Стеван Инић (1928-1991) је био прва србска жртва у Вуковару 1991. године. Њега је комшија Михајло Мијо Геленчир убио из пиштоља 1. маја 1991. године у Бршадину.
Злочин се десио из шовинистичких побуда и мржње, када је несрећни Стеван Инић носио југословенску заставу на Првомајски уранак у оближњу шуму Ђергај где се већ скупио већи број његових пријатеља и комшија.
Овај догађај је изазвао велики страх и напетост између Срба и Хрвата у источном делу Хрватске. Тензије су подигнуте на највиши ниво, што је резултирало каснијом ескалацијом сукоба у суседном Борову Селу.
Све то је био увод каснија у ратна дешавања у Вуковару 1991. године, с тим да је важно напоменути да Стеван Инић убијен 3 месеца пре ратних дешавања у Вуковару.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
ЖИВОТОПИС
Покојни Стеван Инић рођен је 1928. године у далматинском селу Запужани крај Бенковца. Са 16 година одлази у партизане 1943. године. Да би после Другог светског рата био послат у Београд на школовање за официра.
Но, како он није волео униформу, напушта војну школу и одлази на омладинску радну акцију у Јужну Србију, на изградњу хидроцентрале Маврово, где је био троструки ударник.
Долази 1948. године у село Иванково крај Винковаца и ту је оженио девојку хрватске народности. Првобитно је у Винковцима био запослен у земљорадничкој задрузи, а после је прешао да ради у Југословенским Железницама, као кондуктер (њега су сви волели, јер и сам из сиротињске породице, није имао срца да тих поратних година избацује сиротињу ван воза). Ту је дочекао и пензију 1985. године.
Купује плац у Бршадину 1959. године, србском селу, ближе Вуковару него Винковцима. Саградио себи кућу и отхранио децу. Учио их је да буду вредни и поштени људи.
Све до 1986. године Стеван Инић (1928.) био је председник локалног одбора СУБНОР за Бршадин.
ЗЛОЧИН
Дана 1. маја 1991. године Стеван Инић (1928.) као и сваке године хтео је да понесе заставу савезне државе СФР Југославије са петокраком у оближњу шуму Ђергај, јер су се тих предратних година људи окупљали на прослави државног празника Први мај.
Ту су пекли прасе на ражњу, дружили се певали, играли итд.
Видевши шта Стеван Инић носи, то је разљутило његовог комшију Михајла Мију Геленчира из Бршадина (припадника милитантне и проусташке странке ХДЗ, лидера Фрање Туђмана), који му је псовао мајку србску и четничку, а за заставу му је рекао: "Нећеш је више носити и махати".
Званични обдукциони налази кажу да је Стеван Инић убијен пуцњем из пиштоља у лежећем положају са 1-2 метара удаљености.
Али у хрватским медијима овај догађај је добио каубојски сценарио, где су се наводно Инић и Геленчир посвађали, а затим и потукли, где је Геленчир ударио Инића косом, и да је Инић пао па узео наводно Инићев пиштољ и ту га убио?!
Међутим, познаваоци убијеног Стевана Инића знају да је овај старији човек имао 164 цм висине, 65 кила тежине и 63 године живота, што ће рећи да свакако није био "рамбо", како се покушава представити у хрватским медијима.
Први ко је дошао на место злочина, била је њихова комшиница Невенка Миљевић, која није могла све да види... чула је свађу, а затим пуцањ, док је прилазила Мијо Геленчир се удаљавао са колицима, косом, и вилама од Стевана Инића, који је био смртно рањен, још се тресао... Према њеним речима, она је видела пиштољ, али остаје нејасно како је пиштољ нестао после неколико минута, када се почела окупљати гомила људи, комшија?!
