Миро Барешић (1950-1991) је био хрватски емигрант, терориста умјештан у бројна кривична дјела, припадник паравојних формација који је био активан учесник разбијања Југославије и ратова на тлу исте почетком деведесетих година 20. стољећа.
Са 16 година живота допао је и затвора, односно шест мјесеци је одробијао на Голом Отоку.
Име Барешића је постало познато европској јавности почетком 1972. године када је са групом сабораца из ткз. Хрватског Народног Отпора имао акцију у Шведскоj, односно отмица и убиство југославенског амбасадора Владимира Роловића.
Крајем шездесетих година одлази у Шевдску са лажним документима гдје је био курир у хрватско-усташкој емиграцији која је имала злочиначко учешће током Другог свјетског рата на Балкану, односно геноцид над Србима. Након ослобађања из Шведске, кратко одлази у Шпанију, а потом скоро двије деценије је провео у Парагвају, односно САД, гдје је био чувар парагвајског амбасадора у САД.
Средином 1991. године се враћа у СР Хрватску и одмах приступа паравојним формацијама ткз. Збор Народне Гарде. Под неразјашњеним околностима убијен је код далматинског села Доње Мирање, недалеко Бенковца, у Равним Котарима.
Иако је у историји остао упамћен као криминалац, међу Хрватима, како у домовини тако и у дијаспори Миро Барешић и остали хрватски терористи попут: Лудвига Павловића, Томислава Ребрине... уживају велики углед, односно имају статус хероја нације.
Њему је чак подигнут споменик насељу Драге, код Пакоштана 2016. године... а у Сплиту је добио улицу и трг, односно обалу у Трогиру.
ЖИВОТОПИС
Миро Барешић је рођен 10. септембра 1950. године у Шибенику, градић на обалама Јадранског мора у сјеверним дијеловима Далмације. Његов отац се звао Јуре, а мајка Вјер (р. Стојанов).
Одрастао је на шибенским улицама, гдје је више проводио времена него у школи. Успио је завршити шест разреда основне школе.
Био је индокриниран ставовима о "угрожености Хрвата" у Титовој Југославији, јер су његови рођаци бивши припадници оружаних снага клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске и били (са)учесници у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата.
Упућени кажу и да је одробијао 6 мјесеци затвора на Голом Отоку када је имао 16 година. Једне прилике његова млађа ћерка је навела да је разлог то што је бранио част своје дјевојке коју је напаствовао син војног официра, па су се потукли.
Одбио је да служи редовни војни рок у Југославенској Народној Армији, што је била обавеза свих младића од 18-26 година, јер је ЈНА доживљавао као непријатељску војску. Жалио се пред истражним органима, да су Хрватима ускраћена људска и политичка права.
ЕМИГРАЦИЈА
Пошто се вратио са робије, илегалним путевима преко Италије одлази 1968. године у Шведску, на крајњи сјевер Европе.
Тамо се повезао са припадницима усташке организације ткз. Хрватски Народни Отпор. Била је то екстремистичка организација са пронацистичким идејама и фашистичким методама рада, односно дјеловањима. Имала је своје ћелије (продужнице) широм свијета, у Аустралији, Јужној и Сјеверној Америци и наравно западноевропским земљама. На челу ХНО био је Вјекослав "Макс" Лубурић, злоглансни генерал из Усташке војнице НДХ.
Случај Роловић
Руководство ХНО је одредило Анђелка Брајковића и Анту Стојанова да са младим Барешићем упадну у југославенску амбасаду у Штокхолму и да киднапују Владимира Роловића, амбасадора СФРЈ. Циљ је био да се Роловић замјени за хрватске емигранте који су лежали у југославенским затворима.
Та акција је изведена 7. априла 1971. Њих тројица су упали наоружани у амбасаду и дошло је до пуцњаве у којој је Роловић тешко рањен и преминуо након осам дана у болници. Шведска полиција је брзо опколила амбасаду и после краћег времена ухаписла терористе, јер је њихов план пропао. Њихово хапшење и спровод снимала је државна телевизија.
Док су камере биле укључене, жељан пажње Барешић је загљен са Брајковићем почео да кличе усташке пароле:
- "Живио Анте Павелић!".
- "Ој Хрвати, још нас доста има
прекините везе са Србима!".
- "Живјела Независна Држава Хрватска!".
У Штокхолму су сва тројица процесуирани пред Државним судом и 10. септембра 1971. године Барешић бива осуђен на доживотни затвор. Послати су на извршавање казне у казнено-поправни дом који је важио за најчувануји у Скандинавији.
Ослобађање
Након годину дана 15. септембра 1971. године група хрватских емиграната: Томислав Ребрина, Никола Лисац, Рудолф Прскало... које је предводио Стипе Микулић организовала је отмицу авиона, на ваздушној линији Гетабург-Штокхолм. Они су тражили да се ослободе хрватски терористи: Барешић и други, те да се пошаљу авионом за Шпанију којом је тада управљао фашистички диктатор Франциско Франко.
Пошто су им испуњени захтеви, Барешић се обрео на Иберијском полуострву, а отмичари авиона су осуђени на 10-12 година затвора.
У Шпанији Барешић је одробијао 18 мјесеци, али након тога није изручен Шведској, иако су ове две земље имале међусобни споразум о томе.
Најпосле је Миро Барешић отишао у Јужну Америку.
Парагвајска 1. еипзода
Миро Барешић је седамдесете година провео у Парагвају, земљи која је примила након Другог свјетског рата пуно хрватских, њемачких крволока... они су латиноамеричким диктаторима помагали у спровођењу терора и страховладе према становништву. Имао је тамо лажни идентитет на име: Тони Шарић.
Бавио се пословима обезбеђења људи и објеката. Једне прилике је спасио живот сину парагвајског генерала па је примљен на Војну академију. У тамошњој војсци догурао је до чина капетана.
Бива послат у САД, гдје је обављао посао чувања парагвајског амбасадора у Вашингтону.
Тренирао је карате и био успјешан у томе. На једном турниру у Оклахоми 1978. године у јужним дијеловима Сједињених Америчких Држава освојо је златну медаљу, па је тражио да се истакне хрватска застава са шаховницом (прво бијело поље) и свира химна "Лијепа наша".
Повратак у Шведску
У САД је разоткривен његов прави идентитет, па су га америчке власти депортовале 16. маја 1980. у Шведску, јер је имао њихово држављанство. Током робијања у Шведској често је штрајковао глађу, а стражари нису насједали на његова сценирања.
Иако су југославенске власти тражиле од Шведске да им се Барешић изручи, ови су то одбили и пребацили га у полуоторени затвор.
Венчао се 7. септембра 1985. са Славицом Далић. Са њом је добио троје дјеце: једног сина Ивана и двије кћери Викторија и Јелена.
Парагвајска 2. еипзода
Децембра 1987. године из Шведске бива протјеран и долази поново у Парагвај.
Оснива свој карате клуб, али и аутомеханичарску радњу. У срцу Америке је остао више од три и по године, гдје је подучавао парагвајску армију борилачким вјештинама.
Видјевши да је у његовој домовини дошло до политички промјена размишљао је о повратку на Балкан.
ПОГИБИЈА
Почетком јула 1991. године када се разбуктавао рат у западним дијеловима Југославије, Миро Барешић се вратио под именом Божидар Смоталић. Одмах је приступио хрватским паравојним формацијама ткз. Збор Народне Гарде у околини Шибеника.
Лично од министра одбране Гојка Шушка добио је одобрење да оснује своју чету за специјалне намјене. У ту јединицу су примани већином Хрвати из емиграције.
Крајем јула 1991. године код Бенковца у селу Доње Мирање бива ликвидиран када је пришао положајима које су држали припадници Милиције САО Крајине. Барешићева група је заправо улетјела у засједу. Контраверзе приче су се годинама касније појавиле у јавности, а које говоре да је Миро Барешић са својом групом најмерно послат у смрт.
Сахрањен је у Алеји бранитеља на Мирогоју у Загребу, и посмртно је добио чин мајора. Државно тужилаштво је 2012. године покренуло формално истрагу о смрти Барешића, али није познат резултат тога.
ЗАОСТАВШТИНА
Готово сви хрватски емигранти који су радили на рушењу тада постојеће Југославије имали су ореол хероја нације, па тако и Барешић, без обизра на криминалне активности.
Њему је код Пакоштана у насељу Драге учињена част, па је један трг понио његово име. На том тргу подигнут му је и споменик. Такође у Сплиту има улица по њему, а у Трогиру су дали име "Обала Мире Барешића".
Једино ко је од хрватских публициста и политичара осудио величање Барешића јесте тадашњи предсједник Социјал-Демократске Партије и потоњи хрватски предсједник Зоран Милановић. Он је једне прилике рекао:
- "Барешић и Брајковић су нанијели огромну штету хрватском имену и идеји...".