Славонска Пожега 1991-1992 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Западна Славонија


Славонска Пожега 1991-1992



Злочини у Славонској Пожеги су се дешавали почетком деведесетих година 20. вијека. Та злодјела су вршена организовано и систематски над Србима цивилима и њиховом имовином, као и вјерским објектима, а мањим дијелом над војницима ЈНА и припадницима Територијалне одбране у општини Славонска Пожега.

Већи дио ове територије је био под заштитом међународних снага безбједности УНПРОФОР-а који нису ништа учинили да спријече масовна убиства и погром над Србима. Били су њеми посматрачи.

У овом дијелу бивше Југославије хрватске полицијске и паравојне снаге по налогу власти из Загреба су крајем 1991. и почетком 1992. године спроводиле двије злочиначке акције: "Откос" и "Оркан", када је за осам мјесеци убијено стотине Срба, а преко 70.000 Срба је прогнано из својих кућа.

Југославенска Народна Армија је покушала да заштити Србе на том подручју гдје су обитавали вијековима, али безуспјешно. Они су се са својим јединицама повукли у Босну.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Карловац - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Рокнић - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ.

Друштвено-економско уређење је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање.


Југославенска шесторка: Булатовић, Кучан, Туђман, Глигоров, Изетбеговић и Милошевић

Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Србски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 

Ситуација у Славонској Пожеги

Славонска Пожега је градић у централним дијеловима Славоније, удаљен од сјеверно од ријеке Саве 30 км,  а јужно од Драве 75 км, док је од Загреба удаљена 160 км на исток.

Овај крај су насељавали антички Римљани и називали су га Златна долина (лат. Vallis aurea). Касније у јужне дијелове Паноније долазе Јужни Славени и Угари, па је крајем XIII вијека био средиште жупаније у Хабзбуршкој монархији. Турци га освајају у XVI стољећу и Славонска Пожега постаје центар ткз. Пожешког санџака, а они су спроводили терор и страховладу према хришћанском становништву.

Након повлачења Османлија посље пораза код Беча, Славонска Пожега добија надимак "Краљевска варош" средином XVIII стољећа. Новински лист "Славонац" је покренут у овом граду 1862. године.

Током XIX и почетком XX вијека у Славонској Пожеги је србска авангарда (трговци, занатлије, просвјета, умјетници...) дали велики прогрес и напредак за читав крај. Међу њима се спомињу имена трговаца и добротвора: Петар Коњевић и Ђорђе Илић. Пожешки Срби су имали своје акције у Србској банци у Загребу.


Петар Коњевић, добротвор

Отпочињањем Првог свјетског рата када је Аустроугарска напала Краљевину Србију у љето 1914. године извршена је мобилизација војноспособног становништва и на подручју Славоније и већином су попуњавали јединице у XIII загребачком корпусу Пете армије... а затим су послати у Подриње и Мачву гдје су се водиле жестоке борбе са србском војском и касније на Тирол, гдје су се борили против Италијана или пак у Галицију, гдје су ратовали против Руса. Многи Срби из Славоније су се предавали јер нису хтјели да гину за германске интересе. Поред тога аустрогарске власти су хапсиле Србе и одводиле су их у концентрационе логоре: Арад, Нежидер, Јиндриховице итд.

Када је Србска војска крајем 1918. године ослобдила отаџбину и друге јужнославенске народе, створена је Краљевина СХС, а Славонска Пожега је административно припала Савској бановини. Усљедио је прогрес читавог краја и број становника је растао.

Априла 1941. године Њемачка и Италија са савезницима нападају Краљевину Југославију, те након неколико дана долази до слома југославенске војске и територија је подијељена. Славонија потпада под власт Независне Државе Хрватске, клеро-фашистичке творевине у којој су главне полуге власти држали поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.


Хрватско-усташки радови у селу Слобовштина августа 1942.

Хрватске усташе и домобрани су спроводили геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата. Хиљаде Срба из околине Славонске Пожеге је интернирано у оближње логоре: Стара Градишка и Јасеновац, одакле се скоро нико није вратио. Многи Срби су попуњавали партизанске јединице и тако се борили против хрватских усташа и окупатора при 12. славонској дивизији НОВЈ.

Посље 1945. године усљедила је индустријализација земље, па је тако и у овом дијелу Славоније дошло до великог прогреса. Долазили људи из руралних дијелова у потрази за послом и ту живјели.

 

ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА

Такозвани Кризни штаб у Славонској Пожеги под патронатом милитантне странке Хрватске Демократске Заједнице (лидера Фрање Туђмана) је 29. октобра 1991. године донео НАРЕДБУ о евакуацији двадесетак села у којима су Срби имали релативну или апсолутну већину на територији општине Славонска Пожега.


