Паулин Двор 1991 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Источна Славонија


Паулин Двор 1991



РАТ У ХРВАТСКОЈ 1990-их

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори

Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Масленица - Породица Зец - Паулин Двор

Породица Рокнић - Породица Олујић - Задар

Караџићево - Логор Лора - Корански мост

Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек 

Афера Шпегељ - Божићни Устав - Максимир

Откос - Бјеловар - Пакрачка пољана

Борово Село  - Вариводе - Јесење Кише

Логор Керестинец -

 

Масакр у Паулин Двору је назив за убиство 19 цивила (11 мушкараца и 8 жена), односно 18 Срба и једног Мађара у селу Паулин Двор, удаљено 20 километара Осијека, које су убили припадници паравојне јединице Збора Народне Гарде 11. децембра 1991. године.

Шест година након убиства лешеви су однесени чак 500 км од места злочина, у једну масовну гробницу у Лици. Ово је урађено по налогу војног врха Републике Хрватске.

Овај злодело су истраживали истражиоци Хашког Трибунала 2002. године. Судске пресуде су донесене тек 2012. године и то само за две особе.


 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.


 


Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).


 

 


Ситуација у Паулин Двору

Паулин Двор је мало село у источној Славонији, које се налази надомак града Осијека. Село је основано 1900. године, а већином је насељено српским становништвом. Према попису становништва из 1991. године, ово село је имало 168 становника од чега су 93% били Срби. Становници села Паулин Двору су углавном били оријентисани на град Осијек због близине, где су радили, завршавали школе и др. Тамошње становништво било је познато по наглашеној лојалности властима у Загребу.

Крајем 1990. године долази до националних тензија свуда у СР Хрватској, па и у Паулин Двору иако су ту Срби били у већини, али због посла, привреде и школе су били упућени и на друга хрватска места у околини. У пролеће 1991. у Осијеку долази до контроле и малтретирања Срба на сваком кораку, јер је Бранимир Главаш завео страховладу и контролне пунктове, где су грађани легитимисани, а могли су да се крећу само уз посебне пропуснице које је СУП Осијек издавао. Српске куће и локали су често минирани. Све то је довело до великог неповерењаа и напетости. Из Паулин Двора почиње исељавање још од краја јула 1991. године у Србију. Тада је ЈНА нудила оружје становницима Паулин Двора, да се бране у случају да их хрватска паравојска нападне. Они су то одбили, а од ЗНГ су добили гаранције да их неће дирати.

5. октобра 1991. хрватске снаге упадају у село Паулин Двор и окупирају га. Нико није могао да изађе ван села. Хрватске снаге испаљују гранате ка српским селима, док им ЈНА узвраћа. Тако се Паулин Двор нашао у српском окружењу на линији раздвајања.


Гробови убијених цивила у Паулин Двору


 


ЗЛОЧИН

Неколико дана пре овог масакра, у дворишту једне куће у Паулин Двору група хрватских паравојника је спремала храну, а тада је испаљена једна граната са српских положаја. Један војник ЗНГ, Илија Равњак, је тешко рањен и после пар дана преминуо у осјечкој болници. То је разбеснело његове саборце који су желели да се освете за то. Па су насрнули цивиле односно ненаоружане мештане Паулин Двора. Сви убијени цивили су доведени у кућу Андрије Буквића (улица Глава бр. 52) и тамо су држани у кућном притвору. Дошло је десетак припадника ЗНГ и бачене ручне бомбе и испаљивани рафали из аутоматског оружја. Тако да су неке жртве дуго умирале, јер су крвариле и запомагале, а није им имао ко помоћи. Тек ујутрро, након злочина односно 12. децембра 1991. из Осијека су стигла кола хтине помоћи, али више није било шансе да се икоме од жртава помогне.

Друга екипа хрватске војске је дошла након злочина која је минирала кућу Андрије Буквића, а потом је одјекнула експлозија. У журби хрватски паравојници нису покупили тело Даре Вујновић. Она је била у некој шпајзи, па је тешко рањена, али је преживела тај први масакр. Кренула је након тога у правцу башта, што откривају трагови крви, али није дуго издржала и пала је за земљу умирући у тешким мукама.

У поподневним сатима 12. децембра 1991. године Паулин Двор ослобађају јединице ЈНА и српске Територијалне Одбране из Тење и Шодоловаца. Затекли су срушену кућу Андрије Букивћа, где се десио злочин дан раније. Припадници ЈНА су пронашли само леш Даре Вујиновић, која је сахрањена на гробљу у Трпињи.


 

ИМЕНА ЖРТАВА

У овом масакру настрадало је 19 цивила, 11 мушкараца и 8 жена, сви у доби од 41 до 85 година живота.

  1. Милaн Лaбус (1940.),

  2. Спaсоje Миловић (1933.),

  3. Боja Грубишић (1916.),

  4. Божидaр Суџуковић (1913.),

  5. Босиљкa Кaтић (1939.),

  6. Бошко Jeлић (1942.),

  7. Милaн Кaтић (1933.),

  8. Митaр Кaтић (1909),

  9. Дрaгињa Кaтић (1919.),

  10. Вукaшин Мeдић (1929.),

  11. Дaринкa Вуjновић (1934.),

  12. Aнђa Jeлић (1953.),

  13. Милицa Миловић (1933.),

  14. Пeтaр Кaтић (1937.),

  15. Jовaн Гaврић (1936.),

  16. Милeнa Родић (1925.),

  17. Милкa Лaпчeвић (1916.),

  18. Мaриja Суџуковић (1914.),

  19. Дрaгутин Кeћкeш (1936.),


 


 

ИЗВРШИОЦИ И САУЧЕСНИЦИ

  1. Бранимир Главаш, комадант одбране Осијека

  2. Енес Витешкић, припадник 130. осјечке бригаде хрватске војске.

  3. Никола Иванковић, поручник 130. осјечке бригаде хрватске војске.

  4. Ђуро Дечак, генерал хрватске војске

  5. Карло Горнишек, комадант оперативне зоне Осијек

  6. Анте Гугић, пуковник Сигурносно информативне службе РХ

  7. Анте Галван, инспектор хрватске Војне полиције

  8. Мате Лаушић, генерал хрватске војске и комадант Војне полиције

  9. Мирослав Туђман, начелник хрватске безбедносне службе.

  10. Франко Крижман, комадант 3. батаљона 101. бригаде ХВ.


 

     

Енес Витешкић

Браними Главаш

Ђуро Дечак

Мате Лаушић


 

 

ИСТРАГА

По наређењу главне Хашке тужитељке, Карле Дел Понте, Младин Бајић, државни тужилац Хрватске отвара истрагу за "случај Паулин Двор" 12. маја 2002. године. Постојала је сумња да су на локацији око Госпића нађене неке гробнице за побијене госпићке Србе у јесен 1991. Ископавању тих лешева присуствовали су представници Хрватске (патолог Др. Весна Ковачевић), Хашког Трибунала и Веритас из Србије.

На једном пластичном бурету писало је "Лабус Милан". Саво Штрбац, гледајући списак несталих Срба из Госпића, није нигде видео име Лабус Милана, па је погледао да ли се игде у евиденцији несталих лица из Хрватске налази то име. Видео је да постоји његово име, али на локацији Паулин Двор. Тако је почело да се одмотава клупко. Постојали су јасни докази о умешаности највиших државних и војних органа Републике Хрватске, јер такву акцију премештања лешева није могао да уради појединац, нити мања група особа.

Годину дана након ексхумације, 18. јуна 2003., породице су их идентификовале и већину сахраниле у Паулином Двору. Заједничку спомен гробницу изградиле су и финансирале њихове породице.

 


 

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

14. септембра 2002. године хрватска Војна полиција хапси Николу Иванковића и Енеса Витешкића, а 9. јуна 2003. године у Жупанијском суду у Осијеку отпочиње суђење оптуженима, где су оптужени су изјавили да нису криви. Оно што је занимљиво у овом случају јесте да се хрватско тужилаштво није бавило помагачима, односно скривањем доказа и премештањем лешева у Лику. По њима, овај случај је "застарео". На суђењу је изведено више од 40 сведока.

Прва пресуда је донесена 2004. године, по којој је оптужени Енес Витешкић ослобођен кривице. Врховни суд Хрватске је вратио поступак на почетак. Друга пресуда 2007. године је имала исти сценарио као и прва. Док је Никола Иванковић још 2004. осуђен од Жупанијског суда у Осијеку на 12 година затвора, а Врховни суд Хрватске преиначио пресуду на 15 година затвора.

Тек у мају 2012. године Жупанијски суд у Осијеку неправоснажно осудио другооптуженог, бившег припадника ХВ Енеса Витешкића на 11 година затвора.


 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

21.  децембра 1991. Франко Крижман, комадант 3. батаљона 101. бригаде ХВ из Суседграда, извештава команду своје бригаде о злочину и осумњиченима за убиство српских цивила у Паулин Двору. То је уједно и први писани доказ о овом злочину.

Лешеви су потоварени у пластичне кесе, по наређењу Живка Мијића, комаданта 130. осјечке бригаде ХВ, а потом закопани на једној локацији у близини складишта бивше ЈНА "Луг" крај места Чепин, предграђе Осјека. На то место покопа су довежена стара и хаварисана возила како би се сакрили трагови. Ту су лешеви стајали све до краја јануара 1997. године, када су их припадници инжењеријске јединице хрватске војске из Карловца, под надзором Војне полиције, превезли чак до Госпића у Лици (село Ризвануша) у великим пластичним бурадима, а то је 500 км удаљено од Паулин Двора и ту поново закопали.

Трагови о умешаности у овај злочин су водили све до Бранимира Главаша, који је у то време ратних 1990-их био господар живота и смрти у Осијеку. Иако је сам Главаш негирао умешаност у овај злочин. Ђуро Дечак, хрватски генерал и каснији саборски заступник је 27. новембра 1996. службено извештавао Мирослава Туђмана, начелинка хрватских безбедноносних служби (СИС), где је тражио помоћ за решавање проблема око транспорта посмртних остатака убијених цивила. Овај допис Дечака је имао ознаку строго поверљиво. Тако је већ 12. децембра 1996. издата команда на допису о посебном обезбеђењу касарне "Луг".

У Паулином Двору данас живи само око 50 становника.

 

 


ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ

Новинар Драго Хедл и редитељ Марко Мамузић су 2004. године снимили документарни филм о овом масакру у Паулин Двору. Филм прaти трaгичну причу о убиству ових цивилa, кaо и о кaсниje оргaнизовaном прикривaњу злочинa у коje су били умeшaни поjeдини функционeри из сaмог врхa хрвaтскe влaсти 1990-их.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links