Убиство породице Радосављевић је монструозни злочин који су извршили Јожица Мудри и његови саборци из хрватске Војне полиције у Дарувару 25. фебруара 1992. године над породицом Радосављевића: Раде (36), Јованка (32), Дејан (13) и Ненад (9).
Након убиства Радосављевића Јожица Мудри је лешеве положио у трпезарију њихове куће, а затим активирао раније постављени пластични експлозив што је довело до велике материјалне штете, али и оштећења мртвих Радосављевића.
Оптужница за овај злочин је подигнута први пут 26. марта 1992. године у Војном државном тужилаштву Републике Хрватске под ознаком KT-86/92 и то само против Јожице Мудрог, иако се основано сумња да за овакво злодело мора бити више лица умjешано. Настављено је суђење касније десет мјесеци, а прва пресуда је донета 7. јануара 1994. године на само 13 година затвора, да би Врховни суд Републике Хрватске преиначио ову пресуду на 15 година робије.
Овај злочин над породицом Радосављевић је по својој форми и карактеру сличан убиству породице Зец у Загребу 7. децембра 1991. године; као и породице Рокнић у Карловцу 5. октобар 1991. године... и породице Олујић из Церне 17. фебруара 1992...
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Дарувару
Дарувар је градић у Западној Славонији, удаљен је 125 км источно од Загреба, подно планине Папук.
Ово подручије има трагове још од Каменог доба, а касније су ове крајеве насељавали стари народи: Келти, Илири, Римљани, а Јужни Славени долазе касније. Тако се гради утврђење које су користиле разне војске у својим освајањима.
Срби у ове крајевима су присутни вијековима. Иако се Дарувар до средине XVIII вијека звао Подборје, гроф Јанковић му је дао данашње име.
Још 1833. године Дарувар је имао свој православни храм, а мало касније и даруварску православну општину. Крајем XIX столећа у Дарувару је постојала школа на србском језику и писму. У овом граду се маја 1905. одржао Осми конгрес србских земљорадничких задруга (СЗЗ).
Распадом Аустро-Угарске крајем 1918. године и стварањем прве јужнославенске државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Дарувар је стављен административно у Савску бановину. Тада се дешава привредни и културни напредак. Оснива се циглана, љеваоница жељеза, фабрика машина и алата, штампарија, а град је добио и струју.
Дарувар с краја 1930-их година
Да би априла 1941. године Дарувар постао дио клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Током Другог свјетског рата хрватске усташе су тако и у даруварском крају починиле геноцид и истребљење србског, православног живља. У близини Дарувара се налазио и концентрациони логор Јасеновац (јужно 50 км).
По завршетку рата, маја 1945. године Дарувар је ушао у састав СР Хрватске. Тада је услиједио нови индустријски напредак града и околине, а град се ширио и развијао.
Према попису становништва 1991. године у граду Дарувару живјело је око 10.000 становника, од чега 50% Срба, али су и околна мјеста углавном била насељена србским живљем.
Радина мајка је била утамничена као дјевојчица у хрватско-усташком концентрационом логору Јасеновац, као и мноштво друге дјеце са Козаре.
ЗЛОЧИН
Припадник хрватске војске Јожица Мудри (стар 21 годину) хрватске националности дошао је у команду Војне полиције у Дарувару 25. фебруара 1992. године око 17 сати, гдје је кратко попричао са Јосипом Частеком, који га је повео у даруварски кафић "Лотус".
Тамо су се срели са Мирославом Губеровићем, командантом даруварске Војне полиције. Он је дао револвер Мудром и објаснио му кога треба да ликвидира те вечери. Мудри је попио доста алкохола у том кафићу.
Извесна особа Мулис је говорио Мудром да Раде Радосављевић ради за побуњене Србе - "ћетнике".
Увече око 19 сати тог дана Јожица Мудри долази у Крањачићеву улицу на удаљености око 50 метара од породичне куће Радосављевић Раде (стар 40 година), иначе запослен као пословођа у државном предузећу за ауто-сервис у Дарувару.
Јожица Мудри је ушао код Радосављевића у кућу, а кога је познавао најмање пет година и водио разговор са власником куће у трпезарији.
Иако Радосављевић Раде није био наоружан, нити је имао било какву пријетњу по Јожицу Мудрог, он је извадио свој револвер марке "ТТ", калибра 7.62 мм, а потом испалио два хица у главу Ради. Затим један метак је испалио у његову супругу Јованку Радосављевић (стара 32 године)... Жртве су биле на мјесту мртве.
