Жељко Паић - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Ратови у СФРЈ

Област: Источна Славонија


Жељко Паић



СРПСКЕ ЖРТВЕ ВУКОВАРА 1991

Стеван Инић - Јован Јаковљевић

Љубан Вучинић - Младен Мркић

Жељко Паић - Брачни пар Врачарић

Ана Лукић Маљевац - Даринка Грујић

 

Жељко Паић је рођен 1960. године у Вуковару. У Осијеку је завршио средњу угоститељску школу, и након тога се запослио у бифеу на Главној аутобуској станици, у центру Вуковара. Живео је са женом и двоје деце у вуковарској Новој улици.

Његова жена Јелица Паић је радила у својој приватној продавници у граду Вуковару. 10. августа 1991. Жељка Паића су припадници ЗНГ киднаповали, свирепо мучили, а његов леш бацили у Дунав. Жељко Паић је само један у низу убијених Срба током 1991. године.

Петнаест година након рата Јелица Паић, Жељкова супруга започела је парницу са Републиком Хрватском, коју је након шест година изгубила, уз образложење да је "случај застарио"?!

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 


Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 

 

Ситуација у Вуковару

Вуковар је град који се налази на граници између западног Срема и источне Славоније, односно на ушћу реке Вуке у Дунав, где постоји лука. Надморска висина града је 108 метара.

Први трагови цивилизације у овом крају били су још у праисторијском добу (неолит). Овај крај су насељавали Илири и Келти, а касније и Римљани, који су градили камене путеве, исушивали мочваре, развијали трговину... Касније, у 6. веку у ове крајеве долазе Јужни Славени, који су касније у 10. веку били под снажним утицајем Угара, због ратова и жеље да се овлада овим простором. У 16. веку, када су Турци Османлије дошли у овај крај дошло је до знчајних промена. Турци су се у вуковарском крају задржали 15 деценија. После пораза Турака код Беча, креће њихово вишевековно повлачење. Вуковар је ослобођен од Турака 1687. а тада је град имао 3.000 становника. Знатан број Срба у овај крај долази са Великим сеобама које је предводио Арсеније III Чарнојевић 1690. године, иако је и раније био знатан број Срба православаца у овом крају. Средином 18. века знатан број Немаца и Угара досељава се у ове крајеве. Православна црква св. Николаја је изграђена 1737. године, а Вуковар је у Аустро-Угарској монархији спадао у област Војне Крајине, где је био седиште Сремске жупаније, која се протезала од Земуна до Винковаца, између Саве и Дунава. Једно време, Вуковар, као и Барања били су део Српске Војводине.

Од 1840. године Вуковар је укључен у стални паробродски промет на Дунаву. Од 1878. године прикључен је на железничку пругу. Спори развој индустрије у Вуковару утиче на мали пораст становништва града. Уочи Првог светског рата у Вуковару живи 10.400 становника. Распадом Бечке царевине 1918. године и стварањем Краљевине СХС, Вуковар је административно спадао у Савску бановину. Ту је 1920. године одржан и Други конгрес Комунистичке Партије Југославије. 1932. године у вуковарски крај долази чешки индустријалац Јан Бата, који је у Борову направио фабрику обуће и пуно уложио у развој овог краја (зграде, школе, црква, спортски терени и др.).

Нападом Немачке и Италије, са савезницима на Краљевину Југославију, априла 1941. створена је усташка Независна Држава Хрватска, где је и Вуковар спадао. На локацији Дудик, хрватске усташе су убиле скоро 500 људи, навише Срба. Још у току Другог светског рата у ове крајеве су довођене хрватске породице из Херцеговине. Сремски фронт 1945. године је пробијен управо у Вуковару, где су учествовале партизанске јединице НОВЈ, Црвена Армија, као и једна чета из Бугарске. Након Другог светског рата, Вуковар доживљава велики индустријски развој, па је тако и велики број људи из пасивних крајева Југославије долазио у Вуковар и Борово, у потрази за послом. Средином 1980-их по бруто друштвеном производу на нивоу читаве СФРЈ, Вуковар се налазио на другом месту, одмах иза Љубљане.

