Јован Јаковљевић (1940-1991) је био трећа србска жртва (прва је био Стеван Инић, а друга Симо Поњевић, оба из Бршадина) коју су убили припадници хрватских паравојних снага (под командом Томислава Мерчепа) на подручију шире околине Вуковара 1991. године.

Јован Јаковљевић је честит и поштен човек. Ожењен и има два одрасла сина. Није био проблематичан, нити екстремистички задојен. Напротив, био је весељак, друштвен и волио је помоћи људима.

Убијен је у ноћи 29. јуна 1991. године на кућном прагу из рафала аутоматске пушке.

Породица Јаковљевић је деценијама без правде. Јованови синови заједно са осталим грађанима Вуковара србске националности, после рата су основали удружење "Против забоарава", са циљем да се расветле злочини и незаконите отимице Срба током 1991. године.

Иначе, Државно тужилаштво Републике Хрватске до данас није подигло ниједну оптужницу против припадника хрватских паравојних, полицијских снага за које се основано сумња да су учествовали и помагали ливкидације Срба, не само у јесен 1991. године, већ и раније током пролећа и лета, док нису почели оружани сукоби са ЈНА.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрaјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на идеалима братства и јединиства свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктатура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно државом је владао је само Савез комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада Комунистичке партије, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза комуниста Југославије се растура 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Југославенска шесторка мистерије

У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.

У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар

Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.

Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Еуфорија каква се не памти: Испуњавање сна

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

Ситуација у Вуковару

Вуковар је град који се налази на граници између западног Срема и источне Славоније, односно на ушћу реке Вуке у Дунав, где постоји лука. Ово је граница у новије доба, иако је све до почетка 20. столећа та граниица била померена западније, тачније све до Клисе, крај Осијека.

Надморска висина града је 108 метара, а клима је умерено-континентална.

Први трагови цивилизације у овом крају били су још у праисторијском добу (неолит). Овај крај су насељавали Илири и Келти, а касније и Римљани, који су градили камене путеве, исушивали мочваре, развијали трговину... Касније, у ове крајеве долазе Јужни Славени, који су у 10. веку били под снажним утицајем Угара, због ратова и жеље да се овлада овим простором.

У 16. веку, када су Османлије дошли у овај крај дошло је до знчајних промена. Турци су се у вуковарском крају задржали 15 деценија. После пораза Турака код Беча, креће њихово вишевековно повлачење. Вуковар је ослобођен од Турака 1687. Тада је град имао 3.000 становника. Приличан број православних Срба у овај крај долази са Великим сеобама које је предводио Арсеније III Чарнојевић 1690. године, иако је и раније био знатан број Срба у овом крају.

Средином XVIII века велики број Немаца и Угара се досељава у ове крајеве по налогу Еугена Савојског, аустријског државника, али и Марије Терезије. Православна црква Св. Николаја је изграђена 1733. године, а Вуковар је у Аустро-Угарској монархији спадао у област Војне Крајине, где је био седиште Сремске жупаније, која се протезала од Земуна до Винковаца, између Саве и Дунава.

Једно време, Вуковар, као и Барања били су део Србског Војводства.

Од 1840. године Вуковар је укључен у стални паробродски промет на Дунаву. Од 1878. прикључен је на железничку пругу. Спори развој индустрије у Вуковару утиче на мали пораст становништва града. Уочи Првог светског рата у Вуковару живи 10.400 становника.

Током Великог рата са вуковарског подручја било је мушкараца који су мобилисани у VII пјешадијску дивизију при 13. хрватско-славонском корпусу. Послати су на Србију, али су Срби масовно прелазили на другу страну не желећи да убијају своје сународнике. Такође, аустроугарске власти су у Бршадину изградиле велику дрвену болнцу познату као "Дрвени Беч". Поједине Србе које су немачки шипијуни оценили као непријатељски елемент одвођени су у аустроугарске логоре: Арад, Добој, Зеница...

Распадом Бечке царевине крајем 1918. године и стварањем Краљевине СХС, Вуковар је административно спадао у Савску бановину. Ту је 1920. године одржан и Други конгрес Комунистичке Партије Југославије.

Већ 1932. године у вуковарски крај долази чешки индустријалац Јан Бата, који је у Борову направио фабрику обуће и пуно уложио у развој овог краја (зграде, школе, црква, спортски терени и др.). Свакако да је и Батин директор Тома Максимовић дао велики полет Борову као индустријској четврти и стварао насеље савременог типа.

