Фрањо Туђман (1922-1999) је бивши генерал Југословенске Народне Армије, шовинистички политичар, први предсједник Републике Хрватске, командант хрватских оружаних снага током деведесетих година 20. вијека који је стајао на челу удруженог злочиначког подухвата: "Бљесак", "Олуја", "Оркан" и "Маестрал" у само љето 1995. година када је прогнано стотине хиљада Срба, а њихова имовина опљачкана, спаљена и уништена.

Штавише, из скоро свих урбаних средина: Вуковар, Госпић, Загреб, Сплит, Шибеник, Сисак, Осијек, Вировитица, Бјеловар, Задар, Дубровник, Карловац и др... у СР Хрватској током 1990-1992 прогнао је на стотине хиљада Срба, јер је хтео да сведе број Срба испод 3%. Током његове владавине их Хрватске током деведесетих година 20. вијека нестало је око 650.000 Срба.

Ратне јединице под његовом командом извршиле су такође агресију на Босну и Херцеговину у прољеће 1992. године (Купрес и Сијековац) и јесен (Митровданска офанзива), а касније и на Републику Србску од јула до октобра 1995. године.

Туђман је један од најважнијих фактора у разбијању социјалистичке Југославије у последњој деценији 20. стољећа.

Одговоран за криминалу приватизацију у Хрватској и уништавање милионског тиража књига 1991-1999 које су написане на ћирилици или су аутори Срби по националности.

Остаће упамћен по низу својих шовинистичких изјава, у коме велича клеро-фашистичку Независну Државу Хрватску и сматра Јевреје и Србе за нижу класу људи.

ЖИВОТОПИС

Фрањо Туђман је рођен у Великом Трговишћу, истоименом општинском мјесту у хрватском Загорју 14. маја 1922. године.

То је било неколико година од како је завршио Први свјетски рат и формирана прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Административно је потпала прво под Загребачку област, а касније сврстана у Савску бановину.

Умро је 10. децембра 1999. године у Загребу гдје је и сахрањен.

Поријекло

Његов отац Стјепан Туђман је био познати активиста Хрватске Сељачке Странке (ХСС) и мајка Јустина (рођена Гмаз). Имали су осим Фрање још два сина: Стјепана и Ивицу. Мајка му је умрла 1929. године кад је пошао у основну школу. Брат Стјепан погинуо је као партизан у прољеће 1943. године.

Оца му Стјепана, иако је био један од главних покретача антифашистичког покрета у хрватском Загорју и члан ЗАВНОХ-а и АВНОЈ-а, ликвидирала је југославенска тајна полиција - УДБА у прољеће 1946. године због његових критика нове комунистичке власти.

Породични албум: отац Стјепан и мајка Јустина

Школовање

Основну школу Фрањо Туђман је похађао у родном мјесту (1929-1933). Средњу школу је учио у Загребу (1934-1941) гдје се издржавао углавном сам подучавањем других.

Већ као средњошколац је учествовао у националном покрету због чега је у јесен 1940. године био притворен. Од 1941. учествује у антифашистичком партизанском покрету и социјалној револуцији у сјеверозападној Хрватској.

Породица

Фрањо Туђман се оженио са Анкицом 22. маја 1945. године, која је била четири године млађа од њега. Вјенчање је обављено у београдској општини Центар (Стари Град). За вријеме Другог свјетског рата супруга Анкица је била у партизанском покрету у Чазми, а након рата добила је посао у Министарству иностраних послова ФНРЈ.

Са Анкицом има троје дјеце, два сина: Мирослава (1946.) и Стјепана, као и једну кћер Невенку (1951.).

Успомена из Београда

Невенка је из првог брака добила два сина и до развода је живила у Новом Саду, али се посље тога вратила у Загреб код родитеља. Када је њен отац Фрањо постао предсједник била је уплетена у низ афера, гдје је имала мноштво економских махинација у привреди, јер је остварила велике финансијске добити.

Мирослав Туђман је рођен у Београду, али је касније и он се вратио у Загреб гдје је наставио школовање. Дипломирао је социологију на Философском факултету Универзитета у Загребу. Касније се бавио научним радовима везано за информације. Волио је читање књига и бавио се рекреативно спортом. Почетком деведесетих година 20. стољећа  створио обавјештајно-сигурносни систем Републике Хрватске. Деценијама је предсједавао свим безбједоносним службама које је заправо и водио.

Каријера

Још у рату Фрањо Туђман, крајем јануара 1945. године, упућен је као један од хрватских представника у Врховни штаб партизанских одреда Југославије у Београд.

