Масакр у Паулин Двору је назив за монструозно ратно злодјело које су извршили припадници хрватске паравојске ткз. Збора Народне Гарде почетком деведесетих година 20. стољећа.
Кобног дана 11. децембра 1991. године убијено је 19-оро цивила (11 мушкараца и 8 жена), односно 18 Срба и један Мађар у селу Паулин Двор, удаљено 20 километара Осијека на сјевероистоку Славоније.
Шест година након тог монструозног злочина лешеви жртава су превезени чак 500 км од мјеста злочина (!?) у једну масовну гробницу у Лици. Ово је урађено по налогу војног врха Републике Хрватске јер су покушали да сакрију трагове ужасног злочина над цивилима.
Саво Штрбац из ДИЦ Веритас је овај случај разоткрио приликом једне ексхумације у Лици када је прегледом имена несталих лица са подручија авнојевске Хрватске утврдио шта се уствари десило.
Сем тога, ово ужасно злодјело су истраживали истражиоци Хашког Трибунала 2002. године. Судске пресуде су донесене тек 2012. године и то само за двије особе, иако је јасно да још најмање осам особа учествовало у злочину.
Хрватско тужилаштво се није бавило овим скривањем злочина из 1997. године, јер је по њима тај случај "застарио".
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Паулин Двору
Паулин Двор је мало село у источној Славонији, које се налази надомак града Осијека. Село је основано 1900. године, а већином је насељено православним Србима. У то вријеме тај крај је био саставни дио Аустроугарске царевине.
Према попису становништва из 1991. године, ово село је имало 168 становника од чега су 93% били Срби. Становници села Паулин Двору су углавном били оријентисани на град Осијек због близине гдје су радили, завршавали школе и др. Тамошње становништво било је познато по наглашеној лојалности властима у Загребу. Крајем 1990. године долази до националних тензија свуда у СР Хрватској, па и у Паулин Двору иако су ту Срби били у већини.
У прољеће 1991. у Осијеку долази до "контроле" и малтретирања Срба на сваком кораку, јер је Бранимир Главаш завео страховладу и полицијске пунктове гдје су грађани обавезно легитимисани, а могли су да се крећу само уз посебне пропуснице које је СУП Осијек издавао. Куће и локали од Срба су често минирани. Све то је довело до великог неповјерења и напетости. Из Паулин Двора почиње исељавање још од краја јула 1991. године у СР Србију.
Тада је ЈНА нудила оружје становницима Паулин Двора, да се бране у случају да их хрватска паравојска нападне. Они су то одбили, а од ЗНГ су добили гаранције да их неће нико дирати.
Гробови убијених цивила у Паулин Двору
Хрватске снаге 5. октобра 1991. упадају у село Паулин Двор и окупирају га. Нико није могао да изађе ван села. Зенговци испаљују гранате ка србским селима, док им ЈНА узвраћа. Тако се Паулин Двор нашао у окружењу на линији раздвајања.
ЗЛОЧИН
Неколико дана прије овог масакра, у дворишту једне куће у Паулин Двору група хрватских паравојника је спремала храну, а тада је испаљена једна граната са србских положаја. Један војник ЗНГ, Илија Равњак, је тешко рањен и посље пар дана преминуо у осјечкој болници. То је разбјеснило његове саборце који су желели да се освете за то. Па су насрнули цивиле односно ненаоружане мјештане Паулин Двора.
Енес Витешкић на суђењу
Сви убијени цивили су доведени у кућу Андрије Буквића (ул. Главна бр. 52) и тамо су држани у кућном притвору. Дошло је десетак припадника ЗНГ и бачене ручне бомбе и испаљивани рафали из аутоматског оружја. Тако да су неке жртве дуго умирале, јер су крвариле и запомагале, а није им имао ко помоћи.
Тек ујутро, након злочина односно 12. децембра 1991. из Осијека су стигла кола хтине помоћи, али више није било шансе да се икоме од жртава помогне.
Друга екипа хрватске војске је дошла након злочина која је минирала кућу Андрије Буквића, а потом је одјекнула експлозија. У журби хрватски паравојници нису покупили тијело Даре Вујновић. Она је била у некој шпајзи, па је тешко рањена, али је закратко преживјела тај први масакр. Кренула је након тога у правцу башта, што откривају трагови крви, али није дуго издржала и пала је за земљу умирући у тешким мукама.
Ђуро Дечак организатор сакривања злочина
У поподневним сатима 12. децембра 1991. године Паулин Двор ослобађају јединице ЈНА и Територијалне одбране из Тење и Шодоловаца. Затекли су срушену кућу Андрије Букивћа, гдје се десио злочин дан раније.
Припадници ЈНА су пронашли само леш Даре Вујиновић, која је сахрањена на гробљу у Трпињи.
