Време: Ратови у СФРЈ

Област: Источна Славонија

Јован Јаковљевић

Јован Јаковљевић (1940-1991) је био трећа србска жртва (прва је био Стеван Инић, а друга Симо Поњевић, оба из Бршадина) коју су убили припадници хрватских паравојних снага (под командом Томислава Мерчепа) на подручију шире околине Вуковара 1991. године.

Јован Јаковљевић је честит и поштен човек. Ожењен и има два одрасла сина. Није био проблематичан, нити екстремистички задојен. Напротив, био је весељак, друштвен и волио је помоћи људима.

Убијен је у ноћи 29. јуна 1991. године на кућном прагу из рафала аутоматске пушке.

Породица Јаковљевић је деценијама без правде. Јованови синови заједно са осталим грађанима Вуковара србске националности, после рата су основали удружење "Против забоарава", са циљем да се расветле злочини и незаконите отимице Срба током 1991. године.

Иначе, Државно тужилаштво Републике Хрватске до данас није подигло ниједну оптужницу против припадника хрватских паравојних, полицијских снага за које се основано сумња да су учествовали и помагали ливкидације Срба, не само у јесен 1991. године, већ и раније током пролећа и лета, док нису почели оружани сукоби са ЈНА.

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ.

Друштвено-економско уређење је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање.

Југославенска шесторка: Булатовић, Кучан, Туђман, Глигоров, Изетбеговић и Милошевић

Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Србски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

Ситуација у Вуковару

Вуковар је град који се налази на граници између западног Срема и источне Славоније, односно на ушћу реке Вуке у Дунав, где постоји лука. Надморска висина града је 108 метара.

Први трагови цивилизације у овом крају били су још у праисторијском добу (неолит). Овај крај су насељавали Илири и Келти, а касније и Римљани, који су градили камене путеве, исушивали мочваре, развијали трговину... Касније, у 6. веку у ове крајеве долазе Јужни Славени, који су касније у 10. веку били под снажним утицајем Угара, због ратова и жеље да се овлада овим простором. У 16. веку, када су Турци Османлије дошли у овај крај дошло је до знчајних промена. Турци су се у вуковарском крају задржали 15 деценија. После пораза Турака код Беча, креће њихово вишевековно повлачење. Вуковар је ослобођен од Турака 1687. а тада је град имао 3.000 становника. Знатан број Срба у овај крај долази са Великим сеобама које је предводио Арсеније III Чарнојевић 1690. године, иако је и раније био знатан број Срба православаца у овом крају. Средином 18. века знатан број Немаца и Угара досељава се у ове крајеве. Православна црква св. Николаја је изграђена 1737. године, а Вуковар је у Аустро-Угарској монархији спадао у област Војне Крајине, где је био седиште Сремске жупаније, која се протезала од Земуна до Винковаца, између Саве и Дунава. Једно време, Вуковар, као и Барања били су део Србске Војводине.

Од 1840. године Вуковар је укључен у стални паробродски промет на Дунаву. Од 1878. године прикључен је на железничку пругу. Спори развој индустрије у Вуковару утиче на мали пораст становништва града. Уочи Првог светског рата у Вуковару живи 10.400 становника. Распадом Бечке царевине 1918. године и стварањем Краљевине СХС, Вуковар је административно спадао у Савску бановину. Ту је 1920. године одржан и Други конгрес Комунистичке Партије Југославије. 1932. године у вуковарски крај долази чешки индустријалац Јан Бата, који је у Борову направио фабрику обуће и пуно уложио у развој овог краја (зграде, школе, црква, спортски терени и др.).

Нападом Немачке и Италије, са савезницима на Краљевину Југославију, априла 1941. створена је усташка Независна Држава Хрватска, где је и Вуковар спадао. На локацији Дудик, хрватске усташе су убиле скоро 500 људи, навише Срба. Још у току Другог светског рата у ове крајеве су довођене хрватске породице из Херцеговине. Сремски фронт 1945. године је пробијен управо у Вуковару, где су учествовале партизанске јединице НОВЈ, Црвена Армија, као и једна чета из Бугарске. Након Другог светског рата, Вуковар доживљава велики индустријски развој, па је тако и велики број људи из пасивних крајева Југославије долазио у Вуковар и Борово, у потрази за послом. Средином 1980-их по бруто друштвеном производу на нивоу читаве СФРЈ, Вуковар се налазио на другом месту, одмах иза Љубљане.

Крајем 1989. године у СФРЈ је промењен политички систем, од једнопартијског постао је вишепартијски, тако су одржани републички и локални избори пролеће 1990.године, где су победиле сепаратистичке снаге односно Фрањо Туђман и милитантна странка ХДЗ. Док је у Вуковару убедљиво победио Савез Комуниста са 65% гласова, а ХДЗ добио само 26%. Срби нису имали своју националну опцију на тим изборима. Према попису становништва 1991. године, Вуковар је имао 37% Хрвата, 32% Срба и 22% Југословена, од чега је највећи део био србски. То је и допринело да се локална власт у Вуковару, коју је предводио ХДЗ, распадне почетком 1991. а власт преузму сепаратистичке снаге.