Чудна улога у партизанима (први с десна)

Затим је радио у Главној персоналној управи Министарства народне одбране при Генералштабу ЈНА и у уредништву Војне енциклопедије.

У Београду је завршио и студије на Вишој Војној академији (1955-1957). Иако је крајем 1960. унапређен у чин генерал-мајора, већ сљедеће године на лични више пута постављани захтјев је напустио активну војну службу како би се у потпуности посветио научном и литерарном раду.

У Загребу је 1961. основао Институт за историју радничког покрета гдје је био директор до 1967. године, а 1963. изабран је - на основи хабилитације за професора на Факултету политичких наука Загребачког универзитета, гдје је предавао предмет Социјалистичка револуција и сувремена национална повијест.

Туђман у посјети Кумровцу са Титом раних 1960-их

Доктор историјских наука постао је 1965. на Загребачком универзитету одбраном дисертације "Узроци кризе монархистичке Југославије од уједињења 1918. до слома 1941...". Касније су многи историчари довели у сумњу његов докторски рад.

У првој половини 1950-их година, Туђман је почео да се бави научним радом. Објавио је већи број расправа и чланак, више од 150 из историјских наука, војне теорије, савремене националне историје као и филозофије историје, међународних односа.

Учествовао је на више симпозијума и држао предавања на универзитетима у Чехословачкој, Италији, Њемачкој, Аустрији, Канади и САД. Био је члан уредништва војно-теоријског часописа „Војно дјело“, редактор и помоћник главног уредника „Војне енциклопедије“, сарадник и редактор енциклопедија Лексикографског завода "Мирослав Крлежа", главни и одговорни уредник часописа „Путови револуције“, члан издавачког одбора часописа ЈАЗУ „Форум“, члан издавачког одбора „Хрватскога тједника“ и члан уредништва „Гласника Хрватске демократске заједнице“.

Од 1962. до 1967. Туђман је био предсједник Комисије за међународне односе и члан Секретаријата Главног одбора Социјалистичког савеза Хрватске.

Од 1965. до 1969. је био народни заступник Просвјетно-културног вијећа Сабора СР Хрватске и предсједник Одбора за научни рад Просвјетно-културног вијећа Сабора СР Хрватске.

Дисидент

Био је члан Управног и Извршног одбора Матице хрватске и предсједник Комисије Матице хрватске за хрватску повијест. Такође и члан Друштва хрватских књижевника од 1970. и члан Хрватског центра ПЕН-а од 1987. године.

Већ у првим Туђмановим објављеним текстовима из подручја војне доктрине о освајачким и ослободилачким ратовима, полазећи са гледишта да сваки народ треба да има своју оружану силу, заступао концепцију наоружаног народа и територијалне одбране.

Током каријере се стално трудио да смањи број јасеновачких жртава.

Избачен је 1967. године из Комунистичке партије Југославије. Морао је да напусти Институт, уклоњен је са Универзитета и пензионисан ради заустављања јавне дјелатности кад му је било само 45 година.

ЗАТВОРСКИ ДАНИ

Када је у прољеће 1971. почео хрватски проусташки покрет МАСПОК, Фрањо Туђман је био активан учесник, као такав ухапшен и осуђен. Захваљујући интервенцији Мирослава Крлеже код Јосипа Броза Тита, избјегао је вишегодишњу робију, па је осуђен само на двије године затвора.

Након Титовог одласка са историјске сцене, поново је у фебруару 1981. године осуђен на три године затвора и на забрану било каквог јавног дјеловања у раздобљу од пет година и то због тога што је дао интервјуе за шведску и њемачку телевизију и француски радио, у којима је говорио о својим историјским процјенама, а у прилог плуралистичке демократије.

У затвору у Лепоглави је био затворен од јануара 1982. до фебруара 1983. кад је био пуштен ради лијечења. У мају 1984. враћен је у затвор ради издржавања остатка казне, али је у септембру исте године због погоршања здравственог стања условно пуштен из затвора.

УСТАШКА ЕМИГАЦИЈА

Кад му је 1987. враћен пасош Фрањо Туђман путује у иностранство, најприје у Канаду и САД, а затим у западноевропске земље гдје је држао говоре, предавања и повезао се са усташким емигрантима тј. хрватским екстремистима и злочинцима из Другог свјетског рата. Касније је одлазио у Аргентину, гдје је већ било мноштво хрватских исељеника, они који су у тајној операцији "Пацовски канали" доспјели у Јужну Америку.

Од тих екстремиста водећу улогу током његове владавине имају:

• Динко Шакић, један од управника усташког логора Јасеновац из доба Независне Државе Хрватске.
   
• Гојко Шушак, каснији министар одбране у Влади Хрватске и његова десна рука.
   
• Томислав Ребина, усташки емигрант у Шведској, отмичар авиона у Гетабургу 1972. године.

НЕГИРАЊЕ ХОЛОКАУСТА

У својој књизи „Беспућа повијесне збиљности“ Фрањо Туђман изричито негира и умањује хрватско-усташке злочине током Другог свјетског рата.

Негира и умањује број убијених Срба, Јевреја и Рома у систему концентрационих логора Јасеновац и другим концентрационим логорима наци-фашистичке Независне Државе Хрватске... Исто тако умањује укупан број Јевреја који су страдали током холокауста.

ПОЛИТИЧКИ УСПОН

Средином јуна 1989. године у Загребу тајно оснива Хрватску Демократску Заједницу са Владимиром Шексом, Бранимиром Главашом, Јосипом Манолићем и др. Устоличен је као први предсједник ХДЗ-а.

Еуфорија каква се не памти, 1990.

На политичком промотивном скупу у загребачкој дворани Вратрослав Лисински 24. фебруара 1990. године пред масом присутних Туђман изговра своју историјску реченицу:

„НДХ није била само пука квислишка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа"

Након побједе ХДЗ-а на првим посљератним вишестраначким изборима у авнојевској Хрватској након више од 45 година априла 1990. године Фрањо Туђман постаје предсједник СР Хрватске и његов сарадник Стјепан Месић постаје премијер. Такође, важне функције су добили: Јосип Манолић, Владимир Шекс, Јосип Бољковац и Мартин Шпегељ.

У Сабору је 30. маја 1990. изабран за предсједника Предсједништва тада још постојеће Социјалистичке Републике Хрватске.

Након проглашења новог тзв. Божићног Устава 22. децембра 1990. године у хрватском Сабору, југославенска криза добија своје убрзање... Срби су постали национална мањина након деценијског статуса равноправног народа са Хрватима. Ово је намјерно урађено, са циљем обесправљивања Срба да се политичким средствима изборе за свој опстанак.

Почињу масовна отпуштања Срба са посла, провокације и притисци на националној основи, илегално наоружавање, минирања кућа и др.

Изборни плакати који су "красили" Хрватску 1990-те

На непосредним предсједничким изборима у августу 1992. је поново изабран за хрватског предсједника. На другом и трећем општем сабору ХДЗ у октобру 1993. и 1995. поново је изабран за предсједника ХДЗ, тада највеће странке у Хрватској.

На парламентарним изборима у јесен 1995. ХДЗ и Туђман као носилац листе ХДЗ-а поново су добили апсолутну већину у Заступничком дому Сабора. Као државни поглавар, својим вођством хрватске унутрашње и спољне политике остварио је пуно међународно признање Хрватске.

Фрањо Туђман је својим изјавама и дјелима показивао да за Србе нема мјеста у самосталној хрватској држави. Сматрао их је реметилачким фактором.

„Сретан сам што нисам ожењен
Српкињом или Жидовком"

На економском плану ХДЗ и Туђман су дословно уништили већину индустрије у Хрватској гдје су радници дословно покрадени.

Трио снова: Љевица, Црква и Десница

Приватизација која је почела непосредно пред рат донијела је већинске власничке удјеле предузећа неколицини ХДЗ-ових поверљивих људи који су претходно државни новац пренијели на личне рачуне у Хипо-Алпе-Адрија банци.

Милиони људи остали су без посла, некада успјешна предузећа су затворена, а земља је почела да се прекомјерно задужује у иностранству.

Крајем маја 1992. године на Јелачићевом тргу у центру Загреба, Фрањо Туђман држи говор пред масом окупљених грађана и изговара још једну антологијску реченицу:

„Рата у Хрватској не би било,
да га Хрватска није жељела"

ГЕНОЦИДНА ОДИСЕЈА

Фрањо Туђман је као предсједник Хрватске и врховни командант њених оружаних снага током рата у Хрватској и Босни и Херцеговини у првој половини 1990-их одговоран за разбијање социјалистичке Југославије, илегално наоружавање СР Хрватске јесени 1990. године, док је Хрватска још била део СФРЈ.

Туђман са официрима на Книнској тврђави 1995.

У прољеће 1991. године започиње малтретирање и прогон Срба из урбаних средина у Хрватској, упади хрватске полиције по налогу власти из Загреба у србска мјеста.

