Злочин у Улици Николе Демоње је ратно злодјело које су починили хрватски паравојници почетком деведесетих година 20. стољећа у Борову Насељу, на истоку Славоније, када је трајао процес разбијања Југославије и оружаних сукоба на тлу исте.
Током вуковарског обруча у љето и јесен 1991. године припадници 204. бригаде ткз. Збора Народне Гарде и хрватског МУП-а су имали задатак да етнички очисте Србе са тог подручја. Само два дана прије ослобађања, ткз. Шипошова група је дошла у приватне куће породица: Чечавац, Павловић, Милошевић и ту убила двадесетак цивила србске националности.
Пошто су јединице Југославенске Народне Армије ослободиле вуковарско подручје, специјални тим патолога на челу са др Зораном Станковићем је обављала увиђаје односно сачинила фореничарске извјештаје за потребе југославенске Владе. Њихови подаци и слике су били застрашујући.
Ово није први пут да хрватски паравојници убијају Србе цивиле у рату, али је свакако најмасовнији злочин који је изведен на подручју гдје су постојала оружана дејства. И на другим локацијама у вуковарској општини су Мерчепови, касније Јастребови пулени нападали и убијали неподобне грађање због националне припадности.
Циљ је био да нова хрватска држава има занемарњив број Срба.
За овај злочин је вођен судски процес у Београду пред војним тужилаштвом ЈНА почетком 1992. године, а Зоран Шипош спада у ону групу осуђених којима је пресуда гласила: смртна казна. Средином августа те године, у Неметину код Осијека сви хрватски бојовници су размјењени за Србе цивиле из Западне Славоније.
Међу Хрватима, ови злочинци су дочекани као хероји нације и предсједник Фрањо Туђман их је одликовао.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Вуковару
Вуковар је град који се налази на граници између западног Срема и источне Славоније, односно на ушћу реке Вуке у Дунав, где постоји лука. Ово је граница у новије доба, иако је све до почетка 20. столећа та граниица била померена западније, тачније све до Клисе, крај Осијека.
Надморска висина града је 108 метара, а клима је умерено-континентална.
Први трагови цивилизације у овом крају били су још у праисторијском добу (неолит). Овај крај су насељавали Илири и Келти, а касније и Римљани, који су градили камене путеве, исушивали мочваре, развијали трговину... Касније, у ове крајеве долазе Јужни Славени, који су у 10. веку били под снажним утицајем Угара, због ратова и жеље да се овлада овим простором.
У 16. веку, када су Османлије дошли у овај крај дошло је до знчајних промена. Турци су се у вуковарском крају задржали 15 деценија. После пораза Турака код Беча, креће њихово вишевековно повлачење. Вуковар је ослобођен од Турака 1687. Тада је град имао 3.000 становника. Приличан број православних Срба у овај крај долази са Великим сеобама које је предводио Арсеније III Чарнојевић 1690. године, иако је и раније био знатан број Срба у овом крају.
Средином XVIII века велики број Немаца и Угара се досељава у ове крајеве по налогу Еугена Савојског, аустријског државника, али и Марије Терезије. Православна црква Св. Николаја је изграђена 1733. године, а Вуковар је у Аустро-Угарској монархији спадао у област Војне Крајине, где је био седиште Сремске жупаније, која се протезала од Земуна до Винковаца, између Саве и Дунава.
Једно време, Вуковар, као и Барања били су део Србског Војводства.
Од 1840. године Вуковар је укључен у стални паробродски промет на Дунаву. Од 1878. прикључен је на железничку пругу. Спори развој индустрије у Вуковару утиче на мали пораст становништва града. Уочи Првог светског рата у Вуковару живи 10.400 становника.
Током Великог рата са вуковарског подручја било је мушкараца који су мобилисани у VII пјешадијску дивизију при 13. хрватско-славонском корпусу. Послати су на Србију, али су Срби масовно прелазили на другу страну не желећи да убијају своје сународнике. Такође, аустроугарске власти су у Бршадину изградиле велику дрвену болнцу познату као "Дрвени Беч". Поједине Србе које су немачки шипијуни оценили као непријатељски елемент одвођени су у аустроугарске логоре: Арад, Добој, Зеница...
Распадом Бечке царевине крајем 1918. године и стварањем Краљевине СХС, Вуковар је административно спадао у Савску бановину. Ту је 1920. године одржан и Други конгрес Комунистичке Партије Југославије.
Већ 1932. године у вуковарски крај долази чешки индустријалац Јан Бата, који је у Борову направио фабрику обуће и пуно уложио у развој овог краја (зграде, школе, црква, спортски терени и др.). Свакако да је и Батин директор Тома Максимовић дао велики полет Борову као индустријској четврти и стварао насеље савременог типа.
Августа 1939. године, вуковарски, винковачки, илочки крај улази у састав Бановине Хрватске. Избиле су демонстрације против понижавајуће одлуке југославенске Владе Цветковић-Мачек, али није дошло до промене. Званични Београд је био у страху промене одлуке, јер је Хитлер већ почео да гази европске народе и шаље претње и Југославији.
Да би се смириле страсти, 18. новембра 1939. у вуковарски крај долази патријарх СПЦ Гаврило Дожић, који је боравио три дана. Тој посети је поклоњена велика пажња у свим националним медијима, што говори о важности вуковарских фабрика за југославенску прирвреду. Домаћин му је био Тома Максимовић председник Општине Борово.
Нападом Немачке и Италије, са савезницима на Краљевину Југославију, априла 1941. створена је усташка Независна Држава Хрватска, где је и Вуковар спадао. На локацији Дудик, хрватске усташе су убиле скоро 500 људи, навише Срба. Још у току Другог светског рата у ове крајеве су довођене хрватске породице из Херцеговине. Сремски фронт 1945. године је пробијен управо у Вуковару, где су учествовале партизанске јединице ПОЈ, Црвена Армија, као и једна чета из Бугарске.
Досељавање Хрвата из западних делова Херцеговине (Груде, Посушје, Љубушки, Широки Бријег...) или Далмације (Метковић, Вргорац, Опузен, Имотски...) обављено је у два наврата. Први талас са 2.000 особа је био током Другог светског рата 1942-1944 када су долазиле вишеденте породице по налогу Павелића. Циљ је био хрватизовати Подунавље. Други талас је био 1946-1948, када се насељавају у вуковарски крај усташке удовице чији су мужеви служили у оружаним снагама НДХ.
Педесетих и шездесетих година Вуковар доживљава значајан индустријски развој, па је тако и велики број људи из пасивних крајева Југославије долазио у Вуковар и Борово, у потрази за послом. Средином 1980-их по бруто друштвеном производу на нивоу читаве СФРЈ, Вуковар се налазио на другом месту, одмах иза Љубљане.
Крајем 1989. године у СФРЈ је промењен политички систем, од једнопартијског постао је вишепартијски, тако су одржани републички и локални избори пролеће 1990.године, где су победиле сепаратистичке снаге односно Фрањо Туђман и милитантна странка ХДЗ. Док је у Вуковару убедљиво победио Савез Комуниста са 65% гласова, а ХДЗ добио само 26%. Срби нису имали своју националну опцију на тим изборима. Градоначелник постаје Србин, Славко Докмановић.
Према попису становништва 1991. године, Вуковар је имао 37% Хрвата, 32% Срба и 22% Југословена, од чега је највећи део био србски. То је и допринело да се локална власт у Вуковару, коју је предводио ХДЗ, распадне почетком 1991. а власт преузму сепаратистичке снаге.
У марту 1991. у селу Богдановци, Томислав Мерчеп је постројио више од 2.000 Хрвата из вуковарске општине и подељено им је оружје. Од тада ситуација у Вуковару је била врло напета и мучна. Вуковар је постао прћија неколицине локалних криминалаца и пробисвета који су били учлањени или блиски странци ХДЗ. Окупљао их је Томислав Мерчеп "Славонски Наполеон". Особа опасних мисли и морбидних планова. Од председника странке и државе, Фрање Туђмана добија налог да изазове рат у Вуковару. Локални одбор ХДЗ-а сачинио је списак од неколико стотина Срба са вуковарског подручија, које је требало ликвидирати. Многи Срби чије се име ту нашло били су отети и(ли) убијени.
Око Града Вуковара и Борова Насеља почетком јула 1991. је направљен обруч у смислу да су хрватске паравојне и полицијске снаге контролисале све улице (цесте) које су водиле ка изласку. Усљедило је етничко чишћење појединих квартова (нпр. Козарачка улица) коју су вршили ткз. Зенговци. Ово је рађено по Мерчеповом наређењу. Такође, блокирана је касарна ЈНА, у којој је био смјештен инжењеријски 265. батаљон при Осјечком корпусу.
Генералштаб ЈНА у Београду је упутио Загребу упозорење да касарна мора бити одблокирана, али су се они оглушили и почели су напади на касарну "Петрова Гора". Ово се тумачи као почетак рата, када су јединице ЈНА из Београда и Новог Сада дошле да ослободе своје војнике у касарни.
Томислав Мерчеп се 13. септембра 1991. извукао из обруча и кукурузним путем дошао прво у Винковце, а посље у Загреб, гдје је након оштре свађе са Туђманом добио ново задужење. Постао је замјеник министра унутрашњих послова и команду над специјалним полицијским одредом "Јесење Кише".
У Вуковару је команду преузео Миле Дедаковић звани "Јастреб". Он је наставио са радњама које је Мерчеп започео.
ЗЛОЧИН
Хрватске паравојне снаге које је предводио Зоран Шипош (заповједник одреда Дома Технике), њих око педесетак је дошло у Улицу Николе Демоње у Борово Насеље. Била је ноћ 15. на 16. новембар 1991.
У многим кућама су се скривали Срби цивили који су остали у обручу не желећи да напусте свој дом, наивно вјерујући да им се неће ништа лоше догодити. Било су то људи који су тешком муком се кућили и стицали поштено своју имовину. Они су тих јесењских дана често били изложени психичким малтретирањима и вријеђањима од својих комшија Хрвата који су били екстремисти и задојени мржњом.
У кући породице Чечавац (редни бр. 72) убијен је Мирослав стар 25 година, ненаоружани цивил, затим његова супруга Слађана стара 20 година, као и њихова беба Горан стар 20 мјесеци. Сви они су убијени из ватреног оружја.
У овој кући су убијени и њихове комшије које су се ту скривале: Ана Новаковић стара 41 годуну, Илинка Милошевић 32 године и њен малољетни син Бранимир стар свега 10 година. Прије него што је извршено злодјело Шипошови бојовници су опљачкали кућу и узели све вриједне ствари.
Беба од непуне 2 године: Горан Чечавац
У кући породице Павловић (редни бр. 74) у истој ноћи Шипошова група је пронашла деветоро цивила, од којих је осморо убијено, а само једна жена је пуком срећом преживила. Овдје су ушли ткз. Зенговци који су одмах почели да их псују и вријеђају, а наређено им је да сви изађу из подрума. Убијена је Славка Павић, стара 62 године и то из полуаутоматске пушке АК-47.
Убијена је Нада Павловић стара 41 годину и њезино двоје малољетне дјеце: син Зоран од 17 љета и кћер Зорица од 15 љета. Усмрћена је и Милојка, Надина мајка од 66 година, као и Надин отац Теодор Тошковић (он је стријељан иза куће). Убијен је још Велимир Трајковић стар 61 годину, као и њихов комшија Милан Траваш стар 59 година.
Једина особа која је преживјела овај ужасан масакр била је Милица Трајковић која није изишла из подрума већ је остала скривена, али је рањена и прекрила се јорганом. Тако је два дана провела у подруму, јер се плашила да изађе.
Укупно у овом злочину је убијено деветнаест цивила, од чега двоје дјеце млађе од 12 година.
ПОСЉЕДИЦЕ
Након што су завршене борбе око Вуковара и Борова Насеља, односно команда 204. бригаде ЗНГ се предала 18. новембра, ЈНА је омогућила медицинским тимовима улазак и спашавање преживјелих. Сем љекара дозвољен је приступ новинарима, међу којима је била и Италијанка Милена Габанели која је забиљежила страшне сцене, између осталог и у овој Улици Николе Демоње.
Тамо је пронађена и Милица Трајковић која је одмах превезена у болницу гдје јој је указана љекарска помоћ. Она је истражним органима ЈНА дала изјаву о свему што се десило те новембарске ноћи у Улици Николе Демоње.
Медицински тим стручњака патолога са Војномедицинске Академије из Београда који је предводио др Зоран Станковић дошли су у вуковарску општину и почело се са увиђајима. За лешеве које су пронађени у Улици Николе Демоње, утврђено је да су већином убијени хицима из ватреног оружја из непосредне близине, што ће рећи да је постојала јасна намјера о убиству цивила, па чак и дјеце.
Али код убијених Павловића је претходило мучење, односно пронађени су трагови тупих предмета, гвоздене шипке, код Наде и Милојке, док су Зоран и Зорца убијени сјекиром, главе су им смрскане.
СУЂЕЊА И РАЗМЈЕНА
Чим су јединице Југославенске Народне Армије ослободиле град, припадници војне полиције су почеле са хапшењима хрватски паравојника. Они су одведени већином у КПД Сремска Митровица и тамо су дочекали почетак наредне године. Војно тужилаштво у Београду је започело велики судски процес на који је изведено преко 200 осумњичених за кривична дјела у Вуковару и околини.
Међу свједоцима су се појављивали Вуковарчани и Боровчани који су свједочили о паклу који је трајао мјесецима, а такође су и потврђена учешћа појединих особа у ратним злодјелима против цивила. Више од педесет ткз. Зенговаца је осуђено на вишегодишње казне ратвора према Кривичном законику СФРЈ, док су шесторица, међу којима и Зоран Шипош су осуђени на смртне казне.
Неправда из Неметина: Злочинци на слободи
Југославенски премијер Милан Панић (дошао из САД) је са властима Републике Хрватске уговорио размјену заробљеника "Сви за све" 14. августа 1992. године у селу Неметин код Осијека. Тако су сви зликовци осуђени из Фебруарског процеса били пуштени на слободу, док је хрватска страна испоручила Србе цивиле из Западне Славније и са Билогоре који су киднаповани у злочиначким акцијама "Откос" и "Оркан".
Осуђеници су по доласку у Хрватску дочекани као хероји нације, а одликовани су медаљама од стране предсједника Фрање Туђмана.
Туђманов режим никада није кажњавао своје бојовнике, јер је на све њих примјењен контраверзни Закон о опросту.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Почетком 1992. године западно Подунавље је ушло у састав РС Крајине, односно то су била подручја са србском већином на тлу авнојевске Хрватске. Власти РСК и Сремско-бараске области су све до краја 1997. године обиљежавали разним вјерским и културним манифестацијама погром над србским становништвом у Вуковару и Борову, његујући на тај начин културу памћења.
Већ 1. јануара 1998. СБО је враћен у уставно-правни поредак Републике Хрватске (на основу Ердутског споразума) која је све србске жртве игнорисала. Тачније, све породице чији су најмилији убијени 1991. у вуковарском обручу су подигле оптужнице против осумњичених лица, али ниједна тужба није завршила судским епилогом, а камоли пресудом.
Милош Грујић: Без правде за убијену супругу Дару
Разлог томе је што би се евентуалним пресудама да су бојовници криви промјенила слика мозаика рата у Хрватској, у коме би се јасно могло закључити да Срби и ЈНА не сносе кривицу за започети рат у Хрватској. Тиме би мноштво ветерана изгубило разне привилегије, које су имали деценијама.
Иначе, Улица Николе Демоње по повратку хрватских власти у Подунавље је одмах промјењена. Никола Демоња је иначе партизански борац и командант ударне XII славонске дивизије ПОЈ који је погинуо 6. септембра 1944. године када је у јуришу предводио ослобађање Славонске Пожеге од усташа и домобрана.
Данас Улица Николе Демоње носи назив Краља Петра Крешимира IV.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злочинима над Србима у Вуковару и Борову Насељу готово да не постоји ниједна написана књига. Такође, није снимљен ниједан документарни филм који би разобличио медијске лажи у вези ратних дешавања и жртава у Вуковару 1991. године.
Снимљен је само један играни филм "Вуковар, једна прича" 1994. године аутора Боре Драшковића, који прати љубавну причу Србина и Хрватице у ратом захваћеном граду на Вуки.
Мирјана Јоковић и Борис Исаковић
Доктор Зоран Станковић је почетком 21. вијека одржао неколико јавних трибина на којима износио своја искуства и сјећања везано за обдукције које је радио на простору западно од ријеке Дрине. Једне прилике је рекао и то да му је увиђај из Улице Николе Демоње био најпотреснија сцена коју је видио у животу. Он је чак упућивао захтеве институцијама Републике Хрватске да се овај злочин процесуира, али није наишао на разумјевање, нити је икада од њих добио неки одговор.
ЗАКЉУЧАК
Убиство у Улици Николе Демоње је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе у авнојевској Хрватској од стране Туђмановог режима деведесетих година 20. вијека.
Циљ Туђмана и његових сарадника из странке Хрватске Демократске Заједнице је био не само етничко чишћење Вуковара и Подунавља од Срба, већ и читаве СР Хрватске. У томе су имали огромну помоћ: Њемачке, САД, Велике Британије, Француске, Аустрије, Холандије, Ватикана... односно земаља НАТО пакта, који су у Србима и Југославији гледали деценијског непријатеља.
Иначе слике срушеног Вуковара су Туђмановој пропаганди одлично послужиле како би се добила подршка од међународне заједнице за извођење злочиначких акција "Бљесак" и "Олуја", чиме је ријешено "Србско питање у Хрватској". Срби су након "Олује" сведени на статистичку грешку, јер је за десетак година владавине Туђмана преко 650.000 Срба прогнано из својих домова.
С обзиром да су Срби у цијелој западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће ико од злочинаца, било са пушком или одјелу одговарати за своја монструозна злодјела, као што је и овај вуковарски злочин.