Погром који је документован

Ова шовинситичка одлука је обелодањена под изговором да се на тим подручјима очекују терористичка дејства ЈНА и четничких снага. Тиме су покушали на перфидан начин да се оправдају за унапред учињена злодјела својих паравојних формација.

 

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

У селу Рушевац, које је удаљено 17 км западно од Славонске Пожеге 5. новембра 1991. године убијено је неколико становника, сви србске националности и старије доби: Јагода Миличић (80 год), Љуба Трлајић, Анђа Трлајић, Ката Чичковић, Ђуро Васић (70)... Све жртве су живе спаљене у својим породичним кућама.

Овај злочин су извршили припадници хрватске паравојске тј. Збора Народне Гарде.

У селу Вучјак Чечавачки који је удаљен 16 км западно од Славонске Пожеге 10. новембра 1991. убијено је најмање двадесетак Срба који нису имали оружје, углавном старије доби и највише су то биле жене. Међу жртвама су позната имена: Љуба Царевић (62 год), Милан Царевић (71), Ката Дулић (74), Миле Дулић (39), Јагода Дулић (74), Радојка Дулић (47), Бранко Ивановић (30), Милева Ивановић (47), Анђа Старчевић (62), Јелка Старчевић (80), Мара Старчевић (55), Милка Старчевић (72), Јагода Старчевић (75), Рајко Старчевић (35), Милка Мица Шимић (61), Милка Шимић (70), Јанко Живковић (67).

 

Рајко Старчевић је био припадник Територијале одбране и као такав је одведен у концентрациони логор у Славонску Пожегу, одакле се никада није вратио. Њему се губи сваки траг иако је заведен на листи заробљеника Међународног Црвеног крста под бројем 1601.

У селима Јеминовац и Шњегавић који су удаљени двадесетак километара западно од Славонске Пожеге 10. новембра 1991. године опкољавају хрватски паравојници. Становници ових села иако су добили наредбу о исељавању нису се повиновали, јер они су били већином пољопривредници и нису видјели разлог да напуштају своје куће и имања гдје вјековима живе они и њихови преци.

Хрватски нападачи у маскирним униформама су по упаду у село палили куће мјештанима без икаквих упозорења и бацали им ручне гранате у дворишта.

Добар дио жртава је убијен хладним оружјем (ножем, бајонетом и сл.)... међу именима која су позната од убијених су: Миле Мијатовић (82 год), Милан Радуловић (81), Љубиша Протић (52), Анка Радмилвић (52), Анђа Станковић (60), Никола Живковић (40), Милан Радмиловић, Милан Протић (60), Ана Радмиловић (63), Илија Радмиловић (41), Станко Протић (69)...

Након крвавог пира хрватских паравојника скоро све куће у ова два села су порушене тј. сравњена са земљом.

У селу Слобоштина удаљеном 16 км сјеверозападно од Славонске Пожеге 30. октобра 1991. године, након што су становници села у страху од најављеног погрома побјегли из својих кућа, дошле су хрватске паравојне снаге и отпочели рушење кућа чији су власници Срби.

Много кућа је након овог чина докрајчено са булдожерима. Све ово је урађено по директиви ткз. Кризног штаба Славонске Пожеге.

У селу Кантровци, удаљено 16 км сјеверно од Славонске Пожеге хрватски паравојници су 25. септебра 1991. године опколили ово село, а потом насилно иселили већину становника. Село је остало готово пусто.

Хрватски ткз. Зенговци поново долазе у Кантровце 6. јанара 1992. године са циљем да "доврше посао". Тада су киднаповане двије старице србске националности: Стоја Божић (74 год), Стоја Радованлија (74) и једна жена Јелена  Доронтић (54). Њима се након православог Бадњег дана губи сваки траг.

Куриозитет овог злочина јесте што је извршен на исти дан 50 година раније током Другог свјетсог рата када су хрватске усташе направиле помор у селу поубијавши трећину становника тог дана 1942. године.

У село Ратковица удаљено 16 км јужно од Славонске Пожеге Хрвати су имали релативну већину, па су крајем децембра 1991. године вршили снажне притиске на своје комшије Србе да се иселе и оставе своју имовину.

Такође Хрвати су још током цијеле јесени те године вршили провокације на разне начине и психо-физичка малтретирања Срба у овом селу. Поред тога, пуно Срба је позивано на информативне разговоре гдје су им полицајци згради Полиције упућивали погрдне ријечи и разне пријетње за дјела о којима нису упућени, нити имају икаква сазнања. Пуцњава по србским кућама је ноћу била редовна у циљу застрашивања становништва. Ручна бомба је бачена у двориште Милана Вујчетића и Недељка Трескавице.

