То што Хрвати славе „Олују“ није никакво чудо, јер то заиста може да се окарактерише као за њих једина успешна ствар коју су икада урадили. Е сад, чињеница да постоји народ који свој једини успех и највећу радост заснива на страдању другог народа јесте страшна, али њен ужас добија потпуно нове обрисе када страдалнички народ заборави да је страдао, а уз то још и сам нешто слави.
Денрек све у шеснаест
Нечувена је небрига за нашу историју и јад који је из те историје одувек спопадао овај народ. Написао бих нешто о овим најјачим налетима, да будем прецизнији, о једном.
У питању је највеће етничко чишћење на овим просторима, некада свакодневно оплакивано и у народу присутно, а данас с наше стране потпуно занемарено, од стране злочинаца слављено, и у кухињама историјске ревизије од геноцида и етничког чишћења прекувано у ослободилачку акцију. Наравно, у питању је „Олуја“.
То што Хрвати славе „Олују“ није никакво чудо, јер то заиста може да се окарактерише као једина за њих успешна ствар коју су икада урадили. Е сад, чињеница да постоји народ који свој једини успех и највећу радост заснива на страдању другог народа јесте страшна, али њен ужас добија потпуно нове обрисе када страдалнички народ заборави да је страдао, а уз то још и сам нешто слави.
О чему се тачно ради…
Ради се о томе да, не први пут, организатори Драгачевског сабора трубача одржавају поменути сабор баш у дане годишњице „Олује“. Ове године, у питању су 5, 6. и 7. август. Критиковати, сматрам с разлогом, Србе који летују у Хрватској, а не поменути оне који иду на овај сабор у дане једног од најстрашнијих страдања свог народа, било би лицемерно. Ово друго је чак далеко тежи облик упале идентитета која прети да се прошири на мозак и избрише читаво памћење једног народа.
Неки самосвеснији народ би сваке године у дане када се „Олуја“ догодила палио свеће, организовао литије, ишао на литургије, распитивао се има ли још оних који су без крова над главом и хлеба на столу. Тај самосвеснији народ би својом уметношћу, а Бог зна да ми таквих уметника имамо, овековечио страдање и поставио га заувек пред очи свог народа као подсетник на оно где смо страдали и с ким више никада не треба улазити у било какве уније, договоре и ортаклуке.
Народ свестан себе не би правио гастробаханалије, слушао плехану музику и гледао малолетне Ромкиње како играју по улицама, мокрио по крајпуташима, прао косу пивом, пео се на споменике и гурао се у колони за свадбарски купус, а уједно заборављао непрегледну колону својих сународника, бескрајне мрље остале након бомби, звуке трактора и плача деце. Не би заборавио шаторе у сваком већем и мањем месту у Србији и не би смео да заборави своју срамоту да те људе, Србе баш као што смо и ми, неки и даље називају избеглицама, иако живе у својој земљи међу својим народом.
Та лудост да се веселимо у данима страдања и у исто време са онима који су нас убијали кад год су имали прилику, то није само лудост, а све више сумњам и у то да је у питању случајност, јер се понавља ко зна колико пута. Ако је у питању скретање пажње са историјских мука – погрешан је потез. Ако је у питању „хлеба и игара“ – погрешан је потез. Ако је у питању незнање, а није – срам нас било. Ако је у питању „традиција“ – и о томе можемо да причамо.
Труба није српски инструмент, а најмање део наше традиције. Она је у Србију дошла, постоје три тумачења, или 1831. године, или четири деценије касније, а неки помињу да се њена примена овде усталила тек након Првог светског рата. Дакле, традиција од 100 или 150 година у народу који постоји много дуже и није нека традиција. Ако се узме у обзир и то да је труба овамо дошла с простора који ће убрзо постати Аустроугарска монархија, онда нећемо погрешити уколико тај инструмент назовемо окупационим. Можда је прејак термин, али то не умањује његову тачност.
Дакле, у дане „Олује“ организује се сабор, носе се шајкаче (иста ствар као с' трубом), ужива се у звуцима окупационог ратног инструмента и свесно се ради на заборављању. Ако некоме ово и даље звучи као погрешан повод за овај текст, као беспотребно упозорење, онда знајмо да шта год ово било – успело је, опет у корист Хрвата.
Овај текст уопште није упирање прстом у појединце, у организаторе Драгачевског сабора трубача, већ упирање прстом у цео народ, чији сам и сам део, који себи допушта недопустиво.
Ваља поновити…
„Олуја“ се на најстрашнији начин одигравала од 4. до 7. августа и баш у том периоду се овде организује Драгачевски сабор трубача, да вриске страдалника овог народа замени подврискивање пијаних.
Јавно се извињавам свом народу и мученицима из колоне у име краја из кога долазим, јер знам да нико други неће – ваљда су им уста пуна купуса.
Аутор: Милан Ружић
Извор: iskra.co
12.08.2022.