Затим је пуцао у њихове синове: Дејана (стар 13 година) у кога је испалио 4 метка, потом кухињским ножем још осам убода у предјелу стомака и груди. Револвером је такође усмртио и најмлађег члана Радосављевића, сина Ненада (стар 9 година).
Све жртве Мудри је положио на једно мјесто у трпезарији, те поставио пластични експлозив велике разорне моћи. Активирао је мину и то је узроковало комадање лешева, али и оштећење породичне куће Радосављевића.
Напосљетку је ушао у дневну собу и украо један видео-рекордер и један даљински управљач... а онда изашао из куће Радосављевића као да се ништа није десило. Дошао је до кафића "Лотус", гдје је рекао Губеровићу да је задатак извршен.
ОПТУЖНИЦА И ПРЕСУДЕ
Први пут оптужница за убиство породице Радосављевић из Дарувара је подигнута 26. марта 1992. године пред Војним тужилаштвом Републике Хрватске у Бјеловару под ознаком KT-86/92 и то само за Јожицу Мудрог у коме се он теретио за кривично дјело четвероструког убиства и тешко дјело против опште сигурности, као и крађа, али је касније 29. јануара 1993. године ова оптужница имала неких измјена. На суђењима је Јожица Мудри био присутан.
Прва пресуда је донета у Окружном суду у Бјеловару 7. јануара 1994. године и гласила је 13 година затвора, а оптуженом Јожици Мудром се узело као олакшавајућа околност то што је био смањено урачунљив и учесник тзв. Домовинског рата.
Касније је Врховни суд Републике Хрватске ову казну преиначио на 15 година затвора.
Спортска заједница Града Дарувара
(Јожица Мудри, скроз десно)
Породица убијених Радосављевића је више пута подносила тужбе за накнаду штете од Републике Хрватске, али је све то завршавано безуспјешно. Штавише, Радин отац Петар Радосављевић је умро у току парничног поступка, а Радина сестра Милица све што је имала изгубила је тужећи се са хрватском државом. Одузели су јој стан на име "дугова".
И Јованкина мајка Пела Медаковић је губила паринце од хрватске државе те морала да им плати скоро 10.000 куна (1.500 евра).
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Милица (р. Радосављевић) је с' времена на вријеме одлазила у Дарувар ради судске парнице. Тамо је једне прилике сусретала налогодавца Губеровића, који јој се насмијао и весело поздравио. Како је изгубила све спорове, Милица више не иде у Дарувар и Хрватску јер не може да поднесе губитак брата и његове породице, а истовремено да је понижавају некадашње комшије срамним ћутањем на очигледан злочин.
Гробље у Имсовцу (фото: Стефан Џелајлија)
Јожица Мудри је у затвору био двије године, да би био помилован од лично од предсједника Фрање Туђмана 1994. и пуштен на слободу. Вратио се кући у Дарувар као угледан грађанин и поносни учесник тзв. Домовинског рата.
Оженио се женом Данијелом, са којом има једног сина.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О убиству породице Радосављевић из Дарувара до данас није снимљен ниједан документарни филм, нити је написана нека књига, сем пар чланака на интернету.
Није одржана ниједна јавна трибина, округли сто на бившем југославенском простору.
ЗАКЉУЧАК
Убиство породице Радосављевић 1992. године је само једна карика удруженог ЗЛОЧИНАЧКОГ ПОДУХВАТА који се на Србе обрушио током деведесетих година 20. стољећа од стране Туђмановог режима.
Систем застрашивања који је створен од владајуће странке Хрватске Демократске Заједнице резултовао је егзодусом од преко 650.000 Срба који су у атмосфери страховладе и терора морали да напусте своје домове и огњишта током 1991-1999.
Међународна заједница није учинила готово ништа да би се такве ствари зауставиле, него су то сматрале нус појавом разбијања социјалистичке Југославије. Штавише, Република Хрватска је поносно примљена 1. јула 2013. године у Европску унију.
Догађања из 1990-их година на тлу авнојевске Хрватске многи аналитичари сматрају као наставак геноцида над Србима у Другом свјетском рату који је учињен од стране власти клеро-фашистичке НДХ, творевине која је деловала са благословом Ватикана односно директиве су примали од Римске курије, док је пола вијека касније Хрватска имала подршку цијелог Запада.
С обзиром да су Срби у цијелој западној хемисфери означени као једини кривци за распад Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеорвати да ће правда икада бити задовољена.