Убиство породице Рокнић је монструозни злочин који су у 5. октобра 1991. године у Карловцу и починили припадници хрватске војске: Жељко Гојак и Марјан Гојак са још неколико непознатих припадника ткз. Збора Народне Гарде (ЗНГ).
Они су упали у кућу Србина Марка Рокнића, која се налазила у улици Браће Гојак бр. 120, у карловачком насељу Сајевац. У овом злочину животе су изгубили Марко Рокнић (40), његова кћерка Данијела Рокнић (14) и Маркова сестра Драгица Нинковић. Док су преживјели Маркова супруга Бранка и њихов син Ненад Рокнић (рођ. 1975) и рођака Ана Гојак.
На карловачком подучију ово је био други злочин већих размјера, али свакако најморбиднији, јер се ради о убиству ненаоуружаних цивила са предумишљајем.
Први је био злочин на Коранском мосту 21. септембра 1991, када је злочинац Михајло Храстов командант специјалне полицијске јединице убио 13 Срба, односно резервиста ЈНА који нису пружали никакав отпор нити су икога напали. Било је то свега двије недјеље прије овог злочина.
Убиство Рокнића је по свом карактеру је сличан убиству породице Зец у Загребу 7. децембра 1991. и убиству породице Олујић у жупањском селу Церна 17.02.1992. односно породице Радосављевић у Дарувару 17.02.1992.
Хрватско правосуђе јесте процесуирало злочинце, али су казне биле симболичне, више зато да се наруга породици жртава.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Карловцу
Карловац је највећи град на Кордуну, област која се налази на сјеверозападу Балканског полуострва, на тромеђи Балкана, Паноније и Јулијских Алпа. Удаљен је 55 км југозападно од Загреба, 100 км западно од Сиска и 130 км источно од Ријеке.
Град Карловац лежи на четири ријеке: Купа, Корана, Добра и Мрежница. Ово сам Карловац чини изузетно богатом флором ии фауном.
У XVI вијеку Хабзбуршка монархија је у том пустој области Баније сазидала војно утврђење за одбрану од османлијске инвазије које су ишле ка средишњој Европи. Занимљиво је да су Турци седам пута опсједали Каловац, али га никада нису освојили.
Мало даље Карловца била је посебна област Војна Крајина све то 1881. године под управом Бечког двора. Тек 1763. године Карловац почиње да се развија економски и привредни раст је убрзан јер је војна управа замјењена цивилном.
Православна црква Св. Николе је сазидана 1795. године... а наредних деценија познато је као карловачко "златно доба". Тако је било све до почетка 20. стољећа када је отпочео Први свјетски рат.
У граду Карловцу се налази и сједиште Горњокарловачке епархије СПЦ.
Многи становници су мобилисани у аустроугарску војску и послати у рат на три фронта: Тирол против Италијана, у Подриње портив Срба и у Галицију против Руса. Средином новембра 1918. године Војска Краљевине Србије је ослободила Карловац.
Након стварања државе: Краљевине СХС, Карловац је припао Савској бановини. Тада настаје нови привредни раст и развој града.
За вријеме Другог свјетског рата град Карловац су окупирале усташе и цијело подручје је ушло је у састав Независне Државе Хрватске у коме су главну ријеч водили поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.
Многи Срби из Карловца су били одвођени у концентрационе логоре: Јадовно, Јастребарско, Јасеновац и др. Док су такође прављене масовне ликвидације по Карловцу, а имовина Срба пљачкана и уништавана.
Прослава прве годишњице стварања НДХ у Карловцу
Ти злочини су након 1945. године нарушили националну структуру, па су Хрвати касније имали релативну већину.
У вријеме социјалистичке Југославије Карловац је наставио да се развија и постао трећи индустријски центар авнојевске Хрватске. Град је седамдесетих и осамдесетих обиловао са многим спортско-друштвено-образовним садржајем што је привлачило пуно људи из руралних средина.
БИОГРАФИЈА
Марко Рокнић, рођен 1951. године у Карловцу. Ту је живио и радио у фабрици ципела "Јосип Краш". Упознао је Хрватицу Бранку у коју се заљубио и вјенчао. Родила му је двоје дјеце: сина Ненада (1975.) и кћерку Данијелу (1977.).
Њихов брак је био примјер доброг слагања и националне толеранције. Све до почетка ратних дешавања у љето 1991. породица Рокнић није имала никаквих проблема са својим комшијама и суграђанима. Били су весела и примјерна породица.
