I Комнину за нешто друго. Од тада и почиње прогон православља од стране Римокатоличке цркве,

- о злу и злочинима које је Римокатоличка црква вековима чинила Српској православној цркви и њеним верницима на западним просторима ове југоисточне Европе: унијаћење, покртштавање, уништавање црквене имовине, затим уз помоћ аустроугарских, немачких властодржаца и њихових хрватских слугу осуђивање на изгнанства и робијање православног свештенства по најстрашнијим тамницама монархије, убијање православних свештеника и њихових верника,

- о томе какве су све злочине и злочине геноцида починили Хрвати, а сви су били и данас јесу, апсолутна већина, католици, српском народу, свештенству и верницима СПЦ од појаве, рецимо, Анте Старчевића, преко лажним плаштом југословенства огрнутих Супила, Трумбића, Мештровића, па преко Мачека, до Павелића, Броза, Бакарића, Крајачића, до Туђмана, Месића и Јосиповића,

- о томе шта се у другој половини 19. и почетком 20. века дешавало српском народу, свештенству и верницима СПЦ на просторима данашње Хрватске: уништавање српске имовине, вандализам по градовима (“арнаутлук у Загребу”, како 1903. написа један ту случајно наишли новинар), Велеиздајнички процес 1908. године против Срба у Загребу…,

- о притисцима хрватских превејаних првака на велике силе, као и на тајне организације, уз свесрдну помоћ заблуделих српских синова да се, у случају слома Аустроугарске, створи држава Срба, Хрвата и Словенаца. И тада су Срби остали без своје државе,

- о страшним злочинима аустроугарских војника, међу којима посебно место припада Хрватима, почетком Првог светског рата, почињеним над српским женама, старцима и децом на подручју Подриња, Рађевине, Мачве… о злочинима по Босни и Херцеговини, по тадашњим крајевима Хрватске, Далмације и Славоније,
- о стравичним злочинима и злочинима геноцида које су над српским народом током Другог светског рата, а на просторима Херцеговине, Босанске Крајине, Баније, Лике, Кордуна, Славоније, Срема… починили хрватски нацистички зликовци. Колико ми Срби данас знамо о Јасеновцу, о Јадовном, о покољу у глинској цркви, о Коритској јами у источној Херцеговини, о херцеговачким Пребиловцима, о стравичним злочинима хрватских усташа по западној Херцеговини (Дувно, Ливно), по Славонији (на Папуку), о банијском Грабовцу… о прокламованој политици хрватске усташке власти по којој трећину Срба на просторима Независне Државе Хрватске (НДХ) треба покрстити, трећину побити, а трећу протерати,

- о томе да су једино у Европи постојали дечји логори на просторима НДХ. У којима је најстрашније мучено и побијено хиљаде и хиљаде српске, али ромске и јеврејске деце,

- о томе због чега је за те страшне злочине мало ко од хрватских зликоваца одговарао – најодоговрније су Брозови партизански руководиоци пустили да побегну кроз чувене “пацовске канале”. Никад Срби за геноцид почињен над њима од 1941. до 1945. године нису подносили било какву тужбу против Хрвата и Хрватске. А злочини не застаревају,
- о томе шта се дешавало за време Маспока у Хрватској, што је било и увод у доношење Устава из 1974. године, којим је почело коначно разбијање СФРЈ,

- о свему шта се заиста дешавало од оснивања Хрватске демократске заједнице и издаје Ивице Рачана и његовог СДП па све до данас – шта о томе ми Срби знамо? А кандидат ХДЗ, Колинда Грабар Китаровић, изабрана је за председницу Хрватске. И изговорила оне речи о домовинском рату, Олуји и генералу Готовини.

Наравно да Србија са Хрватском треба да има коректне међудржавне односе. И све на бази реципроцитета. С тим да руководство Србије мора да схвати да са Хрватском нема игре. Нема добросуседских односа уколико ће српска страна слушати и прихватати све што јој буде условљавала и диктирала хрватска страна, а све због могућег спречавања Србије на путу ка Европској унији.

