Породица Рокнић 1991 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Кордун


Породица Рокнић 1991



Убиство породице Рокнић је монструозни злочин који су у 5. октобра 1991. године у Карловцу и починили припадници хрватске војске: Жељко Гојак и Марјан Гојак са још неколико непознатих припадника ткз. Збора Народне Гарде (ЗНГ).

Они су упали у кућу Србина Марка Рокнића, која се налазила у улици Браће Гојак бр. 120, у карловачком насељу Сајевац.

У овом злочину животе су изгубили Марко Рокнић (40), његова кћерка Данијела Рокнић (14) и Маркова сестра Драгица Нинковић.

Док су преживели Маркова супруга Бранка и њихов син Ненад Рокнић (рођ. 1975) и рођака Ана Гојак.

На карловачком подучију ово је био други злочин већих размјера.

Први је био злочин на Коранском мосту 21. септембра 1991, када је злочинац Михајло Храстов командант специјалне полицијске јединице Града Карловца убио 13 Срба, односно резервиста ЈНА. Свега двије недјеље прије овог злочина.

Овај злочин је по свом карактеру је сличан убиству породице Зец у Загребу 7. децембра 1991. и убиству породице Олујић у жупањском селу Церна 17.02.1992. године.

Хрватско правосуђе јесте процесуирало злочинце, али су казне биле симболичне, више зато да се наруга породици жртава.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Карловац - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Рокнић - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ.

Друштвено-економско уређење је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање.


Југославенска шесторка: Булатовић, Кучан, Туђман, Глигоров, Изетбеговић и Милошевић

Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Србски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

Ситуација у Карловцу

Карловац је највећи град на Кордуну, област која се налази на сјеверозападу Балканског полуострва, на тромеђи Балкана, Паноније и Јулијских Алпа. Удаљен је 55 км југозападно од Загреба, 100 км западно од Сиска и 130 км источно од Ријеке.

Град Карловац лежи на четири ријеке: Купа, Корана, Добра и Мрежница. Ово сам Карловац чини изузетно богатом флором ии фауном.

У XVI вијеку Хабзбуршка монархија је у том пустој области Баније сазидала војно утврђење за одбрану од османлијске инвазије које су ишле ка средишњој Европи. Занимљиво је да су Турци седам пута опсједали Каловац, али га никада нису освојили. Мало даље Карловца била је посебна област Војна Крајина све то 1881. године под управом Бечког двора. Тек 1763. године Карловац почиње да се развија економски и привредни раст је убрзан јер је војна управа замјењена цивилном.

Православна црква Св. Николе је сазидана 1795. године... а наредних деценија познато је као карловачко "златно доба". Тако је било све до почетка 20. стољећа када је отпочео Први свјетски рат.

У граду Карловцу се налази и сједиште Горњокарловачке епархије.

Многи становници су мобилисани у аустроугарску војску и послати у рат на три фронта: Тирол против Италијана, у Подриње портив Срба и у Галицију против Руса. Средином новембра 1918. године Војска Краљевине Србије је ослободила Карловац.

Након стварања државе: Краљевине СХС, Карловац је припао Савској бановини. Тада настаје нови привредни раст и развој града.

За вријеме Другог свјетског рата град Карловац су окупирале усташе и цијело подручје је ушло је у састав Независне Државе Хрватске у коме су главну ријеч водили поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.

Многи Срби из Карловца су били одвођени у концентрационе логоре: Јадовно, Јастребарско, Јасеновац и др. Док су такође прављене масовне ликвидације по Карловцу, а имовина Срба пљачкана и уништавана.


Прослава прве годишњице стварања НДХ у Карловцу

Ти злочини су након 1945. године нарушили националну структуру, па су Хрвати касније имали релативну већину.

У вријеме социјалистичке Југославије Карловац је наставио да се развија и постао трећи индустријски центар авнојевске Хрватске. Град је седамдесетих и осамдесетих обиловао са многим спортско-друштвено-образовним садржајем што је привлачило пуно људи из руралних средина.

 

БИОГРАФИЈА

Марко Рокнић, рођен 1951. године у Карловцу. Ту је живео и радио у фабрици ципела "Јосип Краш". Упознао је Хрватицу Бранку у коју се заљубио и венчао. Родила му је двоје дјеце: сина Ненада (1975.) и кћерку Данијелу (1977.).

Њихов брак је био примјер доброг слагања и националне толеранције. Све до почетка ратних дешавања 1991. породица Рокнић није имала никаквих проблема са својим комшијама и суграђанима. Били су весела и примерна породица.