Августа 1939. године, вуковарски, винковачки, илочки крај улази у састав Бановине Хрватске. Избиле су демонстрације против понижавајуће одлуке југославенске Владе Цветковић-Мачек, али није дошло до промене. Званични Београд је био у страху промене одлуке, јер је Хитлер већ почео да гази европске народе и шаље претње и Југославији.

Да би се смириле страсти, 18. новембра 1939. у вуковарски крај долази патријарх СПЦ Гаврило Дожић, који је боравио три дана. Тој посети је поклоњена велика пажња у свим националним медијима, што говори о важности вуковарских фабрика за југославенску прирвреду. Домаћин му је био Тома Максимовић председник Општине Борово.

Нападом Немачке и Италије, са савезницима на Краљевину Југославију, априла 1941. створена је усташка Независна Држава Хрватска, где је и Вуковар спадао. На локацији Дудик, хрватске усташе су убиле скоро 500 људи, навише Срба. Још у току Другог светског рата у ове крајеве су довођене хрватске породице из Херцеговине. Сремски фронт 1945. године је пробијен управо у Вуковару, где су учествовале партизанске јединице ПОЈ, Црвена Армија, као и једна чета из Бугарске.

Досељавање Хрвата из западних делова Херцеговине (Груде, Посушје, Љубушки, Широки Бријег...) или Далмације (Метковић, Вргорац, Опузен, Имотски...) обављено је у два наврата. Први талас са 2.000 особа је био током Другог светског рата 1942-1944 када су долазиле вишеденте породице по налогу Павелића. Циљ је био хрватизовати Подунавље. Други талас је био 1946-1948, када се насељавају у вуковарски крај усташке удовице чији су мужеви служили у оружаним снагама НДХ.

Педесетих и шездесетих година Вуковар доживљава значајан индустријски развој, па је тако и велики број људи из пасивних крајева Југославије долазио у Вуковар и Борово, у потрази за послом. Средином 1980-их по бруто друштвеном производу на нивоу читаве СФРЈ, Вуковар се налазио на другом месту, одмах иза Љубљане.

Крајем 1989. године у СФРЈ је промењен политички систем, од једнопартијског постао је вишепартијски, тако су одржани републички и локални избори пролеће 1990.године, где су победиле сепаратистичке снаге односно Фрањо Туђман и милитантна странка ХДЗ. Док је у Вуковару убедљиво победио Савез Комуниста са 65% гласова, а ХДЗ добио само 26%. Срби нису имали своју националну опцију на тим изборима. Градоначелник постаје Србин, Славко Докмановић.

Према попису становништва 1991. године, Вуковар је имао 37% Хрвата, 32% Срба и 22% Југословена, од чега је највећи део био србски. То је и допринело да се локална власт у Вуковару, коју је предводио ХДЗ, распадне почетком 1991. а власт преузму сепаратистичке снаге.

У марту 1991. у селу Богдановци,  Томислав Мерчеп је постројио више од 2.000 Хрвата из вуковарске општине и подељено им је оружје. Од тада ситуација у Вуковару је била врло напета и мучна. Вуковар је постао прћија неколицине локалних криминалаца и пробисвета који су били учлањени или блиски странци ХДЗ. Окупљао их је Томислав Мерчеп "Славонски Наполеон". Особа опасних мисли и морбидних планова. Од председника странке и државе, Фрање Туђмана добија налог да изазове рат у Вуковару. Локални одбор ХДЗ-а сачинио је списак од неколико стотина Срба са вуковарског подручија, које је требало ликвидирати. Многи Срби чије се име ту нашло били су отети и(ли) убијени.

ЖИВОТОПИС

Јован Јаковљевић је рођен 1940. године у вуковарском селу Негославци. Његови преци су ту живели преко 400 година.

Носио је надимак "Ракијица" јер је волео мало да попије жестоко пиће али није био алкохолочар, нити проблематичан тип. Био је весељак, увек спреман да помогне свакоме у невољи.

Оженио се и има двоје деце, синове: Слободана и Зорана. Био је стално запослен као пословођа трговине "Спорт", као испостава трговачког ланца "Велепромет" која се бавила продајом спортског наоружања у центру Вуковара.

Тензије између Срба и Хрвата су свуда на територији авнојевске Хрватске почетком 1991. године нагло порасле, наручито после емитовања снимка у Афери Шпегељ, где су најављени морбидни планови обрачуна са ЈНА и Србима. Јован Јаковљевић је због свог посла упао у очи локалним члановима милитантне странке ХДЗ-а, који су направили план његове ликвидације, јер су хтели да се домогну његовог арсенала који је он сакрио, пошто је увидео могућност отмице из магацина.

