Љубица Солар - www.zlocininadsrbima.com


Време: Ратови у СФРЈ

Област: Банија


Љубица Солар



Љубица Солар (1972-1991) је дјевојка која је убијена почетком деведесетих година 20. вијека у стану свог вјереника Душка Маловића у Сиску из снајперске пушке од стране припадника хрватских правојних снага - спомиње се име Силвиа Бенчине, јединица "Вукови" којима је командовали Ђуро Бродарац начелник Полицијске управе Сисак и његов замњеник Владимир Миланковић, командант специјалне полицијске јединице.

Како су касније истраге показале, Љубица Солар је вјеројатно грешком убијена, јер је мета требао да буде њен вјереник, кога су хрватски екстремисти сумњичили да ради за Контраобавјештајну службу ЈНА.

Ово злодјело до данас није расвјетљено.

Овај монструозни злочин никада није разјашњен, нити је у хрватском друштву и јавности добио одговарајући публицитет с обзиром да се ради о убиству Срба цивила, самим тиме се баца љага на ткз. Домовински рат.

Случај Љубице Солар деветнаестогодишње дјевојке која је тек стасала за живот није усамљено злодјело, већ је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе у авнојевској Хрватској од стране Туђменовог режима.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Рокнић - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ .

Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Србски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 

ЖИВОТОПИС

Љубица Солар, од мајке Вјере рођена је 10. маја 1972. године у Сиску, на Банији. Уписала је гимназију и ту завршила три разреда. Онда је напрасно одлучила да пређе у средњу козметичку школу. Покушала је у Загребу, али није успјела, па је прешла у Земун код стрица. Тамо је завршила четврти разред козметичарске школе и остала неко вријеме на пракси.

У јулу 1991. године Љубица се враћа у Сисак и врло брзо почиње емотивну везу са Душком Маловићем, који је три мјесеца раније напустио Југославенску Народну Армију у чину подофицира. Маловић је био спортиста, такмичио се веома успјешно у борилачким вјештинама (фул-контакт), а поред тога био је и лични чувар Татјане Матејаш Тајчи, веома популарне пјевачице на цијелом југославенском простору, али и ван њега. Маловић је од ЈНА добио станарско право да живи у официрском стану у Сиску.

Љубица и Душко су врло брзо озваничили своју везу са вјеридбом и планирали су вјенчање и породицу. Међутим, како је ситуација у Сиску и околини била пуна страха и државног терора, они су одлучили да пређу у Сарајево, у коме се још није водио рат.

Посљедња страница дневника Љубице Солар

"Догaђajу сe лудe ствaри, рaт измeђу Хрвaтa, JНA и српског нaродa у Хрвaтскоj. Људи сe исeљaвajу из тотaлно рaзрушeних сeлa. Људи остajу бeз своjих имaњa, стокe, губe свe оно што су годинaмa стjeцaли. Сви су уплaшeни. Нajгорe од свeгa je то што сe jaвљa свe вeћa мржњa мeђу људимa.

Боjим сe зa мaму, тaту, стрицa, стрину, свe моje рођaкe у Глини. Тeк сaдa видим колико волим овaj грaд и колико ми сe тeшко рaстaти од њeгa. Одjeдном, волим свe људe. Нeмaм жeљу отићи одaвдe. Боjим сe тог животa тaмо. Кaко ћe бити? Кaко ћу сe снaћи? Кaко ћу прeвaзићи грижњу сaвиjeсти прeмa мajци? Мрзим свe ово што сe дeшaвa.

И Мaja одлaзи у Словeниjу, и Сaњa... Синкиja нeмa, Плaмeнкa, Љубишe... Сви су сe одjeдном изгубили. Зaшто живот морa бити тaко грозaн, зaшто сви нa свиjeту нe живe срeтно? Мaлоприje сaм рaзговaрaлa с Мajом и Сaњом. Плaкaлe су. Тaтa, опрости ми зa свe што сaм ти у животу учинилa, опрости што сaм билa тaко грубa прeмa тeби. Волим тe, jaко тe волим. Зaпaмти то зa свa врeмeнa.

Мajко, опрости што тe остaвљaм кaдa ти je нajтeжe и опрости ми што сe дуго нeћeмо видjeти. Молим тe, рaзуми мe, идeм зa бољим животом. Трaжим срeћу. Моли сe дa je нaђeм...".

 

ЗЛОЧИНАЦ

Силвио Бенчина је рођен у Сиску 8. јула 1968. године. Његова породица је имућна, сестра му има козметички салон, а отац трговину електроматеријалом. Он сам је 1997. године основао трговине на велико и мало.

