Православне цркве у Загребачко-Љубљанској митрополији 1991-1992 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Загорје


Православне цркве у Загребачко-Љубљанској митрополији 1991-1992



Рушење, паљење, демолирање и пљачкање православних цркава у Загребaчко-Љубљанској митрополији је монструозни злочин који су извршили припадници хрватских екстремистичких група, као и хрватске полицијске и паравојне формације подстакнути од свештеника Римокатоличке цркве почетком деведесетих година 20. стољећа на територији хрватског главног града и неколико сусједних жупанија.

Оваква злодјела нису случајна, већ су систематски рађена и учињена са предумишљајем, односно дуже времена су планирана са циљем застрашивања тј. етничког чишћења Срба са подручја Загреба и шире околине, гдје је према процјенама живило преко 250.000 грађана србске националности.

Власт коју је у прољеће 1990. године формирала милитантна странка ХДЗ и њен вођа Фрањо Туђман су од самог почетка радили на стварању овакве атмосфере гдје су Срби, ЈНА и СПЦ оцијењени као реметилачки фактори који морају бити уклоњени.

Комисија СПЦ је још крајем 1992. године поднијела надлежним југославенским, а касније и међународним институцијама извјештај о учињеној штети гдје је све детаљно евидентирано по датумима и локацијама извршења ових кривичних дјела.

Не само у Загребу, већ и у осталим дијеловима авнојевске Хрватске су вршена оваква злодјела, тако да ови злочини који су наведени у извјештају нису усамљени случај, већ само једна карика удруженог злочиначког подухвата, односно наставак геноцидне политике из Другог свјетског рата коју је водио клеро-фашистички режим НДХ.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Логор Лора - Рокнић - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Рибарска колиба - Бојан Весовић - Карловац - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец - Бјеловар - Иван Кораде - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Славонска Пожега - Дан устанка - Осијек  - Афера Шпегељ - Задар - Откос - Оркан - Максимир

Удбина - Слободан Зуровац - Книн је пао у Београду - Јесење Кише - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дамир Крстичевић - Миљенко Филиповић - Борово Село - Књигоцид - Добросав Парага -

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ.


Од Вардара па до Триглава, нешто се одриграва

Друштвено-економско уређење је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ.


Југославенска шесторка распада

Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.


Туђман Рачану: Ти их мало замајавај, прави се добар

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Србски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 

Ситуација у Загребу

Загреб је био главни град СР Хрватске, а касније и Републике Хрватске. Смјештен је у срцу Загорја, на 100 км од границе са Словенијом. Налази се на 122 м.н.в, подно планине Медведнице, кроз њега протиче ријека Сава. Положај града је такав да се ту спајају алпска, панонска и динарска регија.

Трагови људске културе су овде забиљежени чак и у праисторијско доба. Касније када се Римско царство ширило на исток, тако је и Загреб постао део њега. Доласком Јужних Славена у ове крајеве, насељавају се Хрвати. У Средњем вијеку ово подручије и град су били углавном провинција угарске краљевине. Такође, у доба турских освајања, која су ишла све до Беча, Загреб је претрпео знатна оштећења. Извесне самосталости од Угара, Хрвати у Загребу добијају 1847. године. Тек у другој половини 19. стољећа изградњом жељезничких пруга, које су спајале средишњи дио Европе са Јадраном, Загреб доживљава велики економски и културан развитак.

Све до краја 1918. године Загреб је био део Аустро-Угарске монархије, који је био главни град регије Хрватске, а касније и Славоније која је била одвојена регија. Након Првог свјетског рата, постаје дио Краљевине Југославије, а припадао је Савској бановини, да би 1939. након споразума "Цветковић-Мачек" био центар Бановине Хрватске.


Загребчани дочекују Њемце априла 1941.

Стварањем клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске постаје њен главни град. Као и у осталим дијеловима НДХ, тако је и у самом Загребу дошло до масовних ликвидација Срба и Јевреја, што се претворило у прави геноцид, уз велику подршку Римокатоличке цркве.

У вријеме социјалистичке Југославије, Загреб је био највећи производни центар, гдје се налазило 12% читаве југославенске индустрије.

Баш зато, у Загреб је долазило пуно дошљака из пасивних тј. руралних дијелова Југославије, у потрази за послом и образовањем. У Загребу је почетком 1970-их година покренуто ткз. Хрватско прољеће односно покрет МАПСОК који је врло брзо добио широк публицитет и подршку свих слојева друштва у СР Хрватској, али је југославенско руководство га оцијенило као деструктивно са проусташким идејама и угушило га... а један дио присталица процесуирали пред Државним судом.

