Крваве Цвети је био оружани напад припадника хрватске специјалне полиције на Плитивчка језера, који се догодио у рано прољеће, тачније 31. марта 1991. године у Националном парку "Плитвичка језера" у Лици.

На свакој страни је погинула по једна жртва. Рајко Вукадиновић са србске стране и Јосип Јовић са хрватске.

Сматра се првом озбиљнијом ескалацијом сукоба током разбијања СФРЈ. Овај догађај је у авнојевској Хрватској погоршао ионако напету ситуацију између Срба и Хрвата, што је био увод у четверогодишњи рат.

Годинама касније, након овог сукоба Јосип Бољковац тадашњи министар полиције 1990-1991 у Влади СР Хрватске је проговорио како је сукоб са Србима намјерно изазван са циљем изазивања рата, јер рат Хрватској требао из разлога што је само ратом могло доћи до значајног смањења броја Срба у Хрватској (што је потврдио и Фрањо Туђман 31. маја 1992. у Загребу).

Јосип Бољковац додаје и то да хрватског полицајца нису убили Срби, већ неко из његове јединице, америчком пушком "пумпарицом" са леђа јер је требала жртва која би појачала антисрбску кампању у Хрватској. 

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.

У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар

Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.

Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Еуфорија каква се не памти: Остватење сна

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

Ситуација на Плитвицама

"Плитвичка језера" су национални парк у сјеверо-источном дјелу Лике, који се састоји од 16 језера, уз границу са Босном.

Стављени су 1979. године под заштиту УНЕСК-а. Плитвице се налазе између планина Мале Капеле и Пљешевице и спада под општину Кореница.

Србско становништво у овом крају чини већину више стотина година. Још за вријеме Војне Крајине, која је била под управом Аустро-Угарске монархије, ту су живјели војници ослобођени свих царских намета, тј. пореза јер су ишли да ратују за интересе Бечке царевине.

Након Првог свјетског рата, Плитвице потпадају под Савску бановину, у оквиру Краљевине Југославије.

Стварањем клеро-фашистичке НДХ 1941. године, усташе у овом крају чине стравичне злочине и врше масовно истребљење србског становништва односно геноцид. Недалеко Плитвичких језера налази се велико стратиште тј. некадашњи систем концентрационих логор Госпић-Јадовно-Паг, као и Јастребарско. Послије Другог свјетског рата, Плитвице улазе у састав СР Хрватске.

Бисер јужног дијела Европе - Плитвице

Догађају на Плитвицама претходило је насилно успостављање хрватске власти у полицијској станици у Пакрацу (1. марта), када је одред хрватских специјалних јединица полиције изненадио и ухапсио србску полицијску посаду, која је претходно успоставила контролу над Пакрацом. У тој акцији није било жртава.

Срби су ријешили да им се то не понови и то показали на Плитвицама.

ОРУЖАНИ СУКОБИ

По налогу Владе Хрватске, односно тадашњег премијера Јосипа Манолића,  МУП Хрватске шаље 31. марта 1991. на Плитвичка језера око 400 полицајаца из кампа Ракитије код Загреба (под командом Јосипа Луцића) и АТЈ Лучко (под командом Младена Маркача), који су имали циљ да запосједну полицијску станицу у Кореници, јер је СУП Кореница отказао послушност Туђмановом режиму. 

Дан раније, МУП Хрватске је послао на Плитвичка језера групу педесет својих тајних агената, који су били прерушени у стране туристе, са лажним документима. Они су осматрали ситуацију, а у критичном моменту реаговали Србима иза леђа.

Хрватски трилинг: Месић, Туђман и Манолић

У Полицијској станици Кореница су се већ налазили припадници Милиције САО Крајине, који су били ријешени да одбране полицијску станицу, самим тиме и заштите се од изненадних упада у своја села, да им се не би поновила судбина њихових предака као из времена НДХ. Исто тако милицајци су запосјели и сам национални парк "Плитвице" 29. марта 1991. јер је тамошња управа била под надзором ХДЗ-а.