УБИСТВО

Тог кобног дана 29. јуна 1991. око подне Јован је упитао једног паравојника ЗНГ што се догађа.

- “Јово, чућеш”, одговорио му је овај.

Било је близу 23 сата када су Јаковљевићи схватили на што је онај мислио. Јован, супруга му и млађи син Зоран чули су неко врзмање испред куће. Зоран и његова мајка побегли су у подрум, а што се даље збивало посведочио је други Јованов син, Слободан Јаковљевић, који је живио у њиховој другој кући одмах поред очеве.

Кућа Јаковљевића на Славији у Вуковару била у потпуном окружењу, блокиран је и оближњи пут како би било мање сведока. Била је и магла. Јована су позвали да изиђе, рекли су да су полицајци.

Јован им је одговорио како могу доћи сутра, да је касно и да не жели изићи. Тада су викнули да ће у противном дићи кућу у ваздух. Видио је Јован да нема куд и кренуо је ван. Упалио је светло у ходнику и пришао вратима. Врата су била од храстовине с дуплим стаклима. Они који су били напољу видели су силуету Јована и запуцали. Пао је главом према подруму и на месту је убијен.

Његово убиство је била најава нових убистава Срба која су се дешавала каснијих дана у Вуковару. То је уствари била порука и осталим Србима из Вуковара шта ће им се десити ако остану у Хрватској.

САХРАНА

Два дана касније 1. јула 1991. породица и пријатељи Јаковљевић Јована је кренула аутомобилима да однесе Јованово тело у србско село Негославци, на гробље, где се налази породична гробница Јаковљевића.

Јован је био једна од многих жртава

Заустављени су на изласку из Вуковара где су легитимисани, пописивани и малтретирани од хрватске полиције. Међу људима који су ишли на Јованов вечни испраћај било је и Хрвата.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Породица пок. Јаковљевић Јована је више пута давала исказе МУП-у Хрватске, Државном Тужилаштву Хрватске, али се случај није померио ни за милиметар.

Знало се да су овај злочин извршили припадници мерчепове гарде тзв. "мерчеповци", који су имали оружје у рукама и задатак да ликвидирају свакога ко је на мерчеповом црном списку.

Оптужница за Јованово убиство званично не постоји. Постоји само пријава за НН лице које је извршило злочин. Јован Јаковљевић је са својим суграђанима који су такође 1991. изгубили своје најмилије од стране хрватских паравојника основао удружење "Против заборава", које има за циљ да се покрену правосудни органи Републике Хрватске како би злочинце извели пред лице правде и адекватно казнили.

Када је у Вуковару дошло до сусрета председника Хрватске Иве Јосиповића и председника Србије Бориса Тадића 2010. године, ово удружење је двојици председника представило проблеме са којима се сусреће. Али нажалост није се ништа урадило да се помогне људима који су изгубили своје најмилије.

Сигурно зато да се не би открио ланац командовања, а тиме и доказало етничко чишћење Срба у Вуковару, које су починили хрватске цивилне, полицијске и паравојне структуре.

ЗАКЉУЧАК

Случај Јована Јаковљевића је само једно у убиство у злочиначком ланцу који се обрушио на Србе у вуковарској општни 1991. године. Поред Вуковара, овакве незаконите радње су рађене и у другим местима широм СР Хрватске: Загреб, Сплит, Карловац, Госпић, Сисак, Вировитица, Нова Градишка...итд.

Туђманов режим, од почетка преузимања власти, у мају 1990. се трудио да одвоји Хрватску из Југославије, док му је рат послужио и да етнички очисти државу од Срба. У томе је имао подршку земаља чланица Европске уније и НАТО пакта, који су све вријеме деведесетих година 20. вијека били на страни Хрватске у процесу разбијања СФРЈ.

Хрватски говор мржње

Хрватски правосудни систем већ деценијама врши намјерно систематску опструкцију над кривичним пријавама гдје су жртве србске националности, јер би евентуалне пресуде умногоме промјениле мозаик ткз. Домовинског рата у Хрватској, гдје би се јасно видјело да и Срби имају жртве, а Хрвати злочинце.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за растурање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће неко одговарати за оваква ужасна злодјела, као што је убиство Јаковљевића, србског цивила у Вуковару.