У марту 1991. у селу Богдановци,  Томислав Мерчеп је постројио више од 2.000 Хрвата из вуковарске општине и подељено им је оружје. Од тада ситуација у Вуковару је била врло напета и мучна. Вуковар је постао прћија неколицине локалних криминалаца и пробисвета који су били учлањени или блиски странци ХДЗ. Окупљао их је Томислав Мерчеп "Славонски Наполеон". Особа опасних мисли и морбидних планова. Од председника странке и државе, Фрање Туђмана добија налог да изазове рат у Вуковару. Локални одбор ХДЗ-а сачинио је списак од неколико стотина Срба са вуковарског подручија, које је требало ликвидирати. Многи Срби чије се име ту нашло били су отети и(ли) убијени.

ЖИВОТОПИС

Јован Јаковљевић је рођен 1940. године у вуковарском селу Негославци. Његови преци су ту живели преко 400 година.

Носио је надимак "Ракијица" јер је волео мало да попије жестоко пиће али није био алкохолочар, нити проблематичан тип. Био је весељак, увек спреман да помогне свакоме у невољи.

Оженио се и има двоје деце, синове: Слободана и Зорана. Био је стално запослен као пословођа трговине "Спорт", као испостава трговачког ланца "Велепромет" која се бавила продајом спортског наоружања у центру Вуковара.

Тензије између Срба и Хрвата су свуда на територији авнојевске Хрватске почетком 1991. године нагло порасле, наручито после емитовања снимка у Афери Шпегељ, где су најављени морбидни планови обрачуна са ЈНА и Србима. Јован Јаковљевић је због свог посла упао у очи локалним члановима милитантне странке ХДЗ-а, који су направили план његове ликвидације, јер су хтели да се домогну његовог арсенала који је он сакрио, пошто је увидео могућност отмице из магацина.

УБИСТВО

Тог кобног дана 29. јуна 1991. око подне Јован је упитао једног паравојника ЗНГ што се догађа.

- “Јово, чућеш”, одговорио му је овај.

Било је близу 23 сата када су Јаковљевићи схватили на што је онај мислио. Јован, супруга му и млађи син Зоран чули су неко врзмање испред куће. Зоран и његова мајка побегли су у подрум, а што се даље збивало посведочио је други Јованов син, Слободан Јаковљевић, који је живио у њиховој другој кући одмах поред очеве.

Кућа Јаковљевића на Славији у Вуковару била у потпуном окружењу, блокиран је и оближњи пут како би било мање сведока. Била је и магла. Јована су позвали да изиђе, рекли су да су полицајци.

Јован им је одговорио како могу доћи сутра, да је касно и да не жели изићи. Тада су викнули да ће у противном дићи кућу у ваздух. Видио је Јован да нема куд и кренуо је ван. Упалио је светло у ходнику и пришао вратима. Врата су била од храстовине с дуплим стаклима. Они који су били напољу видели су силуету Јована и запуцали. Пао је главом према подруму и на месту је убијен.

Његово убиство је била најава нових убистава Срба која су се дешавала каснијих дана у Вуковару. То је уствари била порука и осталим Србима из Вуковара шта ће им се десити ако остану у Хрватској.
 

САХРАНА

Два дана касније 1. јула 1991. породица и пријатељи Јаковљевић Јована је кренула аутомобилима да однесе Јованово тело у србско село Негославци, на гробље, где се налази породична гробница Јаковљевића.

Заустављени су на изласку из Вуковара где су легитимисани, пописивани и малтретирани од хрватске полиције. Међу људима који су ишли на Јованов вечни испраћај било је и Хрвата.

ПОСЛЕДИЦЕ

Породица пок. Јаковљевић Јована је више пута давала исказе МУП-у Хрватске, Државном Тужилаштву Хрватске, али се случај није померио ни за милиметар.

Знало се да су овај злочин извршили припадници мерчепове гарде тзв. "мерчеповци", који су имали оружје у рукама и задатак да ликвидирају свакога ко је на мерчеповом црном списку.

Оптужница за Јованово убиство званично не постоји. Постоји само пријава за НН лице које је извршило злочин. Јован Јаковљевић је са својим суграђанима који су такође 1991. изгубили своје најмилије од стране хрватских паравојника основао удружење "Против заборава", које има за циљ да се покрену правосудни органи Републике Хрватске како би злочинце извели пред лице правде и адекватно казнили.

2010. године када је у Вуковару дошло до сусрета председника Хрватске Иве Јосиповића и председника Србије Бориса Тадића, ово удружење је двојици председника представило проблеме са којима се сусреће. Али нажалост није се ништа урадило да се помогне људима који су изгубили своје најмилије.

Сигурно зато да се не би открио ланац командовања, а тиме и доказало етничко чишћење Срба у Вуковару, које су починили хрватске цивилне, полицијске и паравојне структуре.

Да се не заборави и не понови!