Иван Крајачић звани Стево (1906-1986) је хрватски комунистички политичар, бивши шпански борац, високи официр ОЗНЕ, обавјештајац, министар унутрашњих послова у Влади СР Хрватске и врло близак сарадник Јосипа Броза Тита. По професији је био металски радник.
Док је био у југославенској тајној полицији - Оделење за заштиту народа, скупа са Едвардом Кардељем је осмислио пројекат логора на Голом Отоку 1948. године гдје су довођени "неподобни" грађани, односно највећим дијелом су то били симпатиери Јосифа Стаљина, предсједника СССР. У том казамату и мучлишту је утамничено десетине хиљада људи, највише је било Срба, који су довођени са свих простора Југославије.
Сем тога, као малициозни хрватски кадар Крајачић умногоме је допринео рушењу Александра Ранковића, шефа свих безбедоносних служби СФРЈ на чувеном Брионском пленуму 1966. године, када је отворен пут ка увођењу федерализма југославенске државе, што је касније омогућило сепаратистима и њено разбијање почетком девдесетих година 20. вијека.
Стево Крајачић је пао у немилост Тита јер је средином шездесетих година делегацији СР Србије у спомен-комплексу Јасеновац изрекао низ увредљивих реченица што га је коштало до његовог уклањања са јавне сцене.
Његови савременици кажу да је био омањег раста и прилично бахат који је волео да га се људи из околине плаше. Такође, ријетко да је имао пријатеља и дружења са неким. Више је то био дио колоквијалности на званичним сусретима.
У Југославенској Народној Армији имао је чин генерал-потпуковника у резрви. У друштвено-политичком животу СР Хрватске је добијао врло одговорне функције. У СССР је прошао обуке у посебним центрима КГБ.
Имао је доста контаката са Совјетским Савезом, што му је Политбиро Централног комитета КПЈ замјерао и сматрао га совјетским шпијуном на Балкану.
Живио је у Загребу до септембра 1986. године и умро природном смрћу, неодавши ниједну тајну. Сахрањен је на загребачком градском гробљу.
ЖИВОТОПИС
Иван Крајачић је рођен 29. августа 1906. године у мјесту Пољане, код Нове Градишке у јужним дијеловима Славоније, односно средњи дио Посавине. Тада је то био дио Аустроугарске монархије.
Био је низак растом, али врло бистрог ума који је имао велику моћ запажања и интуиције. Такође је био врло скептичан и агресиван према својим подређенима.
Умио је да беспрекорно манипулише чињеницама, догађајима, људима, околностима, стањима. Био је неупљадљив човјек, неугледног изгледа... кога су многи са правом назвали хрватски Џејмс Бонд, односно југославеснки Распућин.
Умро је у Загребу 10. септембра 1986. у 80. години живота, а покопан на градском гробљу.
Тито, Доланц и Крајачић
Поријекло и школовање
Његови родитељи су били сиромашни земљорадници који су тешко живили. Сем њега, Крајачићеви су имали још четворо дјеце: три сина и једну кћерку.
Крајачићу је добро ишла школа, али његови отац и мајка нису имали финансија да га школују, па је он средином двадесетих година 20. стољећа се запослио као радник у руднику Љешани који се налазио на сјеверу Босне у околини Новог Града. Тамо је успио да нађе средства за наставак образовања, па је 1926. године положио испит за ложача и руководиоца машина.
Политика, друштво и каријера
Још док је био рударски радник он је 1927. године приступио омладинском Радничком покрету у Краљевини Југославији.
Редовни војни рок је одслужио у Београду, у Главној аутокоманди. Док је носио униформу краљевске војске више пута је дисциплински кажњаван јер је међу војницима дијелио опозициону штампу и ширио комунистичке идеје.
У Загреб долази 1928. године и запошљава се у Југославенским Државним Жељезницама (ЈДЖ) у сектору радионице, гдје је радио на поправци неисправних и дотрајалих дијелова. Ту је упознао Јосипа Броза Тита, мјесног секретара Комунистичке Парије Југославије, која је тада већ била забрањена због антидржавног дјеловања.
У Савез Комунистичке Омладине Југославије бива примљен 1931. године. Двије године касније бива ухапшен од Жандармерије због организовања демонстрација, али је усљед недостатака доказа пуштен. Тада је добио илегални надимак "Стево", по коме је био познат до краја живота. У Партијској хијерархији је брзо напредовао, од вође мјесног преко окружног до покрајнског руководства КПЈ за Хрватску.
Руководство КПЈ га је одредило да иде у Совјетски Савез на усавршавање, али је у то вријеме 1936. године на Пиринејском полуострву већ избио Шпански грађански рат, односно побуна против фашистичког диктатора генерала Франка. Тамо је Стево Крајачић био један од 1.600 добровољаца из југославенске краљевине. Припадао је батаљону "Чапајев" у оквиру XIII интернационалне бригаде Републиканске армије. Упућени кажу да је тамо чак био и рањен. Када је Франко побједио, Крајачић и саборци завршавају у француским логорима. Одатле је побјегао и илегално дошао у домовину.
