Читајући и прегледајући мало шта мисли "друга страна" налетех на видео снимак у коме се поштоваоци лика и дјела Алије Изетбеговића - лажног Бабе осврћу на догађај из средине деведесетих година 20. вијека. Чувајући мит о грађанско-вјерском рату у Босни и Херцеговини, који је за муслимански живаљ, а поготово сарајевски естаблишмент, како онда, тако и сада "свети рат", односно праведни, па самим тиме немају ни мрље... приказан је неки снимак у коме се појављују између осталог и тадашњи политички предводници босанских Срба, као што су: Радован Караџнић, Момчило Крајишник, Гојко Кличковић, Неђељко Прстојевић...итд.

У том њиховом видео снимку се говори како су сарајевски Срби из пет општина добровољно (слободном вољом) напустили своја огњишта, имовину, завичај... све!?

Не знам да ли да се смијем или плачем...

О чему се заправо ради?

Муслимани у БиХ већ дуги низ времена имају проблем са националним идентитетом. Мало присвајају поријекло од Богумила (из Средњег вијека), мало од Османлија, а мало се очешу и о православно-босанског краља Твртка I Котроманића, који се између осталог борио и ратовао против најезде Турака, а крунисан је о Митровдану 1377. године круном Немањића.

Заправо, Стамбол илити Цариград никада није хтио да се одрекне својих провинција (санџака) које су задобили у Турским освајањима Балкана и Паноније, па су увјек имали своје емисаре преко Исламске заједнице који су их убијеђивали да ће им се нешто лоше десити ако се врате вјери прађедовској. Суштински, Мека је имала освајачке апетите којима је хтијела исламизовати не само Европу, већ и цијелу планету. Тако је остало бројно становништво у Босни, Старом Расу, Косову, Метохији, Црној Гори и Херцеговини, а који су се клањали Алаху, мислећи да они по нацији нису Срби.

И током Првог, а још више током Другог свјетског рата, свјетски центар моћи - Ватикан је у њима гледао савезнике против Православља. Окренуо је браћу на браћу, без имало гриже савјести. Тако су настале злогласне јединице као што су: Црна Легија, Муслиманска Милиција, Ханџар дивизија... борећи се у одорама наци-фашистичке НДХ, као сателит Трећег Рајха тј. Хитлерове коалиције. Мноштво покоља над србским цивилима је извршено по читавој БиХ: Стари Брод, Драксенић, Дракулић, Шушњар, Гаравице, Возућа, Сребреница, Требевић, Калати...итд.

Има ли горе него када међу сродницима падне крв?

Муфтија Хусеини на Балкану 1943.

На самом крају осамдесетих и почетком година 20. стољећа усљед велике економске кризе која је захватила читаву Источну Европу (комунистички блок), па и Југославију, дошло је и до политичких турбуленција које су наносили инострани утицаји, односно "Вјетрови са Запада". Тачније, дипломате из земаља Европске заједнице (уније) и НАТО пакта су подржале кампању Аустрије и уједињене Немачке да се растури југославенска федерација, тако што би се за почетак признала независност Словеније и Хрватске, али у авнојевским границама. Касније и осталих република.

Била је то сурова издаја и "нож у леђа" земљи која је била носилац свјетског прогреса и равнорпавности међу народима.

И Запад и исламске земље предвођене Саудијском Арабијом и Турском су имале свој интерес у разбијању СФРЈ, па је свако подржао своје пијуне.

На јавну сцену ступио је Алија Изетбеговић, аутор шовинистичке Исламске декларације, који је имао робијашки стаж у два наврата, пошто је ширио националну мржњу, као и непријатељску пропаганду, радио на рушењу уставног поретка... Он је прије времена пуштен на слободу крајем 1988. и одмах је добио право да се бави политиком. Већ 1990. оснива своју другу партију - Странку Демократске Акције, у којој окупља себи сличне особе, док наредне године успоставља и контакт са перјаницама сарајевског подземља: Јусуф Празина, Мушан Топаловић, Зулфо Алић, Исмет Бајрамовић... управо су они са својим "лепотанима" почели да етнички чисте Сарајево од Срба.

Злочин без казне: Скендерија, 1992

Било је то у прољеће 1992. када су већ имали бројне паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотску лигу", што су касније ујединили у ткз. Армију Босне и Херцеговине. Ударили су одмах по касарнама, објектима и припадницима Југославенске Народне Армије, која се већ распадала, па су тако извршили ужасна злодјела у Великом Парку, Добровољачкој улици, Скендерији...итд.

Србима је требало времена да се отријезне од југославенских сновиђења и чињеница да идеали братства и јединства не постоје, јер муслиманско друштво никада није прошло кроз процес денацификације и дефашистизације у Југославији након ДСР. Сем тога, Брозов режим је забрањивао да се прича о страдањима и стратиштима Срба. Јосип Броз Тито, ма како га неки муслимани не вољели, он им је 1971. дао тј. поклонио нацију.

У међувремену, маја 1992. године створена је Армија босанско-херцеговачих Срба, која је имала задатак да очува оне крајеве гдје је србски живаљ имао већину. У Сарајеву је то врло успјешно рађено више од 3.5 године. Само Илијашка бригада је одбила преко 30 напада од стране Алијиних првоброаца гдје је било и хиљаде муџахедина из Азије и Африке, којима је често помагао и НАТО пакт. Ко не вјерује, има видео једноминутна исповјест дезертера из ЈНА, Јована Дивјака који је током рата постао замјеник начелника Генералштаба ткз. Армије БиХ.

У јесен 1995. године у савезној америчкој држави Охајо долази до потписивања Дејтонског (не)споразума. Наиме, Слободан Милошевић тадашњи предсједник Републике Србије, испред србске делегације, је ставио параф по коме се пет сарајевских општина: Илијаш, Илиџа, Вогошћа, Грбавица, Хаџићи, враћа под муслиманску конторолу. И њега муслимани мрзе, а комонтно му могу подићи споменик на сред Башчаршије, јер да није било њега, не би ни добили "државу".

Коме се предаје Сарајево?

Управо ова одлука, која је била велика издаја Срба подно Романије и Јахорине, постала је и иницијална каписла да се покрене серија великих протеста јер ко је могао и да замисли, а камоли да изговори да ће се њихов завичај наћи под шапом Алије Изетбеговића, оног који је хтео да их све згази као мраве још 1991. године. Демонстрације су биле масовне, али је долазак НАТО војника у оквиру мисије "СФОР", само увлачио сумње да ће се нешто гадно десити.

Паралелно са тиме, муслимански медији су ликовали од среће, док су њихови првоборци најављивали крваве освете и пакао за све који остану. Заправо и муслиманске власти Федерације БиХ су најављивали процесуирање припадника ВРС, јер су се "огријешили" о законе БиХ.

Међутим, како је у марту 1996. истицало вријеме за најављено шестомјесечно исељавање, то се стотине хиљада сарајевских Срба одлучило на исељавање, не добровољно већ принудно.

Бестидна је лаж муслимана тј. сарајевског естаблишмента да су сви отишли добровољно. Она одлука о процесуирању је укинута буквално дан пред долазак муслиманских власти у србске дијелове Сарајева, када је већ 99,99% Срба напустило своје домове. Понијели су са собом и гробове, јер муслиманским фанатицима ништа није свето, па ни православна гробља.

О свему томе је казивао и Душан Шеховац, професор социјологије на Философском факултету у Сарајеву. Причао је о много чему у емисији Разбуђивање, па и о овоме што би муслимански свијет хтјели да постане истина.

Ма како да не...или она чувена реклама "онда је мрмот ставио чоколаду у фолију".

Написа: Чуле
18.04.2024.