ИМЕНА ЖРТАВА
У овом масакру настрадало је укупно 19 цивила односно 11 мушкараца и 8 жена, сви у доби од 41 до 85 година живота.
|
|
-
Милицa Миловић (1933.)
-
Пeтaр Кaтић (1937.)
-
Jовaн Гaврић (1936.)
-
Милeнa Родић (1925.)
-
Милкa Лaпчeвић (1916.)
-
Мaриja Суџуковић (1914.)
-
Дрaгутин Кeћкeш (1936.)
-
Дaринкa Вуjновић (1934.)
-
Aнђa Jeлић (1953.)
|
ИЗВРШИОЦИ И САУЧЕСНИЦИ
-
Бранимир Главаш, комадант ткз. Одбране Осијека
-
Енес Витешкић, припадник 130. осјечке бригаде хрватске војске.
-
Никола Иванковић, поручник 130. осјечке бригаде хрватске војске.
-
Ђуро Дечак, генерал хрватске војске
-
Карло Горнишек, комадант оперативне зоне Осијек
-
Анте Гугић, пуковник Сигурносно-информативне службе Републике Хрватске
-
Анте Галван, инспектор хрватске Војне полиције
-
Мате Лаушић, генерал хрватске војске и командант Војне полиције
-
Мирослав Туђман, начелник хрватске безбедносне службе.
-
Франко Крижман, командант III батаљона 101. бригаде ХВ.
ИСТРАГА
По наређењу главне Хашке тужитељке Карле Дел Понте државни тужилац Хрватске Младен Бајић отвара истрагу за "случај Паулин Двор" тек 12. маја 2002. године. Постојала је сумња да су на локацији око Госпића нађене неке гробнице за побијене госпићке Србе у јесен 1991.
Ископавању тих лешева присуствовали су представници Хрватске (патолог Др. Весна Ковачевић), Хашког Трибунала и организације "Веритас" из Републике Србије.
Славонски Наполеон: Бранимир Главаш
На једном пластичном бурету писало је "Лабус Милан". Саво Штрбац, гледајући списак несталих Срба из Госпића, није нигде видео име Лабус Милана, па је погледао да ли се игде у евиденцији несталих лица из Хрватске налази то име. Видео је да постоји његово име, али на локацији Паулин Двор. Тако је почело да се одмотава клупко.
Постојали су јасни докази о умјешаности највиших државних и војних органа Републике Хрватске, јер такву акцију премјештања лешева није могао да уради појединац, нити мања група особа... поготову без овлашћења.
Годину дана након ексхумације 18. јуна 2003., породице су их идентификовале и већину сахраниле у Паулином Двору. Заједничку спомен гробницу изградиле су и финансирале њихове породице.
СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
Хрватска Војна полиција 14. септембра 2002. године хапси Николу Иванковића и Енеса Витешкића, а 9. јуна 2003. године у Жупанијском суду у Осијеку отпочиње суђење оптуженима, гдје су оптужени су изјавили да нису криви.
Оно што је занимљиво у овом случају јесте да се хрватско тужилаштво није бавило помагачима, односно скривањем доказа и измјештањем лешева у Лику. По њима, овај случај је "застарио". На суђењу је изведено више од 40 свједока.
Прва пресуда је донесена 2004. године по којој је оптужени Енес Витешкић ослобођен кривице. Врховни суд Хрватске је вратио поступак на почетак. Друга пресуда 2007. године је имала исти сценарио као и прва. Док је Никола Иванковић још 2004. осуђен од Жупанијског суда у Осијеку на 12 година затвора, а Врховни суд Хрватске преиначио пресуду на 15 година затвора.
Тек у мају 2012. године Жупанијски суд у Осијеку неправоснажно осудио друго-оптуженог, бившег припадника хрватске војске Енеса Витешкића на 11 година затвора.
ПОСЉЕДИЦЕ
Дана 21. децембра 1991. Франко Крижман, комадант III батаљона 101. бригаде хрватске паравојске из Суседграда, извјештава команду своје бригаде о злочину и осумњиченима за убиство Срба цивила у Паулин Двору. То је уједно и први писани доказ о овом злочину.
Лешеви су потоварени у пластичне кесе, по наређењу хрватског пуковника Живка Мијића, команданта 130. осјечке бригаде хрватске војске, а потом закопани на једној локацији у близини складишта бивше ЈНА "Луг" крај мјеста Чепин, предграђе Осијека. На то мјесто покопа су довежена стара и хаварисана возила како би се сакрили трагови.
Ту су лешеви стајали све до краја јануара 1997. године када су их припадници инжењеријске јединице хрватске војске из Карловца под надзором Војне полиције превезли чак до Госпића у Лици (село Ризвануша) у великим пластичним бурадима, а то је 500 км удаљено од Паулин Двