Јован Јаковљевић (1940-1991) је био трећа србска жртва (прва је био Стеван Инић, а друга Симо Поњевић, оба из Бршадина) коју су убили припадници хрватских паравојних снага (под командом Томислава Мерчепа) на подручију шире околине Вуковара 1991. године.
Јован Јаковљевић је честит и поштен човек. Ожењен и има два одрасла сина. Није био проблематичан, нити екстремистички задојен. Напротив, био је весељак, друштвен и волио је помоћи људима.
Убијен је у ноћи 29. јуна 1991. године на кућном прагу из рафала аутоматске пушке.
Породица Јаковљевић је деценијама без правде. Јованови синови заједно са осталим грађанима Вуковара србске националности, после рата су основали удружење "Против забоарава", са циљем да се расветле злочини и незаконите отимице Срба током 1991. године.
Иначе, Државно тужилаштво Републике Хрватске до данас није подигло ниједну оптужницу против припадника хрватских паравојних, полицијских снага за које се основано сумња да су учествовали и помагали ливкидације Срба, не само у јесен 1991. године, већ и раније током пролећа и лета, док нису почели оружани сукоби са ЈНА.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Вуковару
Вуковар је град који се налази на граници између западног Срема и источне Славоније, односно на ушћу реке Вуке у Дунав, где постоји лука. Ово је граница у новије доба, иако је све до почетка 20. столећа та граниица била померена западније, тачније све до Клисе, крај Осијека.
Надморска висина града је 108 метара, а клима је умерено-континентална.
Први трагови цивилизације у овом крају били су још у праисторијском добу (неолит). Овај крај су насељавали Илири и Келти, а касније и Римљани, који су градили камене путеве, исушивали мочваре, развијали трговину... Касније, у ове крајеве долазе Јужни Славени, који су у 10. веку били под снажним утицајем Угара, због ратова и жеље да се овлада овим простором.
У 16. веку, када су Османлије дошли у овај крај дошло је до знчајних промена. Турци су се у вуковарском крају задржали 15 деценија. После пораза Турака код Беча, креће њихово вишевековно повлачење. Вуковар је ослобођен од Турака 1687. Тада је град имао 3.000 становника. Приличан број православних Срба у овај крај долази са Великим сеобама које је предводио Арсеније III Чарнојевић 1690. године, иако је и раније био знатан број Срба у овом крају.
Средином XVIII века велики број Немаца и Угара се досељава у ове крајеве по налогу Еугена Савојског, аустријског државника, али и Марије Терезије. Православна црква Св. Николаја је изграђена 1733. године, а Вуковар је у Аустро-Угарској монархији спадао у област Војне Крајине, где је био седиште Сремске жупаније, која се протезала од Земуна до Винковаца, између Саве и Дунава.
Једно време, Вуковар, као и Барања били су део Србског Војводства.
Од 1840. године Вуковар је укључен у стални паробродски промет на Дунаву. Од 1878. прикључен је на железничку пругу. Спори развој индустрије у Вуковару утиче на мали пораст становништва града. Уочи Првог светског рата у Вуковару живи 10.400 становника.
Током Великог рата са вуковарског подручја било је мушкараца који су мобилисани у VII пјешадијску дивизију при 13. хрватско-славонском корпусу. Послати су на Србију, али су Срби масовно прелазили на другу страну не желећи да убијају своје сународнике. Такође, аустроугарске власти су у Бршадину изградиле велику дрвену болнцу познату као "Дрвени Беч". Поједине Србе које су немачки шипијуни оценили као непријатељски елемент одвођени су у аустроугарске логоре: Арад, Добој, Зеница...
Распадом Бечке царевине крајем 1918. године и стварањем Краљевине СХС, Вуковар је административно спадао у Савску бановину. Ту је 1920. године одржан и Други конгрес Комунистичке Партије Југославије.
Већ 1932. године у вуковарски крај долази чешки индустријалац Јан Бата, који је у Борову направио фабрику обуће и пуно уложио у развој овог краја (зграде, школе, црква, спортски терени и др.). Свакако да је и Батин директор Тома Максимовић дао велики полет Борову као индустријској четврти и стварао насеље савременог типа.
Августа 1939. године, вуковарски, винковачки, илочки крај улази у састав Бановине Хрватске. Избиле су демонстрације против понижавајуће одлуке југославенске Владе Цветковић-Мачек, али није дошло до промене. Званични Београд је био у страху промене одлуке, јер је Хитлер већ почео да гази европске народе и шаље претње и Југославији.
Да би се смириле страсти, 18. новембра 1939. у вуковарски крај долази патријарх СПЦ Гаврило Дожић, који је боравио три дана. Тој посети је поклоњена велика пажња у свим националним медијима, што говори о важности вуковарских фабрика за југославенску прирвреду. Домаћин му је био Тома Максимовић председник Општине Борово.
Нападом Немачке и Италије, са савезницима на Краљевину Југославију, априла 1941. створена је усташка Независна Држава Хрватска, где је и Вуковар спадао. На локацији Дудик, хрватске усташе су убиле скоро 500 људи, навише Срба. Још у току Другог светског рата у ове крајеве су довођене хрватске породице из Херцеговине. Сремски фронт 1945. године је пробијен управо у Вуковару, где су учествовале партизанске јединице ПОЈ, Црвена Армија, као и једна чета из Бугарске.
Досељавање Хрвата из западних делова Херцеговине (Груде, Посушје, Љубушки, Широки Бријег...) или Далмације (Метковић, Вргорац, Опузен, Имотски...) обављено је у два наврата. Први талас са 2.000 особа је био током Другог светског рата 1942-1944 када су долазиле вишеденте породице по налогу Павелића. Циљ је био хрватизовати Подунавље. Други талас је био 1946-1948, када се насељавају у вуковарски крај усташке удовице чији су мужеви служили у оружаним снагама НДХ.
Педесетих и шездесетих година Вуковар доживљава значајан индустријски развој, па је тако и велики број људи из пасивних крајева Југославије долазио у Вуковар и Борово, у потрази за послом. Средином 1980-их по бруто друштвеном производу на нивоу читаве СФРЈ, Вуковар се налазио на другом месту, одмах иза Љубљане.
Крајем 1989. године у СФРЈ је промењен политички систем, од једнопартијског постао је вишепартијски, тако су одржани републички и локални избори пролеће 1990.године, где су победиле сепаратистичке снаге односно Фрањо Туђман и милитантна странка ХДЗ. Док је у Вуковару убедљиво победио Савез Комуниста са 65% гласова, а ХДЗ добио само 26%. Срби нису имали своју националну опцију на тим изборима. Градоначелник постаје Србин, Славко Докмановић.
Према попису становништва 1991. године, Вуковар је имао 37% Хрвата, 32% Срба и 22% Југословена, од чега је највећи део био србски. То је и допринело да се локална власт у Вуковару, коју је предводио ХДЗ, распадне почетком 1991. а власт преузму сепаратистичке снаге.
У марту 1991. у селу Богдановци, Томислав Мерчеп је постројио више од 2.000 Хрвата из вуковарске општине и подељено им је оружје. Од тада ситуација у Вуковару је била врло напета и мучна. Вуковар је постао прћија неколицине локалних криминалаца и пробисвета који су били учлањени или блиски странци ХДЗ. Окупљао их је Томислав Мерчеп "Славонски Наполеон". Особа опасних мисли и морбидних планова. Од председника странке и државе, Фрање Туђмана добија налог да изазове рат у Вуковару. Локални одбор ХДЗ-а сачинио је списак од неколико стотина Срба са вуковарског подручија, које је требало ликвидирати. Многи Срби чије се име ту нашло били су отети и(ли) убијени.