Јоаникије I Липовац (1890-1945) је био митрополит црногорско-приморски који је током Другог свјетског рата одиграо пресудну улогу зато што је Цетињска богословија једина радила од свих пет у СПЦ, такође је спасио велики број цивила од сигурне смрти.
Мучен је и убијен средином 1945. године од комунистичких провобораца, односно припадника тајне полиције ОЗНЕ у Аранђеловцу. Ни данас се не зна тачно гдје су му кости, као ни тачан датум његове смрти односно убиства. Овај податак се крије у војним архивама под ознаком "строго повјерљиво"
Његово поријекло је изнад Боке Которске, односно границе између данашње Црне Горе и Херцеговине, а припада бројном племену Цуце.
Замонашен је у манастиру Раковица код Београда 1. фебруара 1940. године, а хиротонисан је десетак дана касније у Саборној цркви од Патријарха Гаврила. Исте године у децембру је изабран за митрополита црногорско-приморског на Светом архијерејском сабору СПЦ. Одликован је црвеним појасом.
На редовном засједању Архијереја СПЦ у мају 2000. године у Београду проглашен је свештеномучеником.
ЖИВОТОПИС
Јоаникије Липовац је рођен 16. фебруар 1890. године у селу Столив, на путу између Котора и Тивта, на јадранском приморју. У то вријеме Бока Которска је припадала Аустроугарској монархији и била дио Краљевине Далмације чија је престолница била у Задру.
Поријекло и школовање
Отац му се звао Шпиро, а мајка Марија (р. Дамјановић). На крштењу је Јоаникије добио име Јован.
Преци Јоаникија живјели су почетком XVIII стољећа у брдима изнад Боке Которске, на граници Херцеговине и Црне Горе. Њихово племе је Цуце које је обитавало сјеверо-западно од Ловћена 30 км. Пошто је тада то био дио Османске царевине (Катунска нахија) гдје су Турци спроводили терор и страховладу највиших размјера према хришћанском становништву, они су се спустили ка мору.
Првобитно је његов отац добио посао као поморски радник, а неколико година касније постао је поштар. Мајка Марија му је била домаћица.
Основну школу Јоаникије је завршио у облилжњем Прчњу, а гимназију је 1901. уписао у Котору гдје је и матурирао.
У Задар одлази наредне године гдје је похађао православну богословију Епархије далматинске и завршио 1907. године. Философски факултет уписује у Београду и са успјехом завшршава 1911. године. Положио је и професорски испит из богословских предмета.
Ђаконски живот и војска
На Митровдан 1912. године бива рукоположен у чин ђакона од Владимира Боберића, епископа дубровачког и бококоторског. Два дана касније добија и презвитерски чин у которском храму Св. Николаја.
Током Балканских ратова (1912-1913) и Великог рата (1914-1918) Јоаникије I био је протски капелан у Котору, али и парох у Ластви. Током 1916-1918 је обављао дужност војног свешеника. На Аранђеловдан 1918. године бива постављен за адмнистратора парохије у Петровцу.
Међуратни период
Шест година након Првог свјетског рата 1919-1925 је у цетињској гимназији био суплент, а предавао је вјеронауку у Нижој женској школи, Учитељској школи и Цетињској богословији. Од митрополита (потоњег патријарха) Гаврила (Дожића) одликован је црвеним појасом.
Потом се сели у Београд, гдје је био наставник вјерских предмета у Првој мушкој гимназији све до 1940. године.
Изабран је за викарног епископа Будимљанско-никишћког 8. децембра 1939. године.
Монаштво
Дана 1. фебруара 1940. године у београдском манастиру Раковица Јоаникије I Липовац је замонашен од митрополита скопског Јосифа и добио чин игумана. Десет дана касније хиротонисан је за епископа у београдској Саборној цркви од Патријарха Гаврила и епископа зворничко-тузланског Нектарија.
На ванредном засједању Светог архијерејског сабора 10. децембра 1940. године Јоаникије I Липовац бива изабран за митрополита црногорско-примирског и премјештен на Цетиње гдје је свечано и устоличен 23. фебруара 1941. године.
ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ
Само пар мјесеци пошто је устоличен митрополит Јоаникије I... Силе Осовине: Њемачка, Италија и њихови савезници (Бугарска, Мађарска, Албанија и Румунија) су отпочели инвазију и комадање Краљевине Југославије која је врло брзо капитулирала у Априлском рату. Отпор је био слабашан усљед дезертерства и издаје Хрвата, Словенаца и муслимана, јер они нису доживљавали Југославију као своју домовину већ као "тамницу народа".
Краљ Петар II Карађорђевић и већи дио Владе је евакуисан преко Грчке и одведен у Лондон, гдје су све вријеме били у кућном притвору и присмотром Енглеза. Убрзо је букнуо покрет отпора, али само у србским срединама...