Пред сам крај осамдесетих година 20. вијека Загреб је постао центар антијугославенског и антисрбског расположења у коме се јасно видјело да је братсво и јединство само пуки сан и да је нестанак социјалистичке Југославије на видику, што се остварило у наредном периоду.

Митрополија Загребачко-Љубљанска СПЦ настала је званично 1931. године уједињавањем више епапархија на том подручју: мрачанске, загребачке, лепавинско-северинске, љубљанске, костајничко-зринпољске и пакрачке... које су ту постојале стољећима раније. Сједиште митрополије је у центру града Загреба.

 

ЛИСТА УНИШТЕНИХ ЦРКАВА

Овдје у табели је само дјелимични списак уништених православних храмова, цркава, парохијских домова, капела...

МЈЕСТО  НАЗИВ КРИВИЧНО ДЈЕЛО
 Фаркашевац  Црква Св. Архангела у Болчу, из 1795.   минирана и запаљена
 током 1992. год.
Фаркашевац  Црква Св. Николе у Болчу, из 1760. демолирана и пљачкана
 током 1992. год
 Ђурђевац  Црква Св. Отаца у М. Трешњици, из 1752.  минирана 10. јануара
 1992. год.
 Бјеловар  Црква Св. Тројице, из 1792.  демолирана и опљачкана
 током 1992. год.
 Бјеловар  Парохијски дом у Бјеловару  демолирана и опљачкана
 током 1992. год
.
 Писаница  Црква Св. Лазара у В. Писаници, из 1723. демолирана и опљачкана
 током 1992. год.
Писаница Црква Св. Апостола Томе у Чађавцу, из 1746. демолирана и оштећена
 током 1992. год.
 Дежиновац  Црква Велике Госпојине у Тројеглави, из 1709. потпуно спаљена
 почетком 1992. год.
 Растовац  Црква Св. Димитрија, из 1700. уништена и спаљена
 током 1992. год.
 Грђевац  Црква Св. Димитрија у М. Грђевцу, из 1760. демолирана и опљачкана
 током 1992. год.
 Грубишно Поље  Црква Св. Арханђакона Стефана
 у Турчевић Пољу, из 1771.
демолирана и опљачкана
 током 1992. год.
Кутина  Црква Св. Димитрија у Ступовачи, из 1768. минирана и уништена
 новембра 1992. год.
Ђурђевац  Црква у Рашаници минирана и уништена
 током 1992. год.
Загреб  Епархијска зграда Митрополије минирана и запаљена
 током 1992. год.
Дубрава  Парохијски дом у Српској Капели миниран и запаљен
 током 1992. год.
Писаница  Парохијски дом у В. Писаници миниран и запаљен
 током 1992. год.
 Грубишно Поље  Парохијски дом у В. Зденцима миниран и запаљен
 током 1992. год.
Грђевац  Парохијски дом у М. Грђевцу миниран и запаљен
 током 1992. год.
Иванић-град  Парохијски дом у Граберју демолирана и опљачкана
 током 1992. год.
Иванић-град  Црква Св. Јована Крститеља у Крижу, из 1746. демолирана и опљачкана
 током 1992. год.
Подравски
Новиград
 Црква Св. Лазара у Плавшинцу, из 1758. демолирана и опљачкана
 током 1992. год.
Северин  Црква Св. Апостола Петра и Павла, из 1770. демолирана и опљачкана
 током 1992. год.
Копривнички Брег  Црква Св. Ђорђа у Глоговцу, из 1760. демолирана и опљачкана
 током 1992. год.
Бјеловар  Црква Пресвете Богородице у Купиновцу, из 1740. демолирана и опљачкана
 током 1992. год.
Грубишно Поље  Црква Часног Крста у В. Зденцима демолирана и опљачкана
 током 1992. год.
Грубишно Поље  Црква Св. Марка у В. Барни демолирана и опљачкана
 током 1992. год.
Вараждин  Црква Св. Ђорђа, из 1884. минирана и опљачкана
 током 1992. год.
Сисак  Капела и парохијски дом Св. Петке миниран и запаљен
 током 1992. год.
Загреб  Црква Преображења Господњег, из 1794. демолирана и опљачкана
 јануар 1991. год.
Крижевци  Црква Св. Саве, из 1902. демолирана и опљачкана
 током 1992. год.
Загреб  Зграда Митрополије, Црквени музеј и библиотека минирани и запаљени
 11. априла 1992.
Копривница  Црква Св. Архангела Михаила у В. Мучни, из 1740. минирана у ноћи
25. децембра 1992.
Ператовица  Црква Св. Петке у В. Ператовици, из 1790. демолирана и пљачкана
 током 1992. год.
Чазма  Црква Св. Вида у Грабовици, из 1752. демолирана и пљачкана
 током 1992. год.
Чазма  Манастир Мрача миниран и пљачкана
 током 1992. год.
Грубишно Поље  Црква Успенија Богородице у Д. Рашеници, из 1709. спаљена и уништена
 током 1992. год.
Подравски
Новиград
 Црква Св. Отаца у Јаворовцу, из 1927. демолирана и пљачкана
 током 1992. год.
Бјеловар  Црква Св. Ђорђа у Нарти, из 1770. демолирана и оштећена
 током 1992. год
Комин  Црква Св. Петке, из 1570. миниран и пљачкана
 децембар 1992. год.
Грђевац  Црква Св. Архангела Михаила у Сибенику, из 1936. миниран и пљачкана
 током 1992. год.
Иванска  Црква Успења Богородице у Сриједска, из 1722. демолирана и оштећена
 током 1992. год

 

ПРОГНАНИ СВЕШТЕНИЦИ СПЦ

Поред уништавања православних светиња и имовине СПЦ протјеривани су и свештеници, односно пароси.

Aрхиjeрejско нaмeсништво зaгрeбaчко: jeрejи Млaђeн Jовић, Вajо Jовић, Рaдовaн Мajсторовић, Нeдeљко Божић и jeромонaх Николaj Мaрунић;

Aрхиjeрejско нaмeсништво грубишинопољско: протоjeрejи Мaринко jурeтић и Мирослaв Нeдeљковић, jeрejи Нeнaд Обрaдовић и Димитриje Шљокић, протонaмeсник Душaн Кaлинић;

Aрхиjeрejско нaмeсништво бjeловaрско: протоjeрej Душaн Стeфaновић, jeрejи Кристо Aлeксић, Милeнко Jeкић и Дрaгaн Ђуричић, jeромонaси Jaков Рaдоjчић и Михaило Кaлaњ.


ИЗВРШИОЦИ И ОРГАНИЗАТОРИ

Оваква кривична дјела није могла извршити мања групица хулигана или пак наоружаних теориста, поготово не ако немају експлозив велике разорне моћи као што је овдје учињено.

Нека од имена која требају бити споменута као одговорни за овакве злочине то су:

  • Јосип Манолић, премијер Владе Хрватске (1990-1991)
     
  • Фрањо Грегурић, премијер Владе Хрватске (1991-1992)
     
  • Хрвоје Шаринић, премијер Владе Хрватске (1992-1993)
     
  • Иван Векић, хрватски министар Полиције (1991-1992)
     
  • Иван Јарњак, хрватски министар Полиције (1992-1996)
     
  • Лука Бебић, хрватски паравојни минитар (1991)
     
  • Гојко Шушак, хрватски војни министар (1992-1998)
     
  • Владимир Шекс, државни тужилац Републике Хрватске (1992)
     
  • Стјепан Херцег, државни тужилац Републике Хрватске (1992)
     
  • Крунослав Олујић, државни тужилац Републике Хрватске (1993)
     
  • Жељко Олујић, држажавни тужилац Републике Хрватске (1990-1992)

Према свједочњењима свештеника и локалних парохијана минирање и спаљивање имовине СПЦ су током 1991-1992 године на подручју Митрополије Загребачко-Љубљанске радили углавном припадници оружаних снага односно Министарства унутрашњих послова и ткз. Збора Народне Гарде, док су демолирање и пљачку углавном чинили хрватски екстремисти окупљени око милитанте странке Хрватска Демократска Заједница, коју је предводио Фрањо Туђман.


Казнена експедиција: Масни крапи

Они су та злодјела чинили из разлога што су подстрекивани и нахушкавани од свих структура Римокатоличке цркве у Хрватској јер су имали параноју, односно видјели опасност о "Бизанта" и православних "шизматика" који се налазио на територији коју су скупа насељавали. Ово је био начин да се православни Срби отјерају, а њихова имовина присвоји или уништи. Мали број римокатоличких свећеника се дистанцирао од таквих појава и није учествовао у таквим стварима.

Слична или још гора злодјела су чиниле хрватске усташе и фратри током Другог свјетског рата на цијелом подручју клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, у који је улазила и област Загребачко-Љубљанске. Њихова идеологија је заправо настављена почетком деведесетих година у СР Хрватској.