ПОСЛЕДИЦЕ
Полицајци из СУП Вуковар нису могли доћи одмах на увиђај, јер су мештани Бршадина видели велику опасност и оборили балване/трупце на цесте, бојећи се нових упада Хрвата у њихово село, да не почине још убистава! Зато су дошли полицајци из СУП Осијек. Дошла је чак и екипа ТВ Загреб, да направи извештај о овом злочину.
Наводно да је у Осијеку био судски процес Михајлу Мији Геленчиру због овог кривичног дела. Али није познато шта су му пресудли.
Дан касније 2. маја 1991. хрватска специјална полиција упада у Борово Село, али мештани предвођени Вукашином Шошкоћанином су успели да одбију овај напад.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Познато је да се након Интеграције Сремско-Барањске Области у Републику Хрватску 1997. године Мијо Геленчир вратио у Бршадин (кажу и да је ослепео).
Њему су две кћери биле удате у Бршадину. Има и сина, који је 2006. године довео свог сина испред куће покојног Стевана Инића, говорећи му:
- "Видиш сине, твој дједа Мијо је убио ћетника из ове куће!?".
Чувши те оптужбе, Стеван Инић (р. 1950.) није могао да остане равнодушан. Рекао је Мијином сину да оде и да његов отац Стеван није био четник већ партизан и борац НОР.
Мијин син је сео у свој џип и отишао. Породица убијеног Стевана Инића није покретала никакав судски поступак против Михајла Геленчира. Сада више ниједан није жив.
КОНТРАВЕРЗЕ
Према хрватским изворима везано за убиство Стевана Инића 1991. године, железничког пензионера из Бршадина, постоји друга верзија. Код њих одлично живи прича да је Хрват Михајло Геленчир убио комшију Стевана Инића у самоодбрани?! Да га је наводно раније изазивао и провоцирао!?
Да је у датом моменту Стеван рекао Геленчиру да ће га убити из пиштоља и да је отишао до куће да узме пиштољ, а да је злочинац Михајло Геленчир косом (пошто је наводно косио траву) ударио Стевана Инића и да је тај пиштољ испао, а онда га узео Геленчир и убио Инића!?
Вуковарске жртве које хрватски медији прећуткују
Још трагичније је да је тај пиштољ с којим је Стеван Инић убијен нестао после неколико минута од убиства?! А и сам Геленчир је исти дан одведен према хрватском селу Товарнику.
Међутим, та њихова прича има пуно "рупа" и недостатака... Поготово ако се узме у обзир атмосфера тог пролећа у Вуковару и све радње које су предузимали Томислав Мерчеп и његови сарадници на вуковарском подручију у то време.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О убиству (злочину) Стевана Инића до данас није снимљен ниједан документарни филм. Није написана ниједна књига или нека озбиљна студија. Такође, није на бившем југославенском простору одржана ниједна јавна трибина, научни скуп и сл.
Име Стевана Инића се спомиње на неколико интернет страница у контексту почетка грађанског рата у СР Хрватској деведесетих година.
ЗАКЉУЧАК
Хрватска пропагандна машинерија је током 1990-их година вешто овакве случајеве замаскирала и говорила полуистине, како би заправо оправдала убиство невиног и ненаоружаног човека. Убиства цивила су била окидач за почетак ратних дешавања на простору авнојевске Хрватске, јер су највиши функционери Хрватске Демократске Заједнице врло добро знали да само ратом могу да отерају тј. прогнају стотине хиљада Срба, са циљем њиховог смањивања на прихватљивих три посто.
Како је током 1995. године Туђманов режим добио ветар у леђа за наставак својих геноцидних активности, они су успели у свом науму који је замишљен још током Другог светског рата, од стране Анте Павелића и Римокатоличке цркве.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери оцењени као главни кривци за ратове на бившем југославенском простору, тешко је веровати да ће истина о убиству невиних србских цивила у пролеће и лето 1991. године у вуковарској општини изаћи на видело, односно да ће злочинци одговарати за своја недела.
Тиме би се променио карактер и позадина рата, али и срушио мит о "великосрбској агресији"...