Када је почео рат у Хрватској на наговор оца Марка, Ненад и Данијела су почели да пишу дневник и увечер су то читали пред родитељима. Када је у близини њих једна кућа власништво Србина била запаљена, Данијела је написала у дневник како је јако уплашена... а на дан прије убиства записала је сљедеће:
"Вољела бих да сам се родила у неко друго вријеме и на неком другом мјесту. Пред очима су ми само мртвачке главе...“
Данијела Рокнић, 4. октобар 1991.
ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА
Неколико дана пре овог злочина у насељу Сајевац, једна србска кућа је већ била запаљена. У оближњем карловачком насељу "Турањ" већ је постављена линија разграничења између хрватских и србских снага.
Дан прије овог убиства 4. октобра 1991. Бранка и Марко Рокнић су стајали код врата капије њиховог дворишта. Ту је наишао њихов комшија Марјан Гојак, који се враћао са посла. Кратко су попричали о свакодневним проблемима, ништа што има везе са ратом и пуцњавом, која се данима раније често могла чути на Сајевцу.
ЗЛОЧИН
Дана 5. октобра 1991. године, породица Рокнић није напуштала кућу. Око 13 часова док су Рокнићи имали у рођаке гостима на недјељном ручку: Драгицу Нинковић (Маркова сестра) и тетка Ана Гојак.
Оне су живјеле у истој улици као и Рокнићи, али пар стотина метара даље. Врата од капије дворишта породице Рокнић тог дана су била закључана, јер су се бојали да им неко ненајављен не упадне у двориште.
Зачула се пуцњава у дворишту Рокнића, а Марко са својим сином одлази у поткровље, док су жене остале доље у приземљу, мислећи да им нико неће наудити.
Усљед толике пуцњаве попуцала су сва стакла на кући, а Бранка, Данијела, Драгица и Ана су се склониле испод кухињског стола, збијене једна поред друге. Пас који је у дворишту лајао на странце је убијен из ватреног оружја.
У кућу Рокнића упадају припадници ткз. ЗНГ са маскирним униформама. Домаћини препознају своје комшије браћу: Жељка и Марјана Гојака.
Марко Рокнић чувши пуцњаву силазио је у приземље куће. Припадници ЗНГ чим су га спазили ухватили су га и одмах убили. Један гелер гранате која је испаљена на кућу Рокнића погодио је Данијелу Рокнић у леђа и тешко је ранио. Њена мајка је држала у крилу, покушавајући да јој помогне. Молила је Жељка и Марјана да позову хитну помоћ јер је Данијела још давала знаке живота, али они то нису учинили.
Драгица Нинковић је такође молила своје комшије Гојаке да им помогну, подсјетивши их да им је прије рата давала бесплатно млијеко од њених крава, за ћерке једног од Гојака.
Они су одбили било какву помоћ Рокнићима, нити су се обазирали на њихову причу. Тада је Жељко Гојак извадио пиштољ и пуцао Драгици Нинковић у главу. Један од хрватских паравојника је хтио и Бранку Рокнић да упуца, али је Жељко Гојак то спријечио рекавши свом колеги:
- "Пусти је... нека пати сада! То јој је казна што се удала за Србина“
Након тога су припадници ЗНГ напустили кућу Рокнића, а Бранка Рокнић је са Аном Нинковић истрчала ван куће, покушавајући да нађе некога са аутом, ко би могао да помогне њеној кћерки Данијели, која је још давала знаке живота, да је одвезе у центар града.
Један комшија је покушао да им помогне, али нису се могли пробити, јер су барикаде већ биле постављене. Тако да су покушали онда до касарне ЈНА у оближње село Каменско, али тај дан нису успјели да уђу, јер су трајали напади припадника ткз. ЗНГ на касарну ЈНА пуцало се на све стране.
Тек сутрадан, Бранка је успјела да да уђе у касарну ЈНА и војници у је пребацили у село Коларић крај Војнића. За свог сина је била увјерена да је и он настрадао.
Тетка Ана Нинковић била заробљена од хрватских паравојника па су је вратили њеној кући.
НАКОН ЗЛОЧИНА
Ненад Рокнић је био дуго времена притајен на тавану своје куће. Тек када се смркло, сишао је доље у приземље куће. Видио је стравичне призоре. Прије него што је напустио продичну кућу Ненад је понео са собом и дневник своје сестре. Узео је свој бицикл и отишао до комшије коме је могао да верује.
Тај комшија га је скривао у гаражи два дана, а затим су и они хтјели доћи до касарне ЈНА у Каменском. Припадници ЈНА нису знали ко су они па су пуцали на њих, тако да су се вратили назад.
Пар дана касније припадници србске Територијалне одбране са Кордуна су ишли у ослобађање тог дијела Карловца. Ту су их пронашли и чули шта се десило, па су Ненада територијалци довели у село Коларић.