Почетком јануара 1992. године у овом селу хрватски екстремисти и паравојници су минирали тј. срушили куће неколицине Срба: Милан Станишић, Душан Адамовић, Војислав Јадић, Витомир Јадић, Босиљка Мађаревић, Ђорђе Мађаревић и Љуба Шарчевић... Њима су такође рушили помоћне објекте (штале, свињци, обори...) и паљено им је сјено (љетнина). Њихове куће су опљачкане и однесене све вредније ствари: телевизори, фрижидери, накит, аутомобили... итд. Занимљиво је што у овом селу није ни било оружаних сукоба, а тек на 50 км су се водиле најближе борбе.

Имена злочинаца који су ово извршили су позната: Фрањо Биљешковић, Дамир М. Црнковић и његов брат, Јурај Билобрк, као и Иво Лукић. Сви су они мјештани пожешког села Ратковица.

У ноћи између 22. и 23. марта 1992. године у кућу Милке Вечериновић (85 год) упали су петорица припадника ткз. Збора Народне Гарде и убили је из хладним оружјем, тако што јој је глава одрубљена и однесена. Милка (р. Павловић) Вечериновић је иначе рођена у селу Машић код Нове Градишке, а живела је сама у кући пошто су њени рођаци избјегли у Босну јер су свакодневно добијали пријетње и увреде на националној основи.

Након убиства, њена кућа је минирана експлозивом велике разорне моћи. Њезин леш је однет у градску болницу на обдукцију која је рађена без сазнања и присуства родбине, а потом је леш сахрањен без главе на мјесном гробљу у Ратковици.

О овим хрватским злодјелима у Ратковици је свједочила и Софија Вујчетић пред истражним органима СР Југославије 1992. године. Постоји и фотодокументација.

Сва ова села изузев Ратковице су била под заштитом УНПРОФОР-а, односно Плавих шљемова.

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Простор Западне Славоније је тако етнички очишћен од Срба, гдје су они обитавали стољећима. Најмање 70 хиљада Срба је напустило ово подручије у року од осам мјесеци, од августа 1991. па до априла 1992. године.

Само у општини Славонска Пожега је 24 села потпуно уништено, разорено и расељено. Поред цивилних објеката, хрватске паравојне снаге су уништавале и имовину СПЦ односно вјерске објекте који су датирали из XVII и XVIII вијека.

Завршни ударац Србима у Западној Славонији хрватске снаге су извеле почетком маја 1995. године када је покренута злочиначка акција "Бљесак", што је резултовало прогоном нових 20.000 Срба.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

У Јеминовцу су мјештани околних села који су се вратили након рата и погрома у Републику Хрватску подигли споменик са дрвеним православним крстом и црном мермерном плочом.

Организација ВСНМ у Пожешко-славонској жупанији годинама организује парастос и помен за све србске жртве које су убијене током оружаних дејстава на подручју Славонске Пожеге.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочинима хрватских полицијских и (пара)војних снага постоји врло мало документације и публикованих дјела. Снимљен је само један документарни филм "Мементо 26" за подручје Славонске Пожеге и споменутих села.


Слика са парастоса у Јеминовцу почетком 21. вијека

Организација Српски Сабор Западне Славоније је априла 1992. године објавио једну публикацију у Окучанима, гдје је добар дио хрватских злодјела над Србима евидентирао.

За протеклих три деценије о ратним злочинима над Србима у Славонској Пожеги никада није одржана ниједна јавна трибина, округли сто или научни скуп гдје би се јасно указало да погром у Славонској Пожеги није се десио случајно, нити је излован случај, напротив.

То је само једна од карика удруженог ЗЛОЧИНАЧКОГ ПОДУХВАТА који се током деведесетих година 20. вијека обрушио на Србе у авнојевској Хрватској од стране Туђмановог режима.



Оцените нам овај чланак:




Tags:
HRVATSKI ZLOCINI
SLAVONSKA POZEGA
VUCJAK CECAVACKI
SELO RATKOVICA
PLANINA PAPUK
SELO SNJEGAVIC
SELO RUSEVAC
SELO JEMINOVAC
SELO SLOBOSTINA
SELO KANTROVCI
ZBOR NARODNE GARDE
ZLOCINACKI PODUHVAT
SEDAMDESET HILJADA
PLAVI SLJEMOVI
UNPROFOR
MUPOVCI
STRANKA HDZ
SLAVONSKI POGROM


Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links