Црна Гора је постала протекторат тј. окупациона зона фашистичке Италије гдје је дјеловао њихов XIV корпус са шест дивизија (5-та, 18-та, 19-та, 38-ма, 48-ма и 155-та).
На Цетињу је средином јуна 1941. проглашена Независна Држава Црна Гора (НДЦГ). Црногорски квислинзи: Јово Поповић и Душан Вучинић из Федералистичке странке су истерали зетског бана Блажа Ђукановића и почели стварање нове власти. Бенито Мусолини је понудио круну принцу Михаилу Петровићу, унуку црногорског краља Николе I, али је он то одбио.
На Петровдан 1941. године на Цетињу је фашистички колаборациониста Секула Дрљевић промовисан за новог црногорског премијера (предсједника Владе), а већ наредни дан је избио народни устанак, који су комунистичке власти посље рата приписали у своје заслуге.
Ситуација у Црној Гори је била врло сложена и компликована, тим пре што су против фашистичких окупатора и сарадника устале националне снаге и комунисти, али су и они врло брзо дошли до међусобних сукоба усљед идеолошких нетрпељивости. Четничко-партизански сукоби су потрајали све до почетка 1945. године, када су партизани однијели побједу.
СПЦ односно Митрополију црногорско-приморску су фашисти доживљавали као просрбски елемент који требају да уклоне, док су и партизани имали велику дозу антипатије према њој јер су индокринирани на атеситичким увјерењима Коминтерне.
Митрополит Јоаникије I је покушавао да у том злом времену да сачува народ и нејач, па је био присиљен и на одређену сарадњу са Италијанима до септембра 1943. године, касније и са Њемцима.
Док су остале епархије СПЦ на Балкану пливале у крви усљед геноцидних активности оружаних снага клеро-фашистичке НДХ (Усташе и Домобрани), бугарских фашиста, мађарских Хортијеваца, њемачких Фолксдојчера, албанских балиста и вулнетара... самим тим њихов рад је био онемогућен. Једино је Цетињска богословија колико-толико нормално функционисала.
СТРАДАЊЕ
Новембра 1944. године митрополит Јоаникије I скупа са народом креће према Аустрији у Велики збјег. Ово је учињено из страха од комунистичких освета, пошто су партизански првоборци били већим дијелом осветнички расположени и већ су тог љета почеле крваве одмазде над свима који нису здушно помагали њихову револуционарну борбу. Митрополит Јоаникије I је схватио да ће и он као "неподржавалац" таквих идеја бити обезглављен.
Са четничком војском је кренио велики број грађана, односно рођаци војника Југославенске Војске у Отаџбини. На том Маршу смрти се нашло преко 30.000 људи у колонама, са којима је било 70 свештеника. Један дио који је предводио војвода Павле Ђуришић је имао голготу у долини ријеке Врбас, а која се трагично завршила битком на Лијевча Пољу априла 1945. године.
Други дио Великог збјега је успио да се пробије преко Кордуна, Баније и Жумберка до Словеније... а одатле у Аустрију гдје су били заробљени од енглеске војске. Мноштво Срба је тада било враћено од западних "Савезника" Титовим партизанима који су по директивама ОЗНЕ их све ликвидирали широм Словеније. Деценијама касније је утврђено да је ту било око 540 масовних гробница, а сматра се да је око 15.000 Срба побијено на мучки начин. Нека од познатих стратишта су: Похорје, Каменишка Бистрица, Кочевски Рог, Зидани Мост...итд.
Митрополит Јоаникије I је такође враћен у Југославију, па је под стражом спроведен прво у Загреб, гдје га је испитивао испитивао партизански генерал Пеко Дапчевић, тадашњи командант Прве армије ЈА... Иначе, заслугом митрополита Јоаникија I из италијанског логора у Албанији 1942. године су ослобођени Пекови родитељи: Милена и Јован.
Титови генерали: Коча, Пеко и Коста
Средином јуна 1945. године владика Јоаникије I је пребачен у Аранђеловац у затвор који су контролисали Ознаши тј. тајна полиција Титовог комунистичког режима. Они су били крајње сурови и мучили су данима Јоаникија све док вјероватно 18. јуна није скончао у најгорим мукама. Према свједочењима Радојице Ивановића (изјава дата у Крагујевцу тек 1985. године) тадашњег капетана ОЗНЕ најморбиднији је био мајор Василије Ковачевић "Чиле" и пуковник Владмир Роловић. Оба ова монструма су касније награђени са радним мјестима у дипломатији. Ковачевић је радио као генерали конзул у Сан Франциску (САД), а Роловић као југославенски амбасадор у Шведској.
Митрополиту Јоаникију се не зна баш тачан датум упокојења, нити гдје су му кости покопане. Претпоставља се да је то негдје у околина Аранђеловца, највјероватније планина Букуља.
На редовном засједању Светог архијерејског сабора у Београду маја 2000. године митрополит Јоаникије I је канонизован за свеца односно свештеномученика, скупа са још 8 новомученика.