Скорo двадесет година у Београду, односно парку Ташмајдан у цркви Св. Марка, одржава се парастос жртвама Миљевачког платоа, тачније борцима и милицајцима Српске Крајине, који су бранили српска села у рејону Дрниша, на југу РСК 21. јуна 1992. године, када је хрватска војска извела агресију односно кодну акцију "Миљевци 92" и том приликом починила стравичне злочине над 40 српских бораца. Хрватска војска је то извела мучки, јер је у то време у Шибенику одржаван Дечији фестивал, па је потписано и примирије са Крајишким Србима.

У самом злочину који је тада почињен стравично је било то што су лешеви српских бораца били масакрирани толико да их ни стручни патолошки тим са најсавременијом опремом није могао све идентификовати. А да ужас буде већи припадници хрватске војске су снимали филм на видео касету коју су после продавали широм западне Европе и САД као хорор филм.

Оно што највише боли јесте заборав!

Жртве са Миљевачког платоа су буквално заборављене. О њима скоро нико и не пише. Не сећам се да је икада у последњих 10 година на некој ТВ са националном фреквенцијом направљена нека емисија за њих. Чак ни о легендарном Савици Салету Медаковићу, јунаку који се са Капетаном Драганом борио скоро две године дана раме уз раме, обучавао Крајишнике за борбу од хрватског државног тероризма. Такође, никога није брига за Драгана, Гојка, Владимира, Мирослава, Јанка, Љубомира, Милана, Тодора, Илију, Дамјана, Џевада, Милоша, Жељка...

Данас је била недеља. Многи људи не раде, немају неких значајних обавеза, леп је, чак и сунчан дан био, а сам парастос не траје сатима. Трајао је нешто дуже од пола сата. Но, ни то није довољно да се сете они који би итекако требали да се сете. Они који се бусају у груди са некаквим Српством, са правима избеглица, са Србијом до Карловца и Карлобага и сл. Е моје кукавно Српство, ко те све данас узима у уста.

Нешто више од 100 ЉУДИ је данас било на парастосу за 40 српских мученика који животе дадоше у одбрани српске нејачи. Дошли су мирно, углавном у црнини да запале свеће у цркви и помоле се Господу за покој душа. Док парастос није још ни почео слушам старије жене како коментаришу саму бројност. Није им право то што политичари долазе на парастос жртвама Олује, а овај Миљевачки заобилазе.

Мени још трагичније звучи то што је сутра понедељак и што ће најмање 30.000 људи, доћи испред Скупштине Београда да поздрави младе фудбалере који су постали прваци света на СП у Новом Зеланду. Да не буде забуне, ти младићи у репрезентацији су свој успех поштено заслужили. Међутим, не може нико да ме убеди да данас 2015. године неко може да остане неинформисан по питању самог парастоса.

Шта је недостатак ових жртава са Миљевачког платоа у односу на оне жртве са Јасеновца, Олује, Јадовна, па их нељуди заобилазе?

Бројност?
Не верујем. Када је убијено три члана породице Зец у Загребу 1991. године, медији су том злочину итекако придавали пажњу. И српски, а касније и хрватски.

Бруталност?
Још мање. Овај злочин је један од најбруталнијих на простору бивше Југославије 1990-их, ако не и најбруталнији.

Локација?
Ма какви. И други злочини који су се дешавали на том подручију су спомињани, нпр. Равни котари, Олуја...

Дуг временски период?
Никако. Ако се сећамо Јасеновца и Јадовна који су били пре седам деценија, онда немогуће је да је ово мање вредан парастос.

Дан раније, односно у суботу, 20. јуна 2015. у Бусијама (београдско насеље изнад Земуна) је одржаван шести Крајишки откос. Манифестација са мало фолклорних и традиционалних дешавања, а више алкохола и крканлука, под диригентском палицом "највећег сина избегличких народа и народности". Тако да је мамурлук вероватно учинио своје код многих посетилаца.

Породице и поштоваоци жртава Миљевачког платоа су достојанствено у миру и тишини обележиле страдање својих најмилијих заједно са неколицином оних који су из пуког српског идеала дошли да се поклоне сенама наших истинских хероја, Салета и његових другова.

Томислав Ковач
21.6.2015.