Сме ли, на пример, председник Србије да изјави (као што је председница Хрватске изјавила) како се нада ће и у Хрватској прихватити:

- да је између 1991. и 1995. године на подручју бивше Социјалистичке Републике Хрватске био грађански рат,
- да је хрватска страна својим паравојним јединицама извршила агресију на СФРЈ, на Југословенску народну армију и на српски народ, као државотворни народ, у Хрватској и у Босни и Херцеговини (Сијековац се не сме заборавити),
- да је хрватска држава, касније међународно и призната, починила безбројне још увек неистражене и некажњене злочине по многим местима и логорима широм Хрватске. Злочина је било и са српске стране, а већина их је и у Хрватској (апсолутна већина осуђених су Срби) и у Србији истражена и процесуирана,

- да је Хрватска из свог Устава избацила српски народ, укинула му језик и писмо, избацивала га с посла, да је у пет година грађанског рата протерала око 500.000 Срба из Хрватске, што је највеће етничко чишћење неког народа на тлу Европе после Другог светског рата,

- да је хрватска држава опљачкала српску имовину никад процењене вредности, одузела Србима око 50.000 станарских права, а тиме и станова,

- да ништа није учинила на повратку прогнаних, избеглих и протераних Срба. Закон Хрватске о стамбеном збрињавању повратника и оних који би желели да се врате једна је од невероватно безобразних правних играрија са онима којима су ионако животи уништени,

- да и данас шиканира српску националну мањину у Хрватској, истовремено захтевајући од српске стране да хрватској мањини у Србији обезбеди онаква права каква има и српска мањина у Хрватској. Што је чист цинизам.
И тако даље. А и да све то помене председник Србије, каква би била корист од тога? Никаква. Јер то се у Хрватској не може замислити ни да се спомиње, а камоли да се прихвати.

А шта дакле за хрватску страну значе добросуседски односи са Србијом? Можда да се у Србији заиста прихвати да је домовински рат био праведан и ослободилачки, војно-полицијска операција Олуја легална и легитимна, а генерал Готовина заповедник победничке војске! Ни мање ни више.

Хрватска страна може све то и још много тога да захтева. Ако су Срби могли да бране и одбране Хрвате и Католичку цркву по војним границама и крајинама, ако су могли да их из поражених преводе у победнике, јер без Срба никад не би ни било Хрватске, ако су пристајали на све оне количине лицидерског братства и јединства, ако је српска страна у редове своје војске примала хрватске официре који су починили небројене злочине над Србима и унапређивала их, ако су пристали да у Београд доведу Јосипа Броза и одведу га на свој слободни териториј, а затим да га неизмерно обожавају, слушају, славе… што не би и све ово што хрватска страна и сада очекује да се у Србији прихвати. У циљу крчења пута ка што бољим добросуседским односима.

Уколико челници српског државног врха не престану да призивају и истичу суве пароле о добросуседству и не почну да постављају и своје услове, ту било каквог добросуседства никад неће бити. Хрвати ће и даље да условљавају како условљавају. Јер су уверени да Срби мисле како су они, Хрвати ти који ће одлучивати о пријему Србије у Европску унију. Док је Србима једини спас од којекаквих хрватских условљавања у томе да схвате да Хрватска никад неће ни о чему одлучивати – о томе ће одлучивати Америка, Немачка и НАТО.

Добросуседски односи нису само Тодорићеве оранице, велетрговине и млекаре по Србији, нису само хрватске певаљке и певачи у Комбанкарени у Београду и Спенсу у Новом Саду, није то само праћакање што већег броја “драгих туриста из Србије” по таласима лепог, плавог Јадрана, нису то само глумци и спортисти који понављају како култура и спорт нису политика. Па где то они живе?! Добросуседски односи са Хрватима нису само толеранција, разумевање, помирење… Шта ћемо са мржњом? Има много тога што морају обе стране да ураде на путу до коректних међудржавних односа. А онда…

Ко Србији гарантује да сутра неће морати да прихвати све ово о чему председница Хрватске говори? А можда да прихвати и захтев па да се сложи и с тим како је НДХ била антифашистичка и како је била израз вековних тежњи хрватског народа, да парафразирам Фрању Туђмана, да је Јасеновац био искључиво радни логор, а Павелић и Туђман доброчинитељи српском народу…

Лаж је да не треба гледати у прошлост. И још како треба: из што дубљег и умнијег погледа у прошлост – много се чистије види будућност. А и историја је учитељица живота, кажу Латини. Ако то Срби не схвате док још има времена (ако га уопште и има), брзо ће однети гаће на штапу.

Док је Шешељ у партији карата Брисела и Загреба (и још неких), на једној, и Београда, на другој страни, само обичан њихов, бриселски и загребачки наиме, кец из рукава. Њима тако потребан. А Србији најмање. Или уопште нимало. Али, то је друга и веома тужна прича.

Аутор: Стеван Лазић
Извор: Интермагазин
07.04.2015.