Храм Св. Георгија у Плавну, 1618.

У залеђу Книна, на двадесетом километру ка Тромеђи Босне, Лике и Далмације, налази се површински највеће село далматинске загоре - Плавно. Место које је са својих двадесет засеока и око 47 презимена, у предратном периоду, бројало око две хиљаде становника, данас броји тек двестотињак душа. Живе, кажу, одбачени и заборављени, у суровим условима и скоро су свакодневно суочени са стравичним успоменама.

Кроз долину некада богатог Плавањског поља, главним путем који се рачва ка чак двадесет мањих засеока, живот српског повратничког становништва, тек се у траговима назире. Поглед преко равнице добацује до најудаљенијих кровова кућа, сакривених шумом околних брда, без јасног пута који води ка истима. Случајног пролазника уласком у село тешко је срести, а само јака воља или знатижеља могу вас навести да се осмелите на потрагу за онима који живот проводе у готово нељудским условима. Први пређени километри, сусрет са новообновљеним објектом  на којем стоји натпис „амбуланта“, без радног времена, јер како после сазнајемо, доктор долази тек један дан у месецу, и капијица „стручно затворена“ комадићем плавог канапа, још су далеко од реалне слике живота,  прикривене у готово у свим правцима. До већине засеока тешко је или немогуће доћи, било да кренете у смеру Дубаића, Ђурића, Опачића или Грубора , у најбољем случају аутомобилом  можете прићи на километар-два, остатак лагано пешака. За Стевана Дубаића, једног од три тамошња повратника, сваки тај путић добро је познат и у неосветљеним ноћима. Иако је последњих година преживео три мождана удара, ослањајући се на штаку, способан је, каже, још сам се о себи бринути, а све и да није, нема много избора .

- Ево овде у Дубаићима има нас троје, ја и још двоје комшија ту доље, на самом улазу, показује. Да је лако, није, ал' шта је ту је. Дође нам доктор доље у амбуланту сваке прве сриједе у мјесецу, али боме, када запада сњег зими, или кише однесу и ово мало бијелог пута, тешко се може и доктору. Трговац нас обиђе једном недјељно, узмемо шта треба, а других посјетитеља и немамо. Најтеже је увече, сада брзо пада мрак, свјетла нема па је незгодно и изаћи из куће. Ето бандера ту поред, пропадају на земљи, као и ове порушене куће около, али готово је са тим, нема овдје више живота, показује и објашњава Стево, видно помирен са стварношћу.

Више  је него вољан упутити, спровести сваког ко се са занимањем појави у Плавну, јер, како додаје, „бар понеко још да обиђе  крај док није сасвим зарастао“.

Поносно усмерава ка једној од Основних школа,  напомињући како мало људи зна ко је био њихов први сеоски учитељ. О животу села до 1995. године најбоље сведочи постојање три школске зграде за потребе искључиво тамошњих бројних ђака. У једној од њих, давне 1770. године први сеоски учитељ који је Плавањце изучавао писмености, био је Доситеј Обрадовић. Ове године обележава се 275 година од његовог рођења, али и плавањски јубилеј 245 година од доласка у село у којем је написао своју књигу „Ижица“ познату и као „Првенац“. Иако су школе у Плавну, једне од ретких које  у „Олуји“ нису запаљене или порушене, зуб времена и временске прилике увелико су  нарушиле њихов изглед, и сада служе у неке сасвим друге сврхе. Неко у њима чува сено.

Неколико ђака,колико их сада има у Плавну, сваког' дана путују до оближње школе у Книн. Двадесетак километара вожње у једном правцу и још пар километара под ногама од куће до аутобуса, школарцима су напорни колико и родитељима. Они нерадо пристају на приче о условима свакодневног живота, небриге и немар локалних власти довели су их у позицију да никоме не верују, и да се увек и искључиво ослањају сами на себе.
- Деца морају устајати рано, док је напољу још мркли мрак, и свако јутро пешачити до аутобуса путем којим више ни трактор не може изаћи.  Расвете нема, шума је свуда около, дивље звери, вукови су се одомаћили, и како да не страхујете, како да дете само пошаљете без пратње. Тако је ујутро, тако је и увече, тако је сваки дан док траје школа. Зими су поједини засеоци потпуно изоловани, па често до њих не може ни комби са основним животним намирницама, ни хитна помоћ , а свуда около су стари, болесни људи и инвалиди као горе у Драгишићима, о којима нико не брине. Чести су одрони, читаве громаде камења стоје на путу данима док се надлежне службе сете да их уклоне, огорчено прича мајка једног основношколца, не желећи да јој се име јавно спомиње.

