Бојан Весовић (1973-1992) је страдалник и мученик који је звјерски мучен и убијен од припадника хрватске војске у сплитском логору Лора 1992. године.
Он је као младић тј. регрут у прољеће 1992. године из родног Крагујевца отишао у Приштину, на Косово и Метохију на редовно одслужење војног рока, а потом је прекомандован у СР Босну и Херцеговину.
Тамо у околини Купреса је приликом жестоких окршаја са хрватским паравојницима рањен у бутину, али није био животно угрожен. Пада у заробљеништво код хрватских снага ткз. Хрватско Вијеће Одбране, а потом пребачен у злогласни казамат за Србе "Лора" у средњу Далмацију.
Преживјели очевици овог ужаса су свједочили после пред судом правде шта су хрватски војници урадили Бојану Весовићу. Умро је у најтежим мукама, а локација његових посмртних остатака дуго није била позната, али је откривено на једној тајној локацији у реојону Дувна (БиХ).
Хрватско тужилаштво намјерно годинама врши опструкцију и прави фарсе од суђења виновницима ових ужасних злочина. Док са друге стране Хашки Трибунал никада није процесуирао злочинце из концентрационог логора Лора.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
ЖИВОТОПИС
Бојан Весовић од оца Мирослава и мајке Илинке рођен је 22. јуна 1973. године у Крагујевцу. Одрастао је у радничкој породици, има браћу Данијела и Дејана. Није стигао да се ожени, ни двадесету годину живота није напунио.
Био је весело и живахно дете, које је волело да се игра, слуша музику, дружи са осталом дјецом. Хоби су му били стрипови, имао је велику колекцију. Његова породица слави крсну славу Св. Јована. Завршио је средњу школу јуна 1991. године.
Средином јануара 1992. године је отишао на одслужење редовног војног рока, као регрут Југословенске Народне Армије. Добио је касарну на аеродрому Слатина у Приштини на КиМ да се обучава за тенкисту. Положио је заклетву, а обуку није прошао до краја, већ је његова јединица добила прекоманду у априлу 1992. године, да иду у Босну и Херцеговину гдје већ започео крвави грађански рат.
Дана 22. априла 1992. су за кратко отишли у РС Крајину, прво у Книн па аеродром Удбина у Лици. Онда их је команда повукла у Челебић (јужна Херцеговина). Одатле је чак послао разгледницу својој породици. То је био њихов посљедњи контакт, односно вијест о њему да је жив.
Није прошло дуго, дошло је до нове прекоманде па је један део његове приштинске јединице премјештен, а он је остао у Челебићу. Ту је као тенкиста имао жестоке окршаје са хрватским бојовницима који су нападали касарне и објекте ЈНА, највише у Лијевањском пољу.
Његова породица се стално код надлежних институција распитилвала шта се десило са њиховим Бојаном. Да ли је жив или је погинуо. Зашто нема вести од њега. Ишли су у Генералштаб, Министарство одбране и др. Али дуго нису добијали информације. Тек средином септембра 1992. године им је речено да им је син у Книну у болици, као непотврђену информацију.
А онда 26. децембра 1992. године његова породица добија и званично вест да је Бојан Весовић убијен у хрватском војном затвору - Лора. Та информација је добијена од неких свједока - логораша који су успјели да добију замјену и извуку се из тог пакла који су касније описали као десети круг.
Бојанов отац Мирослав Весовић, није дочекао суђење. Преминуо је 12. децембра 2008. године, мјесец дана по подизању оптужнице против хрватских војника за Бојаново убиство.
СТРАДАЊЕ
Дана 2. маја 1992. године Бојан Весовић је рањен у предјелу бутине, али његова рана није била опасна по живот. Ипак Бојан Весовић, кога су саборци звали "Бели Орао" бива заробљен са још 10 војника тог другог дана маја 1992. године у рејону Лијевна, југозападни дијелови Босне, на граници са Херцеговином. Цивилним камионима су пребачени за кратко у приватне затворе, а потом долазе у злогласни логор за мучење Срба - "Лора".
Лора је била бивша ратна лука и наставно-школски центар Југославенске Народне Армије коју су припадници ЈНА напустили почетком 1992. године (у складу са споразумом Владе СР Хрватске и Генералштаба ЈНА), а одмах потом улазе припадници 72. батаљона Војне полиције Хрватске и оснивају концентрациони логор. За управника је одабран Томо Дујић из Вуковара. Описи свједока о мучењу заробљених војника толико су страшни да човек тешко може да повјерује да једно људско биће то може направити другоме.