У шуми код Плитвичких језера у преподневним часовима 31. марта 1991. дошло је до размене ватре између милицајаца САО Крајине и припадника МУП-а Хрватске која је потрајала неколико сати. Поред погибије Рајка Вукадиновића, око 20-ак Срба је ухапшено, а међу њима и Горан Хаџић из Вуковара који је касније под неразјашњеним околностима пуштен из КПД Лепоглава, након неколико недеља, иако је у оптужници стајало да је оптужен за "оружану побуну и тероризам".

Хрватски полицајци су били бројно јачи и боље опремљенији, па су успјели да запосједну полицијску станицу у Кореници, али не задуго јер је овај сукоб проузроковао интервенцију ЈНА која је своје мјешање објаснила потребом да се уметне између сукобљених страна.

ПОСЉЕДИЦЕ

Показало се да полицијски резервисти САО Крајине нису имали снаге која би се могла супротставити већ ојачалим снагама Републике Хрватске и почело је убрзано наоружавање и организовање отпора хрватском државном тероризму.

Након овог сукоба на Плитивицама, ситуација у СР Хрватској се још више заоштрила. Хрватска пропаганда је коначно "добила жртву" Јосипа Јовића, са којим је манипулисала испред хрватске јавности, тако да је антисрбско и антијугославенско дјеловање добило снагу квасца.

Месар из Коренице: Рајко Вукадиновић

Настављен је медијски рат уперен против Срба у Хрватској, Југославије и савезне војске - ЈНА. Бивша СФРЈ је већ била пред ратом и ситуација посље овог догађаја из сата у сат погоршавала.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Јосип Бољковац, хрватски министар полиције из времена раних деведесетих година 20. столећа је деценијама касније, односно 2011. објавио књигу "Истина мора изаћи ван", у којој је рекао да је рат у Хрватској почео нападом на Србе, мислећи на напад на Плитивице 31. марта и у Борову Селу 2. маја 1991.

Исто тако је изнео доказе који су говорили у прилог томе да је хрватски полицајац Јоспи Јовић убијен са леђа од неког колеге из своје јединице. Убијен је пуцњем из аутоматске пушке тзв. пумпарица, које су хрватске власти куповале раније на илегалном тржишту оружја.

Бољковац је такође потврдио још једну више него занимљиву чињеницу, а то је разлог пуштања Горана Хаџића (каснијег председника РСК) на слободу - пристанак на сарадњу са хрватским властима, што ће рећи да се вероватно ради о шпијунажи. Судећи по каснијим одлукама и потезима самог Хаџића, ова тврдња Бољковца итекако добија на значају.

ЗАКЉУЧАК

Оружани сукоб на Плитивчка језера је био само почетак серије напада србска насеља на тлу авнојевске Хрватске, који су се брзо претворили у отворени рат против Срба и Југославенске Народне Армије.

Циљ руководства Хрватске Демократске Заједнице је био да се проценат Срба значајно умањи, односно да се србска популација сведе на статистичку грешку. Такође, они су радили на томе да се утицај СПЦ у Хрватској стави на маргину. Исто тако, мноштво православних цркава и храмова је оштећено, демолирано или пак срушено.

Током десетак година Туђманове владавине број Срба који су напустили своје домове и имовину је преко 650.000 усљед страха за своју личну сигрност, јер су методе застрашивања биле фашистоидне, односно врло сличне онима из времена НДХ. Заправо и сам Туђман никада није крио симпатије према Анти Павелићу, Алојзију Степинцу и другим наци-фашистичким злочинцима, пошто хрватско друштво није након Другог свјетског рата прошло кроз процес дефашистизације и денацификације као што је то било у Италији и Њемачкој.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери оцјењени као једини кривци за ратове на бившем југославенском простору, тешко да је вјеровати да ће ико од хрватских зликоваца одговарати за своја недјела, као што је и овај напад на Плитивице.