Крајем 1989. године у СФРЈ је промењен политички систем, од једнопартијског постао је вишепартијски, тако су одржани републички и локални избори пролеће 1990.године, где су победиле сепаратистичке снаге односно Фрањо Туђман и милитантна странка ХДЗ. Док је у Вуковару убедљиво победио Савез Комуниста са 65% гласова, а ХДЗ добио само 26%. Срби нису имали своју националну опцију на тим изборима. Према попису становништва 1991. године, Вуковар је имао 37% Хрвата, 32% Срба и 22% Југословена, од чега је највећи део био српски. То је и допринело да се локална власт у Вуковару, коју је предводио ХДЗ, распадне почетком 1991. а власт преузму сепаратистичке снаге. У марту 1991. у селу Богдановци,  Томислав Мерчеп је постројио више од 2.000 Хрвата из вуковарске општине и подељено им је оружје. Од тада ситуација у Вуковару је била врло напета и мучна. Вуковар је постао прћија неколицине локалних криминалаца и пробисвета који су били учлањени или блиски странци ХДЗ. Окупљао их је Томислав Мерчеп "славонски Наполеон". Особа опасних мисли и морбидних планова. Од председника странке и државе, Фрање Туђмана добија налог да изазове рат у Вуковару. Локални одбор ХДЗ-а сачинио је списак од неколико стотина Срба са вуковарског подручија, које је требало ликвидирати. Многи Срби чије се име ту нашло били су отети и(ли) убијени.

 

 

 

НЕСТАНАК

Жељко Паић је 10. августа 1991. отишао ујутру на посао. Око подне се чуо са својом супругом која је тражила да јој донесе неке намирнице из продавнице "Велепромет". Касније, тога дана, његова супруга је сазнала да је Жељко Паић преузео ту робу, али да се није вратио кући. Отишао је још у банку, да преда новац.

Супруга Јелица је пронашла његов ауто тек 15. августа 1991. године, пун робе, али од њега ни трага ни гласа. Са његовог аутомобила биле су скинуте регистарске таблице, кључева није било, и лева врата (од возача) била су отворена. Оно што је занимљиво јесте да је супруга Јелица поред места где је пронађен Жељков аутомобил ту прошла пуно пута у року од тих пет дана, али није приметила тај ауто. Што значи да је тај пети дан од Жељковог нестанка, неко довезао тај ауто ту.

 

 

ПОТРАГА

12. августа 1991. Жељкова супруга је отишла код начелника СУП Вуковар, Стипе Полета и пријавила нестанак свога мужа. Он је све то забележио, и рекао да у евиденцији СУП-а Вуковар Жељко Паић није евидентиран као ухапшен. Сем начелнику СУП-а Јелица се није никоме обраћала, јер није ни имала коме.

Преко свог венчаног кума, који је био хрват по нацији, успела је да се креће по Вуковару од места до места, на које Срби нису смели ићи. Чак је и од полиције добила написмено да у ауту Жељка Паића нема отисака прстију сем његових. Потрага за њеним супругом трајала је више од 13 година. Свих тих година њој је најтеже било објаснити њиховој деци како немају оца, тј. како је нестао.

 

 

САЗНАВАЊЕ ИСТИНЕ

2004. године су је позвали из Београда и након провере личних података, позвали на утврђивање ДНК. Она и деца су морали дати крв. Тада је сазнала да је њен супруг након отмице био мучки испребијан, а затим упуцан са 2 хица у главу, и бачен у Дунав. Његов леш је испливао низводно 18. августа 1991. године, неколико километара код Нештина (СР Србија). У Београду су јој дали слике и налаз са обдукције. А преузимање леша трајало је неколико месеци. Тек 2004. године успела је сахратнити супруга, како доликује, у селу Негославцима, одакле му је породица.

 

 

ПАРНИЦА

2005. године Јелица Паић је почела парницу, где је тужила државу Хрватску и тај спор је трајао 6 година. Тужилаштво тврди као је тај случај застарео?! Јелица Паић је била са породицама киднапованих и несталих вуковарских Срба на састанку код председника Хрватске Иве Јосиповића и Србије Бориса Тадића, где је то рекла на глас, да злочин не застарева. Они су то потврдили вербално, али ништа конкретно нису урадили.

Августа 2012. године нови шок. Добила је налог да мора да плати за изгубљену парницу 31.500 куна, односно 4.256 евра. И не само то. Блокирани су рачуни њене деце, а она је незапослена. Занимљиво је што Хрвати ове парнице не плаћају.


 



Да се не заборави и не понови!



























Skip Navigation Links