Миљенко Филиповић (1965.) је некадашњи хрватски генерал који је присилно пензионисан септембра 2000. године. Био је активан учесник ратова на подручју бивше Југославије током деведесетих година 20. стољећа.
Ратно искуство је стекао у Африци као припадник француске Легије странаца. Тамо је прошао низ специјалистичких обука као падобранац и био дио елитних формација командоса.
У готово свим најважнијим злочиначких операцијама хрватских снага учествовао је и Филиповић показујући умјеће професионалног војника. Био је припадник АТЈ "Лучко", Бојне Зрински, 1. гардијског здруга. Са својим бојовницима учествовао је у нападу на Кореницу 1991. године, па наставио етничко чишћење по заповјести предсједника Фрање Туђмана у Дубровнику, касније Далмације, западне Босне, Славоније и најпосље "Олуја".
Одликован је више пута највишим хрватским одликовањима. Завршио је и престижне америчке војне школе из домена организације и планирања.
Након завршетка ратних дешавања се и политички ангажовао као кандидат Хрватске Демократске Заједнице. Обавља и дужност предсједника Заједнице бранитеља ХДЗ "Гојко Шушак".
Живи са породицом у Запрешићу покрај Загреба са супругом и двоје дјеце.
ЖИВОТОПИС
Миљенко Филиповић је рођен 22. јула 1965. године у селу Црвенице, на путу Имотски - Дувно, у западним дијеловима Херцеговине односно граници уз Далмацију.
Поријекло и школовање
Његови најближи рођаци (дједови, стричеви, ујчевина) су били у оружаним снагама клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске и као такви су учестовали у масовним покољима Срба у том крају.
Након Другог свјетског рата, пошто су хрватски фашисти поражени бјеже 1945. године из домовине и одлазе у емиграцију преко "пацовских канала", углавном у Аустралију и Њемачку.
Почетком седамдесетих година долази са породицом у Загреб (насеље Запрешић) гдје се уписује основну школу, док су његови родитељи радили у Њемачкој као "гастарбајтери". Били су религиозни и редовно одлазили у Римокатоличку цркву.
Миљенко је још као дјечак желио да постане војник. Када је напунио 15 година пријавио се за Општу средњу војну школу "Иво Лола Рибар" која се налазила у касарни Чрномерац, недалеко Загреба. Иако је тамо прошао све физичке прегледе послат је возом на Ваздухопловни институт у Батајници покрај Београда гдје се вришла селекција између осталог и за војне пилоте што је Филиповићу тада била жеља.
Како је сам Миљенко Филиповић причао, он због националне подобности није добио потврду да је све исправно, због наводног шума на срцу. Њега је то јако разочарало па је након средње школе отишао у Француску да постане професионални војник, а што је могао да гледа преко ТВ екрана.
Легија странаца
Током свог усавршавања у Легији странаца прошао је многе курсеве за специјалне најмене и био један од најбољих припаднике те једнице, тачније био је члан групе Командо, која броји 30 падобранаца и дјелује као посебна диверзантска извидница у дубини непријатељске територије.
Легија странаца као породица
Ратовао је у Средњеафричкој републици, Џибутију, Руанди и Чаду. У Легији странаца је провео укупно осам година, гдје је завршио и специјалистичке курсеве за рониоца, као и захтјевну алпинистичку обуку.
Осамдесетих година у француским легионарима је било доста његових земљака, између осталог и Анте Готовина, Жељко Гласновић Анте Росо, Бруно Зорица итд. Када је 1990. године дошло до политичких промјена у Југославији (уведен је вишепартијски систем), односно Фрањо Туђман и ХДЗ преузели власт у СР Хрватској, а што је и сам Филиповић пратио, донијели су одлуку да се врате у домовину.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком 1991. године када му је истекао други уговор, Миљенко Филиповић се враћа у СР Хрватску гдје осјећао "мирис барута" у ваздуху Филиповић. Долази кући у Запрешић и одмах се пријављује у МУП Хрватске гдје показује своје референце и ставља им се на располагање.
Позван је у Кумровец јер се тамо налазила база Специјалне јединице Полиције. Ту се одржао састанак хрватских легионара, као и челника нове хрватске власти. Циљ састанка је био стварање хрватских војске која би се могла обрачунати са ЈНА и Србима. Филиповић је ту одмах добио чин мајора.
Са антитерористичком јединицом "Лучко" која је дјеловала при МУП одлази на Плитивчка језера 31. марта 1991. године гдје се сукобљава са локалним Србима, пале су и прве жртве. Циљ је био испровоцирати Србе, како би започео рат, јер само је рат био средство да Хрватска постане етнички чиста.
Мало касније је формирана војна јединица за специјалне намјене Бојна Зрински у мају 1991. године унутар хрватског Генералштаба. Први командант постао пуковник Анте Росо, а његов замјеник постаје Филиповић. Пуну команду над том јединицом он добија три мјесеца касније.
Послати су у Вуковар, како би се припремили за оружани сукоб са ЈНА и блокаду тамошње касарне. Међутим, изненада су повучени и послати на Банију да окупирају Костајницу која је била већински насељена Србима, одакле су истјерани 12. септембра 1991. године.
Затим Бојна Зрински одлази у Лику. Тамо је покрај Госпића успјела да отме складиште оружја ЈНА у Канижи, а онда је зауставила једну оклопну чету ЈНА из Бањалучког корпуса. Поткрај октобра 1991. године бивају послати у јужну Далмацију код Метковића и на дубровачко ратиште, гдје је био циљ да отјерају Србе и униште тек створену Дубровачку Републику.
Након, што су се јединице ЈНА повукле из Дубровника у децембру те године, они су се подјелили. Један дио је отишао да ратује у Босну, а други је враћен у Загреб на нове обуке. Филиповић је отишао са овом првом групом и учестовао у агресији на Купрес, када је убијено најмање 50 Срба цивила, док је више стотина Срба утамничено у Логорима (Лора, Кулине, Љубушки, Дувно...).
Бојна Зрински је такође учествовала у злочиначкој операцији "Масленица", односно агресији на Равне Котаре, када је убијено 350 Срба (цивила и војника), док је преко 10.000 Срба прогнано из својих домова. Ово је била уједно и посљедња акција Зринске Бојне под тим именом пред гашење.
Са Туђманом постројава јединицу
Али по наређењу Фрање Туђмана, врховног команданта Војске Републике Хрватске 25. фебруара 1994. године формиран је Први гардијски збор, који је два мјесеца касније преименован у Први гардијски здруг. Заповједник те јединице био је управо Филиповић. Њихова улога је била да извршавају најсложеније борбене задатке у свим условима. Ова јединица је била и одлично опремљена јер је имала и хеликоптере, војне транспотере, артиљерију итд.
Сем припадника бивше Бојне Зрински овдје су примљени и чланови 8. лако пјешадијске јуришне бригаде Војне полиције, као и специјалне јединице Генералштаба "Матија Влачић". Сам Филповић је бојовницима држао обуке за борбено дјеловање у води, на копну и у ваздуху, све према искуствима армија западних сила.
Здруг је имао веома важну улогу током злочиначких операција у западној Босни: Цинцар, Зима, Скок, Маестрал, затим у Славонији - Бљесак... и најпосље "Олуја". Током ових агресорских активности стотине хиљада Срба је прогнано, док је преко 4.000 Срба убијено или се води као нестало.
Злочин који траје! Злочон који је награђен!
Сам Миљенко Филиповћ је (дуги пут) рањен током код Мркоњић Града 1995. године, а његов замјеник Анте Шашкор је погинуо.
Након завршетка оружаних сукоба у СР Хрватској, Миљенко Филиповић је добио чин генерал-мајора 14. септембра 1995. године.
ОДЛИКОВАЊА
- Рeд кнeзa Домaгоja с огрлицом
- Рeд Николe Шубићa Зринског
- Спомeницa Домовинског рaтa
- Спомeницa домовинскe зaхвaлности
- Рeд хрвaтског тролистa
|
- Рeд бaнa Jeлaчићa
- Рeд хрвaтског крижa
- Мeдaљa зa "Бљeсaк"
- Мeдaљa зa "Љeто '95"
- Мeдaљa зa "Олуja"
|
НАКОН РАТА
Од 1995. до 2000. године Филиповић је похађао и завршио Војну академију "Бан Јосип Јелачић", а поред тога и више америчких војних семинара у којима је добијао похвалнице.
Почетком 1998. године бива постављен за команданта Петог зборног подручја са сједиштем у Ријеци.
Присилно пензионисање
Своју војну каријеру Филиповић је неславно завршио септембра 2000. године када је био потписник Отвореног писма дванаестрорице хрватских генерала.
Они су тада изашли у јавност са жалбом да медији вријеђају тековине ткз. Домовинског рата и омаловажавају Војску Републике Хрватске. А уствари прави разлог је тај што је добар дио тих "јунака" био оптужен пред Међународним кривичним судом у Хагу за злочине које су извршиле њихове јединице у Босни и Херцеговини и Републици Хрватској.
Двије године Филиповић се није појављивао у јавности док 2002. године није саопштено да генерал Јанко Бобетко мора у Хаг, па је сам Филиповић требао организовати одбрану Бобеткове куће, да он не би био ухапшен и испоручен у Хашки трибунал.
Политички ангажман
Миљенко Филиповић је постао перјаница странке Хрватске Демократске Заједнице, која је деведесетих година имала сву власт у Хрватској.
ХДЗ је моја нова породица
Он је постао након 2000. године члан Предсједништва ХДЗ-а, али и заједници ратних ветерана ове партије, која је понијела име "Гојко Шушак", по министру одбране.
Оптужнице за злочине
МУП Републике Србске је доставио 2013. године босанско-херцеговачком Тужилаштву обимну документацију о ратним злочинима и злочинима против човјечности за територију Купреса априла 1992. године. Међу осам особа колико се налази на тој оптужници, уписано је име Миљенка Филиповића.
Правосудни органи БиХ већ деценијама врше опструкцију са предметима који терете хрватске и муслиманске снаге за извршена злодјела током 1990-их година. Разлог томе је што би се открио ланац командовања и отворила нова питања одговорности о удруженом злочиначком подухвату против Срба.