Бечнина је 2002. године емигрирао у Канаду, гдје је већ било пуно његових сународика. Разлог одласка је био подизање оптужнице хрватског правосуђа против њега. 

 

СТРАДАЊЕ

Ситуација у Сиску, слично као и у осталим урбаним мјестима СР Хрватске је била веома напета, наручито посље "Афере Шпегељ", када су тензије између Хрвата и Срба порасле на највиши ниво.

Ђуро Бродарац је постављен за начелника Полиције, самим тиме је добио неограничена права и овлашћења. По директиви централе милитантне странке ХДЗ Бродарац је оформио паравојну јединицу "Вукови", чији је задатак био застрашивање Срба и етничко чишћење са простора Баније. Ова паравојна јединица је настала углавном од људи са маргине људског друштва: алкохоличари, пробисвети, криминалци, силеџије... ликови који су били спремни на све, а нису презали ни од чега.

У самом Сиску је још од јуна 1991. године почело са ликвидацијама грађана који су били непожељни у националном или вјерском погледу, односно Срби.

Душко Маловић, вјереник Љубице Солар је имао стан на Тргу Моше Пијаде у центру Сиска, који је био у близини полицијске станице, свега 150 метара удаљен.

У касним вечерњим сатима 17. септембра 1991. године петорица припадника сисачких "Вукова" били су у кафићу Вребац у близини Дома пензионера, гдје су пили пиће за вријеме полицијског часа (забрана кретања).

Један од њих је изашао из гостионе да провјери да ли се вратио у свој стан Душко Маловић. Посље неког времена, у стану је упаљено свјетло око 23:40 сати, али су ролетне на прозору биле спуштене. Само се видјела контура неке особе.

Убица је пуцао из снајперске пушке ка прозору стана Маловића са жељезничког насипа, мислећи да се он врзма по стану, а уствари то је била Љубица Солар која је убијена на лицу мјеста грешком, јер је уствари права мета био Душко Маловић.

Мотив за убиство Маловића је био у томе што је Душко Маловић према сумњама хрватских сепаратиста био припадник Контраобавјештајне службе ЈНА односно шпијун, те га је требало ликвидирати. Два дана прије тог злочина Душко Маловић је нестао из СР Хрватске, али та информација није била позната налогодавицма његовог убиства.

Иначе у Љубичином дневнику је остало записано дан прије убиства, како жели са Душком отићи у Сарајево, да се тамо склону док не прође напета ситуација.

 

ИСТРАГА И СУЂЕЊА

Припадници Криминалистичке полиције у Сиску су направили увиђај наредни дан, али је истрага одрађена непрофесионално и траљаво, тако да је скупљено недовољно доказа. Недељу дана након убиства Соларове сисачка полиција је поднела кривичну пријаву против НН починиоца.

Породица Солар је током деведесетих година 20. стољећа константно застрашивана и вршени су невјероватни притисци на њих да морају ћутати о убиству њихове кћери. Они су 2001. године у Окружном суду у Сиску поднијели кривичну пријаву против НН починиоца. Њихову тужбу је 2004. године Жупанијско државно тужилаштво одбацило.

Тек 2002. године је покренута нова истрага и направљена реконструкција цијелог случаја убиства Соларове, односно одакле је тачно пуцано, који модел оружја и сл.

У аугусту 2002. године предсједник Жупанијског суда Данко Ковач је позвао Вјеру Солар на тајни састанак, што је она прихватила, али је позвала и новинаре да дођу са њом јер није имала шта да скрива. То је Ковача разљутило када је извријеђао Вјеру Солар, а новинаре отјерао.

Јула 2005. године Суд је закључио да је Љубица Солар убијена забуном и да убица не живи више у Републици Хрватској.

Република Хрватска и Канада су у мају 2006. године потписале споразум о сарадњи, што подразумева и испоруку оптуженика за ратне злочине. Стипе Врдољак, тадашњи начелник Жупанијског тужилаштва у Сиску је одмах просљедио канадским правосудим органима захтјев успоставу контакта са Силвиом Бенчином.

Вјера Солар посље вишегодишњег суђења изјавила слиједеће:
- "Умjeсто држaвe сaмa сaм нaпрaвилa читaв посaо. Дошлa сaм до убицe. Они нeћe дa рaспишу потјерницу зa тим убицом. Они мe нeгирajу и игнорирajу, кaо дa мe нeмa.

Нисaм имaлa другe могућности нeго дa идeм нa одштeту. Ти коjи су убиjaли су витeзови и хeроjи овe држaвe. Морам да платим држави за изгубљени спор 10.000 еура...