Пејсаж Плавна

Доста им је кажу и политичара, који дођу пред изборе, и новинара који су толико пута долазили, сликали и снимали, и свих оних који свраћају и који потврдно „климају“ главом у знак разумевања, а све се на крају само на томе и заврши. На таквом ставу, сагледавши читаву ситуацију, тешко им је или боље речено, немогуће замерити.

Све муке у суочавању са свакодневним животом, који се никако не може уврстити у „законе и правила“ 21. века, донекле осети и Драгиња Ђурић. Она, каже, има срећу што јој деца не живе у Плавну, па ни она ту не проводи читаву годину. Кућу и слободу коју има у свом крају, ништа јој не може заменити, али самачки живот  у тој подмуклој тишини изнова буди сећања, оживљава успомене на најгоре страхоте проживљене за време рата. Драгиња у време „Олује“ није отишла из Плавна, остала је тамо са још неколицином мештана, и била је сведок догађања која су се касније десила у селу. Двадесетак дана након хрватске војне акције, у засеоку Грубори на најсуровији начин убијено је шест српских цивила. Њихова беживотна тела, заклана или спаљена, видела је својим очима. 

- Није мени проблем о томе говорити, напротив, волим да се истина зна иако изгледа да  од тога нема ништа. Нико за те злочине још није одговарао, а све су прилике да и неће. Била сам сведок на суђењу за убиства у Груборима, толико пута сам испричала све оно што сам видела својим очима, описала све како је било, али слаба је вајда од тога. У Груборима је тада остало 13 мештана, старији су то људи углавном били, нису хтели или могли отићи.  Трећи дан након „Олује“ хрватска војска је први пут дошла, и рекли су нам да 25.августа сви дођемо у школу, да нас попишу. Седморо њих из Грубора је  отишло до школе, оних шесторо који нису, побијени су. Чули су се пуцњи из оружја, одмах потом видели смо и пламен, куће су гориле. Када сам отишла да видим шта се дешава, затекла сам село у пламену, и убијене људе на местима на којима су их војници затекли. Тамо су, дете, и данас трагови крви које нико и ништа не може опрати, прича Драгиња.

Иако се добро сећа свих детаља, и о томе је јавно говорила много пута, можда је боље да више не прича често, додаје. Страхује за сигурност своје деце када дођу лети у Плавно. И сама је имала лоша искуства након сведочења, али за себе се, понавља,не боји.

- Ух, па један ме је возач избацио из аутобуса кад' сам кренула до Книна. Скоро двадесет километара пешке до града није мало, али не буде мени тешко тад' и одем. Запутим се правац у полицију и испричам им шта се десило. Обећају ми тада да се тако нешто више неће поновити, али ми је један рекао ако се не осећам сигурно да купим авионску карту, па да се авионом возим. Ето, тако је било. Зато моја деца и не воле да ја пуно причам о свему, па због њих и нећу, иначе бих, каже Драгиња.

У Гроборе са данас тешко може стићи. Пут је непроходан, зарастао. Нико се од некадашњих мештана није вратио тамо, ретко ко жели и свраћати међу, како кажу, још видљиве трагове злочина. Тај део села многи су већ помирујуће отписали.

Сви они који су се вратили у Плавно, знали су где се враћају, и били спремни на оно што ће их тамо чекати. Били су спремни за нову животну борбу, за нови почетак, али не и за дугорочност проблема са којима се и данас сусрећу. Обновили су цркву, саградили још једну, најмлађу у читавој далматинској епархији, показали вољу и веру у потенцијалну будућност села, све остало више није само на њима. Не знају ко о томе брине и чија је дужност да им се обезбеде основни животни услови.

Васка Радуловић
Извор бр. 103
29.10.2014.