Бранка и Ненад Рокнић су се срели тек 10. октобра 1991. Исти тај дан су припадници ЈНА сахранили погинуле у кући Рокнића: Марка, Данијелу и Драгицу.
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
За овај злочин окривљени су сљедећа лица:
- Жељко Гојак (р. 1962), припадник ЗНГ
- Марјан Гојак, припадник ЗНГ
- НН паравојници ЗНГ.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Бранка и Ненад Рокнић су током ратних дешавања 1990-их били на Кордуну заједно са осталим Србима. Сестрин дневник је Ненад дао једној новинарки из Војнића, али она им до данас то није вратила.
Плачи вољена земљо...
Августа 1995. када је хрватска војска напала РС Крајину, Бранка и Ненад Рокнић су у колонама одвојено кренули ка Републици Србији, јер у вријеме напада није био код куће. Успјели су тек у Бијељини да се сретну посље неколико дана, а после су спроведени у Лепосавић у колективни центар, на Космету.
Ни ту нису имали мира јер су пред нападима албанских терориста и НАТО авиона јуна 1999. године морали да побјегну у централне дијелове Републике Србије. Скрасили су се 2001. године крај Свилајнца. Ненад се оженио и створио породицу.
Бранка Рокнић је 2006. године ради решавања имовинско-правних односа у вези своје куће требала да докаже да јој кћерка није жива, тј. да донесе умрлицу. Па је у ванпарничком поступку 1. јуна 2006. доказано да је Данијела Рокнић мртва и начин на који је убијена.
Бранка и Ненад Рокнић су своју причу испричали истражитљеима у београдском Суду за ратне злочине које је покренуло тужбу, а касније тај предмет и доказе предао хрватском Тужилаштву (ДОРХ).
Породица Рокнић никада се није јавно оглашавала о овом злочину.
ИСТРАГА И СУЂЕЊА
Карловачка полиција је тек у марту 2010. године почела да озбиљно спроводи криминалистичку истрагу за злочин који се десио 19 година раније. Овај случај је скоро двије деценије упорно скриван од хрватске јавности, иако се у србским медијима пуно писало о "карловачком случају Зец“.
Дана 15. априла 2010. године, на Поповића Брду у близини Карловца ексхумирана су тела Марка Рокнића, Данијеле Рокнић и Драгице Нинковић. Ексхумација је обављена у присуству истражног судије и патолога, али без преживјелих чланова продице Рокнић. Бранка Рокнић је за ту ексхумацију сазнала преко интернета, а онда је обавјестила и Тужилаштво за ратне злочине у Београду. Након ексхумације утврђен је механизам озљеђивања и да је смрт била насилна. Затим су Марко, Данијела и Драгица поново сахрањени 1. маја 2010. године, у породичну гробницу на Поповића брду.
Карловачка полиција је 25. маја 2010. године ухаписла Жељка Гојака, који је осумњичен за ратни злочин и одредила му притвор од мјесец дана. Жупанијски суд у Загребу је подигао оптужницу против Жељка Гојака. Првостепена пресуда је донесена у фебруару 2011. године и Жељко Гојак је осуђен на 9 година затвора.
Другостепена пресуда потврђена од Врховног суда Хрватске, па је Жељко Гојак осуђен 1. јуна 2013. године на само 9 година затвора, иако је према Кривичном закону Хрватске за овај злочин предивиђена казна од најмање 20 година затвора, јер је у питању убиство ненаоружаних цивила, гдје је међу жртвама била малољетна дјевојчица.
Ово није први пут да хрватски судови умањују казне хрватским бојовницима, већ је то постало правило у Хрватској.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О убиству породице Рокнић из Карловца никада није снимљен ниједан документарни филм, нити је написана икада књига.
Хрватско друштво и држава упорно прикривају овакве злочине нежелећи да блате ткз. Домовински рат пошто су ово злодјело извршили припадници ткз. ЗНГ који су стварали нову хрватску државу.
Код Срба такође овакве теме из деведесетих су постале мучне, те ријетко ко је спреман да пише и снима.
ЗАКЉУЧАК
Убиство породице Рокнић је само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у СР Хрватској од стране власти коју је предводио Фрањо Туђман и његова партија Хрватска Демократска Заједница. Ово свакако није једини случај, већ су хрватске полицијске и (пара)војне јединице одговорне за убиства породице Зец у Загребу, Олујић у Церни, Радосављевић у Дарувару, Павловић у Борову Насељу, Пеулић у Осијеку...итд.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Карловца и Кордуна, већ читаве авнојевске Хрватске, јер су хрватски екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу односно обнову наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од хрватских крвника са оружјем или у одјелу одговарати на адекватан начин за оваква монструозна злодјела, као што је и овај карловачки злочин.