Када је почео рат у Хрватској на наговор оца Марка, Ненад и Данијела су почели да пишу дневник и увече су то читали пред родитељима. Када је у близини њих једна кућа власништво Србина била запаљена, Данијела је написала у дневник како је јако уплашена... а на дан пре убиства записала је сљедеће:
 

"Волила бих да сам се родила у неко друго вријеме
и на неком другом мјесту.
Пред очима су ми само мртвачке главе...“

Данијела Рокнић, 4. октобар 1991.

 

ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА

Неколико дана пре овог злочина у насељу Сајевац, једна србска кућа је већ била запаљена. У оближњем карловачком насељу "Турањ" већ је постављена линија разграничења између хрватских и србских снага.

Дан прије овог убиства 4. октобра 1991. Бранка и Марко Рокнић су стајали код врата капије њиховог дворишта. Ту је наишао њихов комшија Марјан Гојак, који се враћао са посла.

Кратко су попричали о свакодневним проблемима, ништа што има везе са ратом и пуцњавом, која се данима раније често могла чути на Сајевцу.

 

ЗЛОЧИН

Дана 5. октобра 1991. године, породица Рокнић није напуштала кућу. Око 13 часова док су Рокнићи имали у рођаке гостима на недељном ручку: Драгицу Нинковић (Маркова сестра) и тетка Ана Гојак.

Оне су живјеле у истој улици као и Рокнићи, али пар стотина метара даље. Врата од капије дворишта породице Рокнић тог дана су била закључана, јер су се бојали да им неко ненајављен не упадне у двориште.

Резултат слика за roknic karlovac 1991
Кућа Рокнића у карловачком насељу Сајевац

Зачула се пуцњава у дворишту Рокнића, а Марко са својим сином одлази у поткровље, док су жене остале доле у приземљу, мислећи да им нико неће наудити.

Усљед толике пуцњаве попуцала су сва стакла на кући, а Бранка, Данијела, Драгица и Ана су се склониле испод кухињског стола, збијене једна поред друге. Пас који је у дворишту лајао на странце је убијен.

У кућу Рокнића упадају припадници ткз. ЗНГ са маскирним униформама. Домаћини препознају своје комшије браћу: Жељка и Марјана Гојака.

Марко Рокнић чувши пуцњаву силазио је у приземље куће. Припадници ЗНГ чим су га спазили ухватили су га и одмах убили. Један гелер гранате која је испаљена на кућу Рокнића погодио је Данијелу Рокнић у леђа и тешко је ранио. Њена мајка је држала у крилу, покушавајући да јој помогне.

Молила је Жељка и Марјана да позову хитну помоћ јер је Данијела још давала знаке живота, али они то нису учинили.

Драгица Нинковић је такође молила своје комшије Гојаке да им помогну, подсетивши их да им је прије рата давала бесплатно млијеко од њених крава, за ћерке једног од Гојака.

Они су одбили било какву помоћ Рокнићима, нити су се обазирали на њихову причу. Тада је Жељко Гојак извадио пиштољ и пуцао Драгици Нинковић у главу. Један од хрватских паравојника је хтео и Бранку Рокнић да упуца, али је Жељко Гојак то спријечио рекавши свом колеги:
- "Пусти је... нека пати сада! То јој је казна што се удала за Србина“

После тога су припадници ЗНГ напустили кућу Рокнића, а Бранка Рокнић је са Аном Нинковић истрчала ван куће, покушавајући да нађе некога са аутом, ко би могао да помогне њеној кћерки Данијели, која је још давала знаке живота, да је одвезе у Карловац.

Један комшија је покушао да им помогне, али нису се могли пробити, јер су барикаде већ биле постављене. Тако да су покушали онда до касарне ЈНА у оближње село Каменско, али тај дан нису успјели да уђу, јер су трајали напади припадника ткз. ЗНГ на касарну ЈНА пуцало се на све стране.

Тек сутрадан, Бранка је успјела да да уђе у касарну ЈНА и војници у је пребацили у село Коларић крај Војнића. За свог сина је била увјерена да је и он настрадао. Док је тетка Ана Нинковић била заробљена од хрватских паравојника па су је вратили кући.

Данијела Рокнић Марко Рокнић Драгица Нинковић

 

НАКОН ЗЛОЧИНА

Ненад Рокнић је био дуго времена притајен на тавану своје куће. Тек када се смркло, сишао је доље у приземље куће. Видио је стравичне призоре.

Прије него што је напустио продичну кућу Ненад је понео са собом и дневник своје сестре. Узео је свој бицикл и отишао до комшије коме је могао да верује.