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Митрополија Загребачко-Љубљанска СПЦ је формирала делегацију средином новембра мјесеца 1992. године која је обишла подручја у коме су се дешавала ова кривича дјела и начињен је записник, од кога је касније састављен извјештај 7. децембра исте године. Та делегација је обилазила мјеста уз полицијску пратњу, пошто су били у страху за своју личну сигурност.

Извјештај је касније просљеђен Светом Синоду СПЦ у Београд, као и југославенском Комитету за прикупљање доказа о извшршеним злочинима против човечности и повреди међународног права, који је основан на основу Резолуције бр. 780. Савјета Безбједности ОУН.


Мазовјецки: Ако није запосано, онда се није ни десило

Овај извјештај је урађен на основу предлога Тадеуша Мазовијецког из Пољске који је у то вријеме обављао функцију специјалног изасланика УН за подручје бивше Југославије.

Према писаним документима наводи се да је на подручју Загребачко-Љубљанске митрополије уништено, спаљено и срушено око педесетак храмова и цркава, док је на подручју Републике Хрватске тај број далеко већи, односно иде преко 200 богомоља и парохијских домова.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Иако је грађански рат у Хрватској окончан 1995. године прогоном преко 250.000 Срба са подручја Сјеверне Далмације, Лике, Баније и Кордуна током злочиначке операције односно погрома "Олуја 95", односно потписивањем Ердутског споразума новембра те године када је Сремско-Барањска област враћена под хрватску контролу, врло мали број Срба се вратио на своја огњишта.

Разлози су већином били безједноносне природе, пошто су Срби повратници наилазили на тешке увреде и имали физичке нападе, пљачку имовине и сл. Такође, они који су се враћали имали су додатни проблем са правно-бирократским системом који је направљен тако да им максимално отежа повратак, али и са запошљавањем јер су били неподобни по националном и вјерском кључу.

Република Хрватска је морала након 2000. године када је дошло до политичке промјене власти да обнови не само куће већ и вјерске објекте на својој територији према захтјевима Европске уније. Међитим, то је ишло врло слабо пошто су знали да би им се тада већи број Срба вратио својим домовима.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О кривичном дјелу: разарање богомља, гробаља, културно-историјских споменика на територији Загребачко-Љубљанске митрополије почетком 1990-их година до данас није снимљен ниједан документарни филм.

Такође колико је познато написана само једна књига "Духовни геноцид", а коју је са благословом Патријарха Павла написао Слободан Милеуснића и објавио уз помоћ Музеја СПЦ.

На бившем југославенском простору тим поводом није познато да је организована јавна трибина, научни скуп, округли сто и сл. гдје би струка (социологија, психологија, историја...) дала свој суд о томе.

 

ЗАКЉУЧАК

Уништавање имовине СПЦ на подручју Загребачко-Љубљанске митрополије може се рећи да је планирано и организовано од највиших представника цивилних (државних) власти, у које су наравно били умјешани и ресори Војске и Министарства одбране, односно Министарства унутрашњих послова Владе Републике Хрватске.

Оно што је јасно видљиво да су вјерски објекти и имовина СПЦ који су уништавани били изван ратних дејстава.


Трио снова: Љевица, Црква и Десница

То је уствари био удружени ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ у коме су највећи дио одиграли представници Римокатоличке цркве у Хрватској. Удружен јер је дошло до сједињавања: цркве, државе и оружаних снага.

Циљ је био отјерати православне Србе и отети њихову имовину.

Заправо, све оно што није успјешно остварено 1914. и касније 1941. године, урађено је током посљедње деценије 20. стољећа.

Република Хрватска је данас у етничком и вјерском погледу најчистија држава европског континента.



Оцените нам овај чланак:




Tags:
GRUBISNO POLJE
OPSTINA KUTINA
BJELOVARSKA ZUPANIJA
GRAD ZAGREB
HRVATSKI ZLOCINI
PRAVOSLAVNA CRKVA
ETNICKO CISCENJE
ZASTRASTIVANJE GRADJANA
SEDISTE MITROPOLIJE
1992 GODINA
TADEUS MAZOVIJECKI
SLOBODAN MILEUSNIC
DUHOVNI GENOCID
DEVEDESETE GODINE
FRANJO TUDJMAN
FRANJO GREGURIC
VLADIMIR SEKS
IVAN JARNJAK
IVAN VEKIC


Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links