Градови и насеља са национално мјешовитом средином: Вуковар, Сисак, Задар, Шибеник, Дубровник, Огулин, Госпић, Карловац, Осијек, Винковци, Пакрац, Грубишно Поље, Дарувар, Вировитица, Бјеловар, Славонски Брод, Славонска Пожега, Сплит... имали су своје паравојне формације које су предводили чланови његове ХДЗ странке, чији је циљ био прогон и етничко чишћење Срба из тих насеља, како би се проценат Срба смањио испод 3%.

Сачињавани су тајни списакови гдје су се налазила имена Срба које је требало убити и њихове куће минирати.

Путем медија 1. августа 1991. позива све Хрвате у рат против Срба и Југословенске Народне Армије. Током рата је стално пријетио Србима у Крајини.

Налогодавац је злочиначких операција: "Откос", "Оркан", "Миљевачки плато", "Масленица", "Бљесак", "Олуја", "Маестрал", када је настрадало и протјерано стотине хиљада Срба цивила.

За вријеме Туђманове владавине из авнојевске Хрватске је "нестало" односно прогнано више од 650.000 Срба, што јасно показује и попис становништва из 2001. године.

ХАШКЕ ОПТУЖНИЦЕ

У првостепеној пресуди Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Анте Готовине, Ивана Чермака и Младена Маркача 2011. године, Туђман се спомиње као један од саизвршилаца у „Удруженом злочиначком подухвату чији је циљ био присилно и трајно уклањање србског становништва из РС Крајине“.

"Danke Deutschland" - Помоћ Хелмута Кола

У пресуди Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Јадранка Прлића, комаданта хрватских снага у БиХ и осталих челника Хрватској Вијећа Одбране, Фрањо Туђман се помиње као вођа удруженог злочиначког подухвата чији је циљ био оснивање ентитета са хрватском већином у БиХ, који би се накнадно припојио Хрватској.

ЦИТАТИ

“Хрватска је ријешила србско питање у Хрватској. Ми смо прихватили повратак дијела Срба у Хрватску, како би онемогућили нападе на Хрватску и приговоре како је Хрватска наставак НДХ и да не жели ни једног Србина.

Ријешили смо србско питање и Срба више неће бити 12% и 6% Југославена колико их је било. А 3% колико ће их бити, неће више угрожавати хрватску државу”.

(Др ФрањоТуђман у Загребу 15.12.1998.)
 

 "Сви они који овдје фућкају и галаме морају знати да ће морати ићи из хрватских земаља, тамо одакле су и дошли, ако не буду поштовали вољу хрватског народа".

(Др ФрањоТуђман на митингу у Пазину, према Данасу бр. 426 од 17.04.1990. ст.32)

"Треба напунити празан трбух Хрватске. Босна је умјетна творевина. Вријеме је да окупимо Хрвате у максимално могућим границама. Нећемо границе између Хрватске и Херцеговине.

Оваква хрватска држава нема увјета за живот, али Хрватска држава чак са границама Бановине има, а особито са побољшаним границама.

Не треба рачунати на БиХ као са нечим што је од Бога дано и треба да остане."
(Др Фрањо Туђман новинарки Хени Ерцег, љето 1990.)

"Мене ће повијест смјестити – бок уз бок – с Францом, као спаситеља западне цивилизације!"

(Др Фрањо Туђман, за The New Yоrk Times у априлу 1998.)

"Један од странаца који се бавио идејом потпоре дисидентима у комунистичким земљама рекао ми је: "Знате професоре генерале, да нисте Хрват били бисте нобеловац!"

(Др Фрањо Туђман, према Фералу од 31.05.2003.)

"Хрвати су ратнички народ"

(Др. ФрањоТуђман „Хрватска ратна и војна вјештина“, према Фералу од 23.02.2002. број 36)

"Рата не би било да га Хрватска није желила. Ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске."

(Др Фрањо Туђман у говору на Тргу бана Јелачића 24.05.1995.)

"Умријети за Хрватску државу – то је оно због чега вриједи живјети."

(Др ФрањоТуђман, према Фералу од 23.12.2007.)

"Сада морамо осигурати границе Хрватске, те будуће границе хрватске државе у БиХ!

То је посебна повијесна задаћа хрватске државе, Хрватске војске, нешто што не смијемо пропустити, је ли… "

(Др Фрањо Туђман, војном врху, транскрипти из  1993. према Фералу од 16.04.2004.)