Тај комшија га је скривао у гаражи два дана, а затим су и они хтели доћи до касарне ЈНА у Каменском. Припадници ЈНА нису знали ко су они па су пуцали на њих, тако да су се вратили назад.

Пар дана касније припадници србске територијалне одбране са Кордуна су ишли у ослобађање тог дијела Карловца. Ту су их пронашли и чули шта се десило, па су Ненада територијалци довели у село Коларић.

Бранка и Ненад Рокнић су се срели тек 10. октобра 1991. Исти тај дан су припадници ЈНА сахранили погинуле у кући Рокнића: Марка, Данијелу и Драгицу.


ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

За овај злочин окривљени су браћа:

  1. Жељко Гојак (р. 1962), припадник ЗНГ
  2. Марјан Гојак, припадник ЗНГ
  3. НН војници ЗНГ.


ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Бранка и Ненад Рокнић су током ратних дешавања 1990-их били на Кордуну заједно са осталим Србима. Сестрин дневник је Ненад дао једној новинарки из Војнића, али она им до данас то није вратила.

Августа 1995. када је хрватска војска напала Книнску Крајину, Бранка и Ненад Рокнић су у колонама одвојено кренули ка Србији, јер у вријеме напада није био код куће. Успјели су тек у Бијељини да се сретну посље неколико дана, а после су спроведени у Лепосавић у колективни центар, на Космету.

Ни ту нису имали мира јер су пред нападима албанских терориста и НАТО авиона јуна 1999. године морали да побјегну у централне дијелове Републике Србије. Скрасили су се 2001. године крај Свилајнца. Ненад се оженио и створио породицу.

Бранка Рокнић је 2006. године ради решавања имовинско-правних односа у вези своје куће требала да докаже да јој кћерка није жива, тј. да донесе умрлицу. Па је у ванпарничком поступку 1. јуна 2006. доказано да је Данијела Рокнић мртва и начин на који је убијена.

Бранка и Ненад Рокнић су своју причу испричали истражитљеима у београдском Суду за ратне злочине које је покренуло тужбу, а касније тај предмет и доказе предао хрватском Тужилаштву (ДОРХ).

Породица Рокнић никада се није јавно оглашавала о овом злочину.

 

ИСТРАГА И СУЂЕЊА

Карловачка полиција је тек у марту 2010. године почела да озбиљно спроводи криминалистичку истрагу за злочин који се десио 19 година раније. Овај случај је скоро двије деценије упорно скриван од хрватске јавности, иако се у србским медијима пуно писало о "карловачком случају Зец“.

Дана 15. априла 2010. године, на Поповића Брду у близини Карловца ексхумирана су тела Марка Рокнића, Данијеле Рокнић и Драгице Нинковић.

Ексхумација је обављена у присуству истражног судије и патолога, али без преживјелих чланова продице Рокнић. Бранка Рокнић је за ту ексхумацију сазнала преко интернета, а онда је обавјестила и Тужилаштво за ратне злочине у Београду.

Након ексхумације утврђен је механизам озљеђивања и да је смрт била насилна. Затим су Марко, Данијела и Драгица поново сахрањени 1. маја 2010. године, у породичну гробницу на Поповића брду.

Карловачка полиција је тек 25. маја 2010. године ухаписла Жељка Гојака, који је осумњичен за ратни злочин и одредила му притвор од мјесец дана.

Жупанијски суд у Загребу је подигао оптужницу против Жељка Гојака. Првостепена пресуда је донесена у фебруару 2011. године и Жељко Гојак је осуђен на девет година затвора.

Другостепена пресуда потврђена од Врховног суда Хрватске, па је Жељко Гојак осуђен 1. јуна 2013. године на само 9 година затвора, иако је према Кривичном закону Хрватске за овај злочин предивиђена казна од најмање 20 година затвора, јер је у питању убиство ненаоружаних цивила, гдје је међу жртвама била малољетна дјевојчица.

Ово није први пут да хрватски судови умањују казне хрватским бојовницима, већ је то постало правило у Хрватској.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О убиству породице Рокнић из Карловца никада није снимљен ниједан документарни филм, нити је написана икада књига.

Хрватско друштво и држава упорно прикривају овакве злочине нежелећи да блате ткз. Домовински рат пошто су ово злодјело извршили припадници ткз. ЗНГ који су стварали нову хрватску државу.

Код Срба такође овакве теме из деведесетих  су постале мучне, те ријетко ко је спреман да пише и снима.



Оцените нам овај чланак:

Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links