Јосип Сенић (1936-1972) је хрватски емигрант, терориста, један од водећих чланова ткз. Хрватског Револуционарног Братства (ХРБ), екстремистичке организације која је дјеловала у другој половини 20. стољећа тј. током Хладног рата.
Педесетих година, Сенић је као и многи хрватски младићи имао проусташка увјерења и размишљања. Био је задојен србофобијом, мржњом са изразитим антијугославенским осјећањима. Приступио је удружењу које је илеално дјеловало у Југославији са циљем рушења постојеће државе и уставног поретка, а да би се обновила клеро-фашистичка НДХ. То је био разлог зашто је постао праћен од тајне полиције УДБЕ.
Бива чак и осуђен на 24 мјесеца затвора због непријатељске пропаганде.
Напустио је домовину 1957. године и отишао прво у Италију, а у Аустралију долази двије године касније. Тамо је дошао у контакт са лидерима ХРБ од којих је задобио повјерење и добио веома високо мјесто у хијерархији. Враћа се у Европу гдје је организовао продужнице ХРБ у средишњој Европи.
Сенић је дошао чак и на само чело ХРБ, након што је УДБА убила дотадашњег вођу Гезу Паштија, а његов надимак је био Мирко Славонац.
Почетком седамдесетих година Сенић је почео са припремањем једне терористичке групе, која је имала задатак да упадне илегално у средишње дијелове Југославије и да покрене побуну Хрвата широких размјера. Та диверзантска операција је носила шифровано име "Феникс" (Радуша)... Међутим, агенти УДБЕ су успјели да ликвидирају Јосипа Сенића у марту 1972. године у Њемачкој, али то није спријечило чланове ХРБ да ураде Сенићеву замисао.
Као и мноштво Хрвата који су прије 1990. године имали овакве акције и били припадници екстремистичких организација, тако и Јосип Сенић је сматран великим борцем за "хрватску ствар" и националним херојем.
Његови посмртни остаци су пренесени у Хрватску фебруара 1999. године и покопани у Алеји заслужних бранитеља на загребачком Мирогоју.
ЖИВОТОПИС
Јосип Сенић је рођен 18. марта 1936. године у Новој Градишки, у јужним дијеловима Славоније. У то вријеме то је административно припадало Савској бановини, југославенске краљевине.
Сенићеви преци су покатоличени Срби још током XIX вијека, касније посље неколико генерација промјенили су нацију - постали Хрвати. Његови блиски рођаци су током Другог свјетског рата били припадници оружаних снага наци-фашистичке Независне Државе Хрватске и као такви учествовали у погромима над србским живљем с обе стране Саве, што се претворило у геноцид и страдање библијских размјера.
Када су усташе и домобрани поражени у прољеће 1945. године, многи рођаци Јосипа Сенића су избјегли пред дивизијама ПОЈ и утекли у Аустрију и Италију... а касније се расули од Мелбурна до Ванкувера.
У томе им је помогла Римокатоличка црква у специјалној операцији "Пацовски канали" која се одвијала у највећој тајности, јер је Ватикан као носилац геноцида скривао своје учешће у тим прљавим работама. Давао им је лажна документа и скривао их у својим самостанима. Највећим дијелом су бјежали у Јужну Америку, али и САД, Канаду и Аустралију.
Још као малољетник 16-17 година Јосип Сенић је приступио удружењу које је илегално дјеловало у титовој Југославији.
Они се нису мирили са поразом и нестанком клеро-фашистичке НДХ, већ су жељели њезину обнову и наставак геноцида. То је Сенићу донијело велике проблеме, па је чак 1956. године и осуђен на 24 мјесеца затвора, због говора мржње, непријатељског дјеловања и рушења уставног поретка. Казну је издржао у КПД Стара Градишка.
ЕМИГРАЦИЈА И ТЕРОРИЗАМ
Због доброг владања Сенић је изашао раније са робије и одмах је побјегао у Италију 1957. године... а већ 1959. долази на шести континент.
У Аустралији се повезао са члановима ткз. Хрватског Револуционарног Братства, врло опасном организацијом, најутицајнијом међу хрватском дијаспором, а на Интерполовој листи је заузимала високо треће мјесто од свих организација те врсте у свијету. Јосип Сенић је са њима лако нашао заједнички језик и брзо је напредовао у хијерархији ХРБ. Његов шифровани надимак је био Мирко Славонац.
Када је лидер ХРБ-а Геза Пашти убијен априла 1967. на чело организације долази управо Јосип Сенић. Он се враћа у Европу исте године са циљем да ојача удружење и да оснује нове продужнице у централно-европским земљама Њемачкој и Аустрији.
Руководство ХРБ је донијело одлуку да се крене са радикалним методама и да се мора организовати један упад у Југославију. Тако је и Сенић почео да осмишљава акцију, прикупља средства, ствара логистику и мобилише људство... Учесници акције су код Штудгарта имали свој камп за терористичко-диверзантске обуке, гдје су вријеме проводили у вјежбању.
Њемачка, као и остале чланице НАТО пакта су помагале деценијама хрватски тероризам јер је тада била актуелна операција "Гладио", пошто је то био начин за подиривање комунистичких режима у источној Европи и на Балкану. Ову операцију су водили најбољи амерички и британски офиицири и генерали.
О томе је први јавно проговорио италијански премијер Ђулио Андреоти, али тек крајем 1990. године када је срушен Берлински зид и Варшавски савез почео да се распада.
"Привремени рад" Хрвата у Њемачкој
Акција која је требала да се изведе у Југославији носила је шифровано име "Феникс". План је био да у љето 1972. године двадесетак наоружаних Хрвата уђе илегално из Аустрије у Словенију, па да се продужи до централних дијелова Босне у околину Бугојна. Тамо би требало да се упали фитиљ побуне широких размјера против комунистичке власти што би се претворило у свеопшти хрватски устанак против СФРЈ.
Акције јесте покренута, али на крају се неуспјешно завршила и учесници су сви побијени, док се један само извукао са дугогодишњом робијом. Био је то Лудвиг Павловић из Љубушког.
СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА
Агент УДБЕ Винко Синдичић је будно пратио Јосипа Сенића у Њемачкој и редовно извјештавао претпостављене о његовом кретању, контактима и сл. Тако је УДБА процјенила да морају ликвидирати Сенића, како би уништили ХРБ и зауставили њихове терористичке акције.
У једном њемачком мотелу у покрајини Баден-Витемберг 10. марта 1972. Јосип Сенић је пронађен мртав.
Првобитно је Сенић покопан у Вислоху, али су касније његови посмртни остаци пребачени у Загреб 20. фебруара 1999. године, на гробље Мирогој у Алеју заслужних бранитеља. Покоп је извршен уз све државне и војне почасти.
ХРБ је наставио са својим прљавим работама скоро двије деценије, а распуштен је средином 1991. године када је трајао процес разбијања Југославије, па су многи хрватски исељеници вратили се у домовину и узели учешће у борби против Срба и ЈНА.
Посљедињих година у Републици Хрватској готово сви хрватски емигранти, па тако и Јосип Сенић уживају велики углед, односно сматрају их националним идолима који су се давно прије ткз. Домовинског рата борили за "хрватску ствар".