"Ми смо за то да се кости сваког хрватског човјека нађу у хрватској држави."

(Др Фрањо Туђман, речено 1996. године, према Фералу, од 30.04.2004)

"Србе треба снажно ударити да практично нестану."

(Др Фрањо Туђман, у Бријунској наредби за операцију „Олуја“, 31.07.1995.)

"И још их има и овдје код Вас! Од 22 суца у Карловцу има седморо Срба!"

(Др Фрањо Туђман, 26. августа 1995. у Карловцу из 'Влака слободе')

"Срби су неславно нестали из ових крајева као да их никад није ни било. Нису успјели покупити ни своје прљаве гаће. Нека им је сретан пут!

А они из свијета који нам и данас предбацују да палимо србске куће на ослобођеним дијеловима Хрватске, нека се присјете да је управо библијско начело, из старог завјета: око за око, зуб за зуб!"

(Др Фрањо Туђман, након Олује, у Книну 26.08.1995.)

"Идемо на Прозор, Ускопље, Бугојно, Јајце; ићи на повезивање Кисељака са Бусовачом, као и на заузимање Ускопља због повезаности с Новим Травником, Витезом и Бугојном."

(Др Фрањо Туђман, из стенограма од 05.11.1993.)

"Ја особно нисам имао никаквих илузија што се тиче муслимана у односу на хрватство, јер знам да су се Хрвати борили три стољећа са муслиманима, не са Турцима неголи са Муслиманима из Босне, и да су они, значи, довели Хрватску на руб пропасти (…) јер та демографска експанзија муслимана је таква да би нам они угрозили опстојност хрватске државе више неголи што су је Срби угрозили у прошлости. "

(Др Фрањо Туђман, из стенограма о разговорима с челницима Хрватске и Херцег – Босне, према Фералу од 16.04.2004.)

"Србе у Хрватској треба прогласити хрватским грађанима и назвати их 'православним Хрватима'. Треба забранити одредницу  'православни Србин' ".

(Фрањо Туђман у фебруара 1990. према тексту на стр. 49 књиге „Десет одговора Стјепану Месићу“ коју је написало 10 београдских аутора 2008.)

"У овом рату изгубила је мужа и дом, али је добила Хрватску и слободу."

(Фрањо Туђман говорећи на скупу у Конвалима о једној жени као жртви рата, према Фералу од 23.02.2002. стр. 36.)

Сарадња на највишем нивоу: Фрањо и Слободан
 

"Ја се с Милошевићем могу све договорити. Он је разуман политичар"

(Др Фрањо Туђман, новинарки Хени Ерцег, Ферал од 01.11.2003. страна 9 и од 07.07.2001.)

"Признајем да је 1991-1995 било ексцеса с наше стране попут паљења и минирања србских кућа, да се догодило понеко убојство, да је нетко и прије времена морао побјећи из Хрватске...

Међутим Срби су с тим морали рачунати. Поносан сам на све што смо урадили."

(Др Фрањо Туђман у једном од говора на Тргу бана Јелачића у Загребу посље рата)

ЗАОСТАВШТИНА

Фрањо Туђман као изразито негативна историјска појава не само у Хрватској већ и на Балкану ужива велики углед и након смрти. Стотине улица, тргова, мостова и државних институција у Републици Хрватској, али и Федерацији Босне и Херцеговине је названо по њему.

Та захвалност према првом предсједнику Републике Хрватске иде отуда што је у његово доба ријешено "србско питање у Хрватској". За разлику од својих претходника Туђман је успио да сједини: Љевицу, Десницу и Римокатоличку цркву под један барјак да се боре за исти циљ: национално и вјерски чиста држава.

Ипак, изузетак је само један кaтолички свeћeник, тeолог и публицист, фрa Дрaго Боjић овaко описуje Туђмaнову влaдaвину током 1990-1999...
- "Свe je било погрeшно у Туђмaновоj политици. И нa унутaрњeм и нa вaњском плaну. Упропaстио je држaву коjу je водио, зaрaзио jу вирусом нajгорeг нaционaлизмa, eкономски jу уништио и срозaо њeзин углeд у свиjeту.

Нajвишe злa je њeговa политикa учинилa у Босни и Хeрцeговини. Извршио je aгрeсиjу нa БиХ, гурнуо босaнско-хeрцeговaчкe Хрвaтe у сукоб са муслиманима, политички трговaо босaнским Хрвaтимa. Нaкон Пaвeлићa, Туђмaн je нajнeгaтивниja политичкa личност у новиjоj повиjeсти Хрвaтскe".