Иван Векић (1938-2014) је хрватски министар унутрашњих послова (Полиције) с' почетком деведесетих година 20. вијека, када су на бившем југославенском простору вођени ратови, а земља разбијана.
Потиче из усташке породице која је оставила крваве трагове у западним дијеловима Херцеговине над Србима, Јеврејима и Ромима које је прогонио режим клеро-фашистичке НДХ под вођством Анте Павелића и Алојзија Степинца.
Мјесто министра у Влади му је повјерио премијер Фрањо Грегурић. За то ратно вријеме, девет мјесеци од јула 1991. до априла 1992. године Иван Векић је био дио удруженог злочиначког подухвата на чијем челу су стајали: Фрањо Туђман хрватски предсједник, Владимир Шекс предсједник Сабора и Јанко Бобетко начелник Генералштаба. Припадници Полиције којима је он командовао радили су на дестабилизацији још увјек постојеће СФР Југославије, нападали касарне и припаднике ЈНА, убијали Србе цивиле, минирали и пљачкали њихову имовину, рушили и демолирали храмове СПЦ...итд.
Иван Векић је иначе један од оснивача милитантне странке Хрватска Демократска Заједница која је током 1990-их година имала неограничену власт, а управо у том периоду подручје авнојевске Хрватске је напустило преко 650.000 Срба своје домове јер су били у страху за своју личну сигурност.
Према сопственом признању Векић је изјавио да је Хрватска убијала Србе цивиле намјерно, са циљем да побједи у рату.
Након рата написао је неколико књига и објавио.
ЖИВОТОПИС
Иван Векић је рођен 18. октобра 1938. године у селу Козичке Пољице на путу између Вргорца и Имотског, на граници између Далмације и Херцеговине, односно близу обала Јадранског мора.
Поријекло и школовање
Иван је рођен прије Другог свјетског рата, тако да сам почетак и не памти. Међутим, његов отац, дјед, стричеви и ујчевина били су припадници оружаних снага клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, на чијем челу се налазио монструозни дуо: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Векићева фамилија је активно учествовала у покољима: Срба, Јевреја и Рома у Херцеговини, пошто је циљ режима био истребљење "неподобних народа".
У прољеће 1945. године Иван Векић са породицом креће према Аустрији, јер су били у страху од освете партизанских јединца који су гонили усташе и домобране. На Блајбуршком пољу му умире најмлађа сестра Смиљана.
Посље тога, Векићи бивају колонизовани у сјеверне дијелове земље, тачније Подравину мјесто Јосиповац на граници између Славоније и Барање, гдје су добили кућу од Њемаца - Фолксдочера.
Он и његов брат се школују, прво основна школа, а касније и гимназија, са одличним успјехом. Брат Недјељко је завршио агрономију на Пољопривредном факултету у Осијеку, док се Иван одлучио за Правни факултет у Загребу. Обојица су добили стипендије, иако су били усташки синови.
По завршетку студија, Иван Векић се враћа у Осијек и бави се адвокатуром. Волео је дискусије и расправе, тако да му је судница била мјесто на коме се осјећао као "риба у води".
Тих година Осијек је био једно од најљепших мјеста за живот у том дијелу Европе. Такође и по престанку бављења политиком, вратио се адвокатури.
Породица
Оженио се почетком шездесетих година 20. вијека са дјевојком Ружом, а са њом је добио и једног сина 1964. године. Син Вјекослав му је погинуо 1990. године у саобраћајној несрећи, у својој 26. години живота.
Друштвени активизам и политика
Иван Векић као и многи национално острашћени Хрвати и антисрбски настројени подржао је МАСПОК, односно Хрватско прољеће 1971. године, који је касније оцијењен као профашистички и шовинистички, те је као такав и угушен наредне године. Мањи дио Маспоковаца је процесуиран.
Најава растурања СФРЈ у Загребу
Дана 17. јуна 1989. године, иако је још на снази био једнопартијски ситем, Иван Векић је подржао оснивање странке Хрватска Демократска Заједница у просторијама НК "Борац" на Јаруну. Тако да се врло брзо нашао на изборној листи те странке наредне године на вишестраначким изборима. Током 1990-1992 године био је заступник у хрватском Сабору (народни посланик). Изабран је 30. маја 1990. године за првог предсједника Друштвено-политичког Вијећа.
Подржао је изгласавање ткз. Божићног устава у Сабору 21. децембра 1990. године, када је србски народ у СР Хрватској насилно изгубио вишедеценијску конститутивност и сведен на националну мањину.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
У Влади коју је саставио премијер Анте Грегурић, Иван Векић добија мјесто министра унутрашњих послова (Полиције). Око девет мјесеци је ту функцију обављао, од 31. јула 1991. до 15. априла 1992. године. Његов претходник на тој функцији је био Јосип Бољковац, а насљедник Иван Јарањак.
Четири мјесеца прије него што је Векић дошао на чело МУП-а Хрватске почели су оружани сукоби у авнојевској Хрватској, али мањег интензитета. Међутим, по када је Иван Векић ступио на дужност одмах су отпочеле припреме напада на касарне ЈНА и припаднике Југославенске Народне Армије. Касарне су бивале блокиране, а искључивана им је струја и вода, док је на припаднике ЈНА пуцано из ватреног оружја. Ово су "муповци" радили у садејству са "зенговцима" односно припадницима ткз. Збора Народне Гарде.
Сем тога, у Хрватској је било пуно паравојних формација типа ткз. Хрватске Одбрамбене Снаге (ХОС)... Иван Векић је често то и говорио, да они никада нису одбијали њихове заповјести, нити су одустајали од акција које су власти осмишљавале.
Одлуком Ивана Векића јединице за посебне намјене при полицијским управама су новембра 1991. године уједињене у једну организацију Специјалне јединице Полиције.
Помоћник Ивану Векићу је био Томислав Мерчеп, познатији као "Славонски Наполеон".
Иван Векић је подржавао нападе и застрашивања Срба у урбаним срединама гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину. Минирани су многи локали и куће у Загребу, Карловцу, Вировитици, Бјеловару, Осијеку, Задру, Шибенику, Сплиту, Вуковару, Славонски Брод, Славонска Пожега, Госпић, Винковци, Сисак...и др. У страху за своју личну сигурност из тих мјеста много Срба је одлазило, већином у СР Босну и Херцеговину или СР Србију. Њихова имовина је највећим дијелом пљачкана, неријетко и рушена и паљена.
Славонски покер: Векић, Шекс, Мерчеп и Главаш
Сем тога, на удару се нашла и имовина, односно свештенство СПЦ, јер су многе православне богомоље демолиране, оштећене, проваљене и покрадене. Пароси су такође прогањани и често хапшени.
И свештеници и цивили су неријетко позвани на информативне разговоре у полицијске станице, када им је пријећено и лажно су оптуживани за дјела са којима немају везе, типа: да су шпијуни односно сарадници Контраобавјештајне службе ЈНА, да одају положаје "србским постројбама", да су чланови странака СДС или СПС, да су претукли неког Хрвата...итд.
Међу многим злодјелима која су почињена у доба министровања Ивана Векића поменућемо само нека брутална убиства цивила:
Оваквих уморавања Срба је било на претек, а фебруара 2013. године Иван Векић је медијима признао да су убијали цивиле:
- Јесмо ли или нисмо некога убили?
Јесмо! Рат се не може добити
да се не усмрти непријатељ!
У Госпићу је средином октобра 1991. године почињено право етничко чишћење, када су Тихомир Орешковић, Мирко Норац, Стјепан Грандић улазили Србима у куће и одводили их на напознате локације. Тада је најмање 160 Срба ликвидирано за три дана, иако постоје индиције да је тај број премашио и 250 убијених. Такође у Госпићу је те јесени срушен споменик научнику Николи Тесли и православна црква Св. Георгија.
У Карловцу је према срушено око 300 локала и кућа чији су власници србске националности, док је у Сиску под управом Ђуре Бродарца начелника сисачке полиције убијено преко 611 Срба цивила за годину дана, односно док је Векић био министар.
Убијени Срби у Сиску 1991.
Такође, важно је споменути и податак да су хрватске власти у том периоду 1991-1992 оснивале велики број концентрационих логора. Према евиденцији Саве Видановића било их је најмање 221 на подручју авнојевске Хрватске, а међу њима се познају: Рибарска колиба у Марином Селу, Пакрачка Пољана, Дрвопромет у Вуковару, Керестинец и Велесајам у Загребу, Лора у Сплиту, стадон Градски Врт у Осијеку... итд. Затвореници су пролазили страшне психо-физичке тортуре и многи никада нису изашли на слободу јер су убијени.
За свој допринос у стварању нове Хрватске одликован је Орденом Анте Старчевића.
НАКОН РАТА
Након што су завршена оружана дејства у Републици Хрватској средином 1995. године, адвокат Иван Векић је Државном тужилаштву Републике Хрватске поднио кривичну пријаву против Вељка Кадијевића, посљедњег министра одбране СФР Југославије. Према Векићевим ријечима, та пријава никада није дошла до подизања оптужнице, јер је држава у којој је Кадијевић био министар годинама раније нестала, а сам Кадијевић отишао у САД, па у Русију.
Из ХДЗ-а је отишао 2004. године и пар година касније оснива своју странку "Хрватска стража", са којом није имао пуно успјеха.
Више од десет година почетком 21. стољећа, Иван Векић је био учесник и организатор многих протеста против одлука Хашког Трибунала, гдје је често говорио да је то пораз хрватске државе и да међународно право и правда не постоји. Парадокс је у томе што је Векић умукнио након ослобађајуће пресуде Анти Готовини и Младену Маркачу 16. новембра 2012. године, односно одједном се није жалио на пресуде из Хага.
Књижевни рад
Пензионисан је 2000. године, пошто је ХДЗ игубио власт, а од 2004. године почео се више бавити писањем. Његов роман "Поље пуно кризантема" је био 2012. године међу начитанијима.
Такође 2014. године објавио је и "Пета заповјед", који говори о рату у Хрватској деведесетих година. Та књига је промовисана на у три града.
СМРТ И САХРАНА
Умире у Осијеку 17. децембра 2014. године у својој 76. години живота.
Сахрањен је два дана касније на осјечком приградском гробљу у Вишњевцу. На његовом погребу дошло је велики број чланова ХДЗ, представници добољубних и бранитељских удружења и сахрањен је уз највише државне и војне почасти.
Занимљиво је да су хрватски и регионални медији, као и највиши државни руководиоци игнорисали његов испраћај на вечни починак.