Иве Ливљанић (1938.) је хрватски философ, филолог, робијаш, политичар, дипломата који је био активан учесник разбијања друге Југославије и ратова на тлу исте током деведесетих година 20. стољећа.

Ливљанић је у прољеће 1990. године постао начелник Градског вијећа Задра и на том радном мјесту се задржао скоро од двије године. Управо он је један од главних инспиратора прогона србског живља не само из градских четврти Задра, већ и његове околине тј. предграђа.

Његово име се везује за задарску "Кристалну ноћ" почетком маја 1991. године када је хиљаде хрватских хулигана и екстремиста учествовало у рушилачком походу на куће, локале, радње чији су власници Срби. Тај догађај је био окидач да многи људи нехрватске националности у страху за своју сигурност напусте своју имовину и оду у СР Србију или СР БиХ.

Као награду за добро обављен посао, Ливљанић бива послат у Ватикан у марту 1992. јер је опуномоћен од предсједника Туђмана да буде хрватски амбасадор при Светој Столици. Ту се задржао више од шест година, а онда је наставио своју дипломатску каријеру у Јужној Америци.

Пензионисан је 2003. године од стране предсједника Стјепана Месића. Тада се посветио писању књига и ширењу пропаганде да је све што се догађало током илегалног осамостаљвања Хрватске било часно и поштено. Заправо, увјек је прећуткивао низ важних ствари, како се мозаик ткз. Домовинског рата не би укаљао.

Почетком 21. стољећа је живио слободно у Задру и нико га није теретио низашта.

Умро је у Загребу 2023. године и сахрањен на градском гробљу у Задру уз све државне почасти.

ЖИВОТОПИС

Иве Ливљанић је рођен 1. фебруара 1938. године у селу Мрљане, на острву Пашман који се налази у средишњем дијелу Јадрана, прекопута Биограда на мору.

У то вријеме, то је било саставни дио Краљевине Југославије, тачније административно је потпадао под Приморску бановину.

Дјетињство и школовање

Одрастао је у неимаштини и сиромаштву, јер су његови родитељи отац Блаж и мајка Ката сем њега имали још осмеро дјеце, а он је био најмлађи, односно девети.

Растао је у приморском мјесту гдје су људи живјели углавном од рибарства и ситне пољопривреде. Ишао је још као дјечак на мисе у Римокатоличку цркву, гдје би слушао проповједи фратара и свјећеника.

Почетка Другог свјетског рата се и не сјећа јер је био мали, али памти његов завршетак и долазак Титових партизана у његово родно мјесто. Његови блиски рођаци су били припадници наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Школа му је ишла врло добро, па је након основне похађао и гимназију у Задру. У истом граду дипломирао је 1964. године на Филозофском факултету, гдје је завршио језике: француски и италијански.

У младости је бивао политички обиљежен јер се током студија бавио ширењем непријатељске пропаганде и распиривао националну мржњу. Доспио је у жижу интересовања од стране агената југославенске тајне полиције УДБЕ. Напушта Загреб гдје је покушао студирати права, па се враћа у Задар.

Каријера

Радно искуство је стицао у хотелијерству, јер није имао дозволу да ради у просвјети.

Паралелно са тиме, Ливљанић се бавио превођењем вјерске литературе и имао добре контакте са свештенством Римокатоличке цркве.

Породица

Оженио се са дјевојком Надом, која му је родила сина и кћер Катарину.

Ливљанићи код Папе у Ватикану, 1993.

Катарина Ливљанић је вокални интерпретатор средњовјековне музике, а поструци је музиколог. Школовала се у Паризу.

Има свој ансамбл 'Диаглос', са којим је наступала широм свијета и побрала добре критике.

Затворски дани

Још док је био на студијама Иве Ливљанић није мировао већ је наставио са својим антидржавним активизмом и поред упозорења да престане са тим дјелатностима. Бива ухапшен и осуђен је на вишегодишњу казну затвора коју је издржавао 1959-1961 на острву Свети Гргур.

Овај Светогргуревски затвор је био у непосредној близини Голог Отока, некадашњег југо-комунистичког концентрационог логора који је сматран за балкански Гулаг. Основан деценију раније и ту су довођени прије свега политички затвореници, односно симпатизери Совјетског Савеза и Стаљина.

УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ

Почетком 1990. године у Југославији је уведен вишепартијски систем након 4.5 деценије комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања услова живота. Међутим, сепаратистичке снаге су то злоупотребиле за остваривања својих иредентистичких циљева.

Сепаратисти су имали такође и помоћ страних сигурносно-обавјештајних служби (Њемачке, Аустрије, Британије, Француске, Канаде и САД) јер им је исти био циљ - растурање СФРЈ.

Уједињење: Љевица, Црква и Десница

У СР Хрватској на вишестраначким изборима побјеђује дисидент Фрањо Туђман и милитанта партија Хрватска Демократска Заједница. Они нису скривали своје намјере о етнички чистој и самосталној држави, а исто тако су јавно показивали симпатије према усташким крволоцима из Другог свјетског рата.

Почело је илегално наоружавање (афера Шпегељ), стварање паравојних формација ткз. Збор Народне Гарде, промјењен је Устав, итд. Преко ноћи је ситуација се измјенила. Док су Срби осјећали велику несигурност, јер су добијали пријетње, отказе, трпили  психо-физичка малтретирања. С друге стране, код Хрвата је наступила еуфорија, пошто се њихов Тисућљетни сан о самосталној држави остваривао.

Иве Ливљанић бива изабран у мају 1990. године за градоначелника Задра. У то вријеме, крајем 1980-их година, Задар је важио за један од најперспективнијих мјеста за живот у Југославији. Ипак, централа ХДЗ је одлучила да се сва већа мјеста морају очиситити од Срба, па је ту директиву примио и сам Липљанић.

Како систем притисака и уцјена није ишао задовољавајућом брзином током 1990. већ почетком наредне године, Ливљанић са сарадницима: Анте Икић, Томислав Станић и Иван Брзоја, све су то били припадници Министарства унутрашњих послова СР Хрватске и чинили су руководство Полицијске управе у Задру. Они су сачинили план о догађају који ће касније остати забиљежен као "Задарска кристална ноћ".

Убиство Франка Ласице, припадника специјалне полицијске јединице "Поскоци" 1. маја 1991. које никада није у потпуности разјашњено, али се основано сумња да га је погодио залутали метак некога од сабораца. То је искоришћено за дивљање широких размјера у Задру, јер је то био повод да се спроведе у дјело план Ливљанића и његових сарадника.

Наредни дан, 2. мај 1991. више од 2.000 Хрвата, махом младих 18-25 година, наоружани циглама, штанглама, палицама и сличним оруђем су се окупили у центру града и започели рушилачки поход на радње, трговине, занатлијске и услужне објекте, локале чији су васници Срби, односно било је ту и предузећа из СР Србије. Током саме акције дивљања, сви они су на глас пјевали усташке стихове, вријеђали и упућивали пријетње Србима.

С обзиром да ниједан објекат чији је власник Хрват није ни оштећен, а камоли уништен, јасно говори да је све било мјесецима раније планирано до најмање ситнице. Такође, сви радници ПУ Задар су били тог дана ван града. Био је само мањи дио у цивилу са разулареном масом како би надгледао како се одвија акција. Сем тога, у викенд-насељу Бибањ је такође мноштво кућа чији су власници Срби такође било демолирано.

Сем пуког уништавања имовине, за хулиганима су ишли пљачкаши који су похарали све што се могло однијети. Тада су приступиле особе које су обучене за извршавање специјалних послова при МУП Хрватске, да би добар дио кућа и локала од Срба били минирани експлозивима велике разорне моћи. Ово је имало психолошки ефекат застрашивања нехрватског становништва.

У страху за своју личну сигурност, хиљаде Срба наредних дана одлази већином у СР Босну и Херцеговину, СР Србију или пак у иностранство. Они нису више видјели своју будућност у таквој земљи.

Правосудни органи Хрватске никада се нису озбиљно позабавили Задарском кристалном ноћи, већ су то током једанаест година пребацивања предмета са једног на други суд, коначно 2002. године затворили уз образложење да је случај застарио.

Дипломатија

С обзиром да је Ливљанић одрадио посао више него добро, он је 11. марта 1992. године добио радно мјесто у Ватикану, као амбасадор Републике Хрватске при Светој Столици. Тај указ о постављењу је лично потписао предсједник Фрањо Туђман.

У Риму, мјесту свјетске моћи и догађања Ливљанић је мудро кокетирао са Малтешким витезовима и водио добар дио хрватске спољне политике. Имао је константно антисрбска осјећања и гдје год је могао, Ливљанић се трудио да приказује Хрвате као мученике, а истовремено да занемривао србске жртве.

Сњежана Божић са Ливљанићима

Свакој хрватској злочиначко-терористичкој акцији у којој су прогонили Србе, Ливљанић се према сопственом признању посебно радовао. Током посљедње деценије 20. вијека, преко 650.000 Срба је принудно напустило територију авнојевске Хрватске.

Све до краја августа 1998. године Ливљанић је био у Ватикану, а онда је добио премјештај у град Сантијаго. Тамо је провео пет година као хрватски амбасадор за Чиле и Перу. Иначе у том дијелу Јужне Америке било је доста хрватских исељеника. Тачније, они су долазили током Хладног рата, пошто су бјежали са Балкана и скривали своју мрачну прошлост и учешће у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, као припадници оружаних снага наци-фашистичке НДХ.

Управо са њима и њиховим потомцима Ливљанић је остваривао добар контакт. 

СПИСАТЕЉСТВО

Пензионисан је 2003. и од тада се активно посветио писању књига.

У својим дјелима је износио шовинистичке ставове и мржњу према Србима, јер их је сматрао одговорним не само за ратове деведесетих година у Југославији, већ и све што се дешавало током 20. стољећа. Заправо, он није желио да иједна мрља падне на мозаик ткз. Домовинског рата, гдје је и сам учествовао.

Од 6. до 9. јуна 2003. године био је један од домаћина дочека римског Папе у Хрватској.

У хрватском друштву Ливљанић заузима високо мјесто и често промовише своју књигу "Од Св. Гргура до Св. Петра", коју је објавио 2017. године.

ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ

Почетком 21. вијека  живио је у Задру и никога кривично не гони низашта.

Радо је виђен гост на свим дешавањима која се тичу осамостаљивања авнојевске Хрватске, чак и на телевизијама добија ударне термине гдје шири антисрбску пропаганду.

Током дуге каријере добио је више признања и одликовања, како домаћих, тако и иностраних.

После краће болести умро је 1. септембра 2023. у загребачком Клиничко-болничком центру "Ребро". Сахрана је обављена наредних дана на градском гробљу у Задру уз све државне почасти.