Бојана Весовића су како су касније свједочили његови затворени другови - логораши, хрватски војници тукли по рани. Пошто није добијао љекарску његу, рана се проширивала, мучитељи су наставили да га злостављају и мјесец дана касније.
Тешко је чак и описати кроз шта је све овај младић прошао за неколико седмица. За вријеме мучења и батинања, његови џелати обавезно би пуштали гласну музику - да се не чују крици. Толико су га тукли да је био потпуно црн од подлива по тијелу, љубичаст у лицу, а на ногама је имао отворене ране, тако да су се видиле рупе, а просторија је била сва умазана од крви.
Утрљавали су му маст у ране на бедрима како би се лакше загнојиле, скакали су му по рањеној нози и чинили све како би се озљеде што више инфицирале. Мучен је и струјом, "нож скакавц" су му забадали у рану...
Док је Бојан био заточен у овом казамату, доведен је у злогласни "Блок Ц", у који представници Међународног Црвеног Крста нису никада имали дозвољен улаз. Одбијао је да једе, Бојаново тијело је било све у флекама. Чак и када је престао да даје знакове живота његове убице су наставиле да ударају по њему.
Бојан Весовић је убијен крајем јуна 1992. године од задобијених рана у најстрашнијим мукама. Највише над њим су се иживљавали стражари Анђелко Ботић и Анте Гудић. Његов леш је стављен у кутију за муницију, а потом пребачен у Босну. То је била редовна пракса у Лори. На тај начин су скривани докази за злодјела.
САХРАНА
Дванаест година након Бојановог убиства пронађени су његови посмртни остаци у Босни и Херцеговини у рејону града Дувна, у једној масовној гробници. Тако да су његове кости пребачене у Бања Луку, гдје је обављена ДНК анализа, која је све то потврдила.
Сахрана Весовића у Крагујевцу 2004. године
Бојанова породица је његове посмртне остатке сахранила у Крагујевцу на гробљу Бозман и подигла му споменик још 1993. године.
МУЧИТЕЉИ
Бојанови мучитељи су припадници војне полиције, тачније 72. бојне у саставу Четврте гардијске бригаде "Пауци", а њихова имена су сљедећа:
- Томо Дујић (1969.), из Вуковара, управник логора Лора.
- Тончи Вркић (1960.), замјеник Томе Дујића
- Емилио Бунгур (1960.), стржар у Лори
- Анте Гудић (1971.), стржар у Лори
- Анђелко Ботић (1968.), стражар у Лори.
Емилио Бунгур и Миљенко Бајић
ОПТУЖНИЦЕ И СУЂЕЊА
Почетком 2009. године, хрватско Државно тужилаштво је подигло оптужницу против пет припадника хрватске војске који се терете за мучење и убиство Бојана Весовића из Крагујевца, припадника ЈНА. То наравно није прва оптужница против хрватских војника за мучење Срба у Лори 1990-их година.
Окривљени су већ осуђени за мучење и убиство србских цивила: Гојка Буловића и Ненада Кнежевића.
Хрватско тужилаштво је дуго избјегавало да подигне оптужнице против хрватских војника и полицајаца за "случај Лора" јер су трпили политичке притиске, па чак и када је достављена обимна документација из СР Југославије и Републике Србске.
Прва суђења везано за Лору у Хрватској водио је судија Славко Лозина 2002. године, који је направио ујурдму од правосуђа и ругање жртвама. Да би касније он био замјењен, а Споменка Тонковић постављена на мјесто судије и привела суђење крају.
Хрватски "домољуби" подржавају Бунгура
Отац Бојана, Мирослав Весовић је документацију о мучењу и убиству његовог сина послао у Хашки Трибунал. Нико га нико из Хашког Трибунала није контактирао.
Једноставно политика Међународног кривичног суда у Хагу је таква да се највећи део оваквих случајева пребацују на државе гдје се десио злочин, у овом случају Република Хрватска... на тај начин се саучествује у скривају злочина.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О страдању и мучеништву Бојана Весовића до данас није снимљен ниједан документарни филм, нити је написана иједна књига.
Једино што је снимљен документарни серијал "Мученици" 2008. године од стране "Бриџ" команије и РТРС, у коме је један део посвећен ужасима сплитске Лоре и гдје се могу чути свједочанства преживјелих логораша.
ЗАКЉУЧАК
Убиство Весовић Бојана је само једна кап у мору злодјела тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Републици Хрватској од стране ХДЗ власти формиране од првака Фрање Туђмана, Стипе Месића, Владимира Шекса итд.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја РС Крајине, већ и Босне и Херцеговине, чиме би се приступило обнови клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, монструозне творевине из Другог свјетског рата.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од хрватских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај злочин - убиство заробљеника Весовића.