Божурић Ивaн ми je испричaо дa je био присутaн кaдa je тaj Силвио убио моjу Љубицу и дa му je то билa првa рeцкa нa снajпeру. Кaжe дa су до рaних jутaрњих сaти слaвили њeгово прво убиство, убиство могa дjeтeтa".

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Име убице Љубице Солар дуго година није обелодањено. Како сисачка чаршија тврди злочинац је био познат, али се не смије рећи јавно из сигурносних разлога, јер би се тиме бацила мрља на бојовнике који су стварали нову Хрватску у ткз. Домовинском рату.

Душко Маловић је убијен 1994. године у Београду, али идентитет убице је остао непознат. Зна се само да је те кобне ноћи био у друштву познатог криминалца Горана Вуковића "Мајмуна". Како су касније контраверзне приче са београдског асфалта кружиле, наводно да је Маловић 1992. године постао инструктор специјалних јединица Војске Србске Републике у БиХ, као и да се бавио шверцом нафте у РСК и Босну.

Вјера Солар је 1995. године у полицијској станици имала сусрет са Владимиром Миланковићем и Драгом Бошњаком, који су касније били оптуженици за убијање сисачких Срба с' почетка 1990-их година. Миланковић је показао Вјери Солар слике њене убијене кћери како лежи у локви крви. То је Вјери било изузетно потресно и није могла све да гледа. 

Почетком маја 2003. године из госпићког казнено-поправног дома Вјери Солар се телефоном јавио извесни Иван Божурић, који је тамо робијао 12-годишњу затворску казну због неког убиства у Сиску. Рекао је Вјери да ће свједочити о убиству њене кћери, али да мора добити статус заштићеног свједока. Вјера је одмах обавјестила свог адвоката Ранка Радовића из Загреба, а он просљедио те информације полицији. Маријан Смернић, полицијски инспектор из Сиска је разговарао са Божурићем, који је пристао на сарадњу под одређеним условима. Међутим, о томе су врло брзо почеле писати новине, па су Божурићу стизале пријетње смрћу за њега и његове кћерке од Удружења ратних ветерана. Под неразјашњеним околностима 2013. године Иван Божурић је убијен, неколико дана прије него је требао да свједочи пред судским вијећем.

Према Божурићевим тврдњама Љубицу Солар је убио извесни Силвио Бенчина, који је тада тек примљен у јединицу, па му је ово било "ватрено крштење"... па је са саборцима славио до јутра.

Поред Божурића, Вјеру Солар је звало још неколико мушкараца (између осталог Мухамед Кличић, припадник нове Ханџар дивизије) преко телефона, углавном бивших припадника хрватске (пара)војске који су понудили свједочење о убиству њене кћери, али сви су тражили статус заштићеног свједока. Поред имена егзакутора Бенчине, као налогодавца су наводили име Владимира Миланковића, команданта специјалне полицијске јединице и "десна рука" Ђуре Бродарца, де факто господар живота и смрти у Сиску. Иначе Владимир Миланковић је путем хрватских медија ширио разне лажи и бедаостоће о Љубици Солар и Душку Маловићу.

Стјепан Месић, предсједник Републике Хрватске је 8. марта 2006. године је примио у својој канцеларији Вјеру Солар, те обећао да ће се заузети за њезин случај, те овластио свог савјетника Сашу Перковића да прати рад Државног тужилаштва везано за случај Солар.

Силвио Бенчина је поднио тужбу против Вјере Солар, за клевету, јер се осјећао оклеветаним за убиство њезина дјетета. Родитељи Силива Бенчине су касније тврдили Вјери Солар да њихов син није убица њене кћери, али је сама Вјера утврдила низ нелогичности у њиховој причи.

У жељи да охрабри и друге породице чији су чланови убијени током деведесетих година 20. вијека у Републици Хрватској, Вјера Солар је основала Удружење против насиља. Тада се обратила и Јадранки Косор, потпредсједници Владе Републике Хрватске, која јој је обећавала помоћ у разрјешењу случаја, али то се никада није догодило.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О убиству Љубице Солар до данас није написана ниједна књига.

Редитељ Горан Девић је 2006. године снимио документарни филм "Немам ти што рећ' лијепо", у коме се бави убиством Срба 1991. године у Сиску, гдје је централна тема убиство Љубице Солар.

Тај документарац је премијерно приказан те године 24. фебруара на фестивалу "Zagreb Dox" када је присуствовао и тадашњи хрватски предсједник Стјепан Месић, који је изјавио да је то филм о томе како су заказале државне институције.



Да се не заборави и не понови!


Оцените нам овај чланак:

























Skip Navigation Links