Поново је добио посао у жељезницама и изабран је у Централни комитет Комунистичке Партије Хрватске.
ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ
Када је отпочела агресија Централних сила предвођени Њемачком 6. априла 1941. године на Краљевину Југославију, Стево Крајачић је био у Загребу. Њемцима су се брзо придружили: Мађари, Хрвати, Италијани, Албацни и Бугари... Ту је дочекао и проглашење клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, коју је предводио монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.
На почетку ратних дешавања Стево Крајачић је извјестио команду ГЕСТАПО-а о локацији Мустафе Голубића у Београду, који је био врхунски обавјештајац НКВД, специјалне тајне службе при Црвеној армији, задужене за ликвидацију политичких супарника Јосифа В. Стаљина (Лав Троцки и др.)...
Потом се враћа у Загреб по налогу Тита, гдје је радио на стварању своје шпијунске мреже. Циљ је био да се у што краћем року повеже са појединцима у хијерархији државног апарата НДХ (министри, секретари, војни и полицијски команданти, личности јавног и културног живота...) и податке о њиховим плановима доставља Врховном штабу партизанског покрета. Тада је био начелник Друге оперативне зоне у Загребу. Такође, често је морао да организује извлачење одређених људи из Загреба те њихово пребацивање на слободну територију, нпр. Иван Рибар. Већи дио рата Крајачић је био у Загребу и радио оперативне послове.
Септембра 1943. године је кратко напустио Загреб и отишао у сјеверни дио Лике, јер су га усташки агенти разоткрили и кренули у потјеру за њим. Тако су Усташе напале Оточац јер су претпростављали да се ту крију значајни комунистички активисти, што и јесте било тачно - делегација ЗАВНОХ. Том приликом у окршају са њима Крајачић је тешко рањен код Сења, када им је штитио одступницу са Јаковом Блажевићем.
Дочекивао је британску и совјетску мисију у љето 1944. године и од Врховног штаба ПОЈ био је одређен да им буде домаћин. При повратку са острва Вис теже је поврђен када се срушио авион у коме је летио и Рендалф Черчил (син енглеског премијера Винстона).
На првом засједању АВНОЈ-а у Бихаћу новембра 1942. годне био је само члан... а на другом годину дана касније у Јајцу 29.11.1943. изабран је у руководећи орган - Предсједништво АВНОЈ-а. У јесен 1942. године постао је члан Централног комитета КПЈ.
Пред завршетак Другог свјетског рата комунустичко руководство доноси 13. маја 1944. године одлуку о формирању Оделења за заштиту народа (ОЗНА). Ово је била тајна полиција, која је имала за циљ да се обрачуна са свим противницима новог (долазећег) режима. Управо су агенти ОЗНЕ од октобра 1944. започели сурове ликвидације углавном невиних људи из идеолошких нетрпељивости... ово је потрајало више од 10 година.
Његов брат је био убијен у логору Стара Градишка од усташких крволока.
НАКОН РАТА
Када су завршене ратне операције у Југославији у мају 1945. године Стево Крајачић је добио радно место начелника ОЗНЕ за Хрватску. На тој дужности је остао све до марта 1946. године и имао је чин генерал-потпуковника.
Његова улога у друштвено-политичком животу друге Југославије је била прилично разнолика и добијао је високе и одговорне функције.
| ПЕРИОД |
ИНСТИТУЦИЈА |
ФУНКЦИЈА |
| 1946-1953 |
Влада НР Хрватске |
министар унутр. послова |
| 1953-1963 |
Извршно вијеће Сабора
Савезно извршно вијеће (СИВ) |
потпредсједник
члан |
| 1959-1961 |
Савез бораца НОР Хрватске |
предсједник |
| 1963-1967 |
Сабор СР Хрватске
ЦК Савеза комуниста Хрватске
Социјалистички савез радног народа |
предсједник
члан
делегат |
Крајачић, Јованка и Тито
Голи оток
У прољеће 1948. године дошло је до разлаза југославенског и совјетског руководства и виђења заједничке будућности тј. сарадње, које се врло брзо претворило у отворену нетрпељивост која је била на ивици рата. Овај период је био познат као Информбировска криза. С обзиром да је због пријератног партијског дјеловања у Југославији било доста људи који су са симпатијама гледали на Совјетски Савез и њиховог лидера Стаљина, то су Јосип Броз Тито и његови сарадници донели одлуку да се обрачунају са њима, јер су се бојали да у случају агресије СССР управо би они помагали Совјете и били "пета колона".
Стево Крајачић и Едвард Кардељ (члан Централног комитета КПЈ) су дошли код Тита са предлогом да се формира специјални логор на сјеверу Јадранског мора, што је одмах прихваћено. Ово је заживјело већ у љето 1949. године када је стотине затвореника из разних југославенских затвора доведено управо на Голи оток, гдје су већ биле направљене бараке.
Исправљање кривих на Голом Отоку
Званична статистика каже да је на Голи Оток кроз казамате прошло преко 16.000 заточеника, а незванична скоро дупло више. По националности је највише било Срба (70,5%) и Хрвата (16%)... Логораши су у 90% случајева долазили без судског поступка, на основу лажних оптужби својих комшија и познаника, без обзира на пол и старосну доб. Услови у логору су били застрашујући са психо-физичким малтретирањима сваког дана.
Сви Голооточани који су се вратили у своја мјеста су доживљавали од околине нова понижења и малтретирања.
Логор је постојао све до 1956. године када је промјенио сврсисходност, умјесто идеолошких противника довођени су осуђеници за тешка кривична дјела. Закључак социолога и историчара је да је Голи Оток представљао најтамнију и најсрамнију мрљу југославенског комунизма.
СМЈЕЊИВАЊЕ
Почетком јула 1966. године, на чувеном Брионском пленуму је дошло до смјене Александра Ранковића, шефа свих безбедоносних служби Југославије... Ранковић је као један од најмоћнијих људи СФРЈ био изразито централистички оријентисан који је имао велику подршку народа, јер је прогањао албанске, словеначке и хрватске сепаратисте. Због тога је био омражен међу Хрватима: и комунистима и шовинистима. Такође је Ранковић допринео затварању Голог Отока.
Крајачић је на Александра Ранковића увјек гледао са прикривеном мржњом и уз помоћ Владимира Бакарића и Едварда Кардења намјестио му је аферу "Прислушкивање Тита" (о томе је касније свједочио Селим Нумић, шеф УДБЕ за прислушкивање), што је резултовало Ранковићевим одбацивањем из комуниситчког апарата. Чим је Ранковић смјењен Стево Крајачић се осјетио моћним и да може да ради шта хоће, чак је и код Тита улазио без куцања, а могао да му се отворено супростави.
Посље пар дана од Ранковићеве смјене у спомен-комплексу Јасеновац код Новске била је церемонија поводом отварања Каменог цвијета, споменика жртвама хрватско-усташког терора 1941-1945. Тада је било разних делегација, при чему је сам Крајачић изрекао гласно низ увредљивих реченица на рачун гостију из СР Србије.
| А ви, гегуле и репоње? Сељачине, Срби? Хоћете да подижете рафинерије у Новом Саду и Панчеву? Шта ви знате шта су рафинерије? У то се ми разумемо, а ви знате само свиње да товите. И пуно вас је остало, да знаш! |
Ово непримерно и безобразно понашање је врло брзо дошло до самог Тита који је започео процес "тихе изолације" Крајачића који је на вјешт начин уклоњен из јавног живота. Мика Шпиљак, премијер СР Хрватске је саопштио одлуку Стеви Крајачићу о томе шта га чека, који је био видно разочаран јер није више могло назад.
Онемогућен му је долазак у Сабор, улазак у кабинет Предсједника... Мандат му је истекао посље 9 мјесеци. Остало је само да буде члан Савјета федерције, ово се жаргонски звало "гробље слонова", у које су послати комунистички фунционери којих се Партија заправо одрекла, али не жели то јавно да призна.
ЗАОСТАВШТИНА
За Стеву Крајачића се говорило да је Титов задах, односно да му дише за вратом или пак Титова сјена... Штавише, називали су га Титовим духовним близанцем, с тим да је Тито сањао Југославију, а Крајачић Хрватску.
Манолић, Месић и Туђман 1991.
Крајачићев успјешан ђак био је Јосип Манолић, обавјештајац који је највише помогао довођењу Фрање Туђмана и ХДЗ на власт, односно осамостаљивању авнојевске Хрватске почетком деведесетих година. Тиме је и Крајачићев сан остварен.
Својевремено је новинарка Дара Јанековић 1984. године снимила мемоаре Стеве Крајачића на 87 трака и када је то хтјела објавити, сам Крајачић се предомислио и дошло је досудског спора у који се умјешао Јанез Врховец, југославеснски министар иностраних послова. УДБА је запљенила те траке и похранила их у архиву са назнаком "строго повјерљиво", односно да се могу отворити тек посље 50 година.
У тим сјећањима Крајачић је новинарки Јанековићки говорио низ проблематичних ствари:
- Како је Тито 1938. дошао у сам врх Партије
- Који комунисти су сарађивали са ГЕСТАПО-ом
- Где је завршила архива војно-полицијских снага НДХ
- Који су све били совјетски агенти (КГБ) у Југославији
- Како је настрадао Андрија Хебранг
- Како су "пали" тј. уклоњени Слободан Пенезић Крцун, Александар Ранковић Лека, Сретен Жујовић Црни и др.
- За кога је радила Јованка Будисављевић-Броз
- Шта је био циљ новог федералног Устава 1974.
Деценијама касније је и сам Јосип Манолић говорио да су спорне траке код њега.
ОДЛИКОВАЊА
- Орден Народног хероја Југославије, 23. јула 1952.
- Носилац је и Партизанске споменице 1941.
- Проглашен је за почасног грађанина Града Загреба
- Орден Јунака социјалистичког рада
- Орден Народног ослобођења
- Орден Југославенске заставе са лентом
- Орден партизанске звјезде са златим вијенцем
- Орден заслуга за народ, са златним вијенцем
- Орден Братства и јединства
- Орден за храброст