Цео државни механизам, власт и опозиција, медији, Сабор, све се у Хрватској последња три дана дигло против Србије. Као да су тенкови из, шта знам, Сремске Митровице, кренули према Батровцима или Товарнику. Реторика равна оној антисрпској, предратној, из 1990. године, о великосрпским амбицијама, српском хегемонизму, која нас је и увела у рат. Пршти од оптужби да Београд планира комадање Хрватске, да је „тамо“ (у Србији) и даље све исто, да Србима не треба веровати ни кад се у европска одела пресвлаче. Срби у Хрватској у страху опет закључавају капије, вечери проводе уз потпуно спуштене ролетне, ходају сеновитом страном улице. Шта се догодило? 

 

Шешељ. Изјавио је по повратку у Београд да се не одриче линије "Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица" и то је службеном и неслужбеном Загребу послужило за ново обрушавање на Србију. Шта је Шешељ рекао што Хрвати одраније нису познавали као његов програм и сан? Ништа. Шта је деведесетих урадио на плану успоставе те „западне српске границе“? Ништа. Шта данас по том питању може да уради? Ништа... и мање од тога. Па откуд онда оволика халабука у Загребу, дрека која се пренела и на Брисел?

 

Ничега ту новог нема.

 

Увек је хрватска прича према Србији и Србима иста - зубошкрипећа, замућеног погледа - и остаће таква. Пуна резерви, најблаже речено, или проткана мржњом, реално речено. Већ шездесет и неку годину, писали смо о томе, у Италији се сваке четири године бирају председници „окупираних општина“ Ријека, Задар, Шибеник, уз понављање непоколебљиве вере да ће то једнога дана, скупа с целом Далмацијом, бити враћено матици Италији. То отворено подржавају актуелни италијански политичари; Карло Ћампи, Ђанфранко Фратини, Ђорђо Наполитано, али Хрватска ћути. Ни речи протеста, иако је Шешељева прича, у односу на ово што долази из Италије, мачији кашаљ.

 

Да, само што Италија није Србија, рећи ће неко и биће у праву. Србији и даље свако може да ради шта му падне на памет; од Албанца преко новокомпонованих Црногораца (у лику Ђукановића) до Хрвата сваке феле, с деснице и с левице. Србија ћути, не буни се нити се оглашава, не покреће резолуције у Бриселу, а могла би, најмање то.

 

У Вуковару већ две године траје оргијање локалних фашиста над ћирилицом, тачније над Србима у том граду и целој Хрватској. Службени Загреб мења разбијене ћириличне табле и то је све што подузима. Службени Београд ћути. Србима у Вуковару Бог је једина заштита али Он се не оглашава често.

 

И једно подсећање, пошто је заборав основна политичка и историјска дисциплина Срба; садашњу унисону антисрпску кампању из Загреба предводе политичке странке које су, једна делујући, друга помажући (ХДЗ и СДП) деведесетих из Хрватске протерале скоро пола милиона Срба. Из Загреба ништа ново. 

 

 

 

Аутор: Ратко Дмитровић

21.11.2014.