Ми нисмо успјеле побјећи.

Преклињале смо, кукале, клеле.

Када се нисмо отеле, мирно, у колони ка школи смо кренуле.

Повела сам и ја дијете.

Неке су се спасиле, хвала Богу,

убијене на прагу, брзо скинуте с ногу.

Пред школом су нам заповиједили да стојимо мирно

док нам силују ћерке малољетне да их држимо.

Држале смо.

То им није било довољно.

Из колијевке изнијели су ми дијете, главу му о зид разбили.

У наручје сам га мртво примила, смрт његову гледајући.

Утробу су ми бајонетом распорили

извадили живо мушко дијете

име му дали Јован и ножем обавили крштење.

У крпе га завили и у утробу мртво ми дијете вратили.

У педесет колијевки празних закопани су наши животи.

Да смо имале чиме да се убијемо.

Што голим рукама на злочинце не насрнусмо,

да бар дјецу подависмо, да их од крвника спасисмо.

Више нисмо плакале.

Ми смо се без наредбе у јаму бациле.

Ми без дјеце остале.

Мајке са дјецом и дјецу без мајки и очева

гурали су у то слијепо бездно без престанка пуних шест сати.

Ми смо тијела о камење ломили, руку, ногу главу сломили.

Дуго смо у јами дисали.

И када смо умрли изгледа да нисмо били мртви.

Можда и нисмо умрли па су за сваки случај јаму забетонирали.

Пола вијека нас није било

као да никада ни живјели ни умрли нисмо.

После пола вијека јаму отворише,

кости раздвојише, тијела спојише и у сандуке нас положише

под крст.

Мајке по други пут дјецу сахранише

први пут искукаше на гробу.

Али ми ни мртви нисмо прихваћени земљи из које смо никли.

Па нам кости у ваздух дигнуше, смрт да нам утврде

и мртвима потврде да се не враћамо.

Тијела нам јесу скрнављена и мртва

али наша душа је жива.

Наш пепео овдје ће да бива.

Када расте трава, цвијет, дрво,

рашћемо и ми са њима.

Вјечно!

И када птице подигну крила

наш дух летјеће са њима

по овој земљи натопљеној нама.

За вјечност!

Ми мртви одавде не идемо.

Аутор: Јелена Ковачевић

Преузето са: Стање ствари