Пошто нико одавно државу Хрватску нити прозива нити пита за протеривање више од 400.000 Срба, службени Загреб је решио да ради оно што њему, том Загребу, није радила друга страна: на случају Буњеваца кренуо је с оптужбама на рачун Србије, отварајући „проблем“ положаја Хрвата у Србији и то на међунарoдној сцени
Не памти се да је скоро, ако је уопште, неко из Србије у Европском парламенту, на седници Савета Европе или сличној адреси изнео проблем положаја Срба у Хрватској. Док удруга добро организованих вуковарских фашиста дивља по граду, ево већ друга година, концентришући мржњу на ћирилицу (тако је почело и 1990. године) уз нескривену подршку из других делова Хрватске, ништа не подузимају ни Београд ни Загреб. Истина, хрватска власт повремено приведе на „обавјесни разговор“ неког од локалних усташа али га брзо пушта и тај, ово је постало правило, одмах избија у први ред мирнодопских хрватских хероја у одбрани домовине од Српства и југословенства. Разлика између доброг и лошег Хрвата и даље је на линији односа према Србима.
ШТА КАЖУ БУЊЕВЦИ
Локална власт у Вуковару одскора је у рукама ХДЗ-а и ту не може да буде ни минимум побољшања за Србе и њихово писмо. Пре неки дан скинуте су у том граду све табле с ћириличним писмом, постављене од стране државе, у глуво доба ноћи, као да се ради нечастан, прљав посао. Група поштовалаца Анте Павелића кренула је градом, поскидала и разбила све табле да би − то им је ваљда чинило посебно задовољство − на крају разбили ону на станици милиције. С дистанце, пошто нису могли да приђу. Гађали су је као на „Сињској алки“. Полиција је привела шесторо учесника тог антисрпског дивљања, и пустила их након процедуралног разговора, а већ сутрадан из „Стожера за одбрану хрватског Вуковара“ (тако им се зове организација) стигла је најава да би, пазите сада, централна управа свих удруга хрватских бранитеља могла донети одлуку о непожељности представника републичке власти у Вуковару. Ако то није претња држави, шта је претња?
Некако у исто време горе у Загребу расправља се о положају Хрвата у Србији. Председнику Николићу замерено је што је Буњевцима у Војводини доставио уџбенике на ћирилици. Буњевци су Хрвати, тврде сви у Загребу, од усташке снајке Руже Томашић до председника Јосиповића. Николић се невешто бранио, остали у Србији су ћутали. Чак ни српски медији, осим „Вечерњих новости“, нису сматрали за потребно да објасне ко су Буњевци, односно, да дају реч Буњевцима. И шта кажу Буњевци? Оно што, мученици, говоре вековима: да су Буњевци, да с Хрватима немају ништа и да им ћирилица уопште не смета, напротив.
Познато је, али како Срби заборављају рекордном брзином, а други систематски, пројектовано, плански, само оно што им не одговара, ваља подсетити да су Буњевци у Титовој Југославији постали Хрвати одлуком врховног тела Комунистичке партије. У првим месецима након Другог светског рата активисти народних одбора разносили су по Војводини одлуку, у писаној форми, по којој се сви Буњевци и Шокци имају сматрати Хрватима. Без обзира како се изјашњавају. Тих докумената има у Архиву Војводине, по разним архивима у Београду, али шта вреди. Хрватима то ништа не значи а у Србији је комунизам и даље помало жив. То су они делови комунистичке свести која се у животу одржава на свакој дистанци према Српству, на резерви према свему што може да иде у корист интереса Срба.
ХРВАТИМА НИ ТРАГА
Постоје у овој причи и странице које можда и није упутно отварати, посебно у оваквим околностима и временима, али истини ваља пружити руку, каква год та истина била. Србима у буњевачком случају шкодити неће. Дакле, о Хрватима, као народу, етничкој групи, нацији, у Војводини нема помена све до тридесетих година двадесетог века. Бачка, Барања, Банат, као део мађарске круне, били су насељени Мађарима, Словацима, Србима, Румунима, Буњевцима, Шокцима… У писаним изворима и литератури која се односи на другу половину деветнаестог и почетак двадесетог века Хрвата нема.
Према тим изворима, тек почетком треће деценије двадесетог века неки хрватски кругови, пре свега црквени, почињу да шире причу о Буњевцима као делу хрватског бића. У посматраном времену, Буњевци и Шокци нису дозвољавали ни најтању могућу везу са Хрватима. Из тог времена (1904. година) остао је часопис „Дом“, број 19 и 20, у којем је сведочење Антуна Радића, хрватског политичара, рођеног брата Стјепана Радића, с којим је основао Хрватску сељачку странку, и данас постојећу, где Радић, наводећи речи Хрвата са којима се сусреће, исте цитира на следећи начин:
„Лако вама данас говорити мој господине. Али да сте ви још пред 20 година дошли тамо даље у Хрватску, на примјер у Винковце, па да сте рекли да сте Хрват и да су они људи тамо Хрвати ви бисте сретни били кад би вам се сав свијет смијао јер бисте лако били добили и батина. А није тако било само међу господом, него још више међу сељацима, и то су били Раци и Шокци, а Хрватима каковим ни трага. А тко је то учинио да су и господа по Славонији данас већином Хрвати те има и сељака који поносно кажу да су Хрвати, хрватски сељаци? Тко је то учинио? Тко је Хрвате такорећи створио? То је учинила Странка права. Наука Анте Старчевића, она је од несвјесне масе створила Хрвате. Тако је то мој господине а лако вама данас говорити.“
Хрватска је положај Хрвата у Србији, а повод су били Буњевци, отворила у Европском парламенту. Кад Србија нема храбрости да тамо стално отвореним држи проблем положаја Срба преосталих у Хрватској, што Хрватска, логично је, не би улетела у празан простор и своју оправдано пасивну позицију претворила у активну, нападачку’? Потпредседник Одбора за спољне послове Европског парламента, Андреј Пленковић, функционер ХДЗ-а, затражио је да Европска унија заштити Хрвате у Србији јербо, тврди Пленковић, српска држава континуирано, још од деведесетих, ради на разводњавању хрватског националног корпуса, ускраћујући Хрватима основна људска права. Пре свега, право на национално изјашњавање. Ово је, рекосмо горе, изведено из поставке да Буњевци нису Буњевци већ Хрвати.
ПОПИС И РЕАЛНЕ ПРОЦЕНЕ
По последњем попису становништва Хрвата у Србији има 57 900. Углавном у Војводини. Буњеваца је око 17 000. Они сами тврде да би их, без оног послератног комунистичког насилног уписивања у Хрвате, данас било око 40 000. Ништа не мора да значи, али је интересантно да се у вези са овим питањем − након прозивки од стране појединаца и неких партија − само једном реченицом изјаснила и Хрватска академија знаности и умјетности. Ради се о тврдњи да су Буњевци саставни део хрватског националног корпуса. Прилично уздржан и што би Хрвати рекли, знаковит став.
Иначе, онај Пленковић је човек средњих година, један од најобразованијих у ХДЗ-у, говори пет језика, а сви Пленковићи вуку порекло из једног села са Хвара.
У Хрватској тренутно живи 186 000 Срба, тако каже прошлогодишњи попис, али реалне процене су другачије и ту се спомиње највише 150 000. Остали се воде, али не живе у Хрватској. Поређењем броја од пре рата и овога данас, долазимо до закључка да је Хрватска деведесетих протерала најмање 400 000 Срба. За то је награђена најпре међународним признањем а онда и чланством у Европској унији.
Све је у овом случају с Буњевцима на страни Србије. Хрватска нема ни један једини аргумент, али то не значи да се треба кладити на Србију. Истина одавно не станује на простору од Охридског до Бледског језера, међународно право постоји само у теорији и образложењима великих сила и њихових трабаната, образложењима чији је циљ да се оправда неки злочин. Што се Срба тиче, они још увек свега тога нису свесни.
Аутор: Ратко Дмитровић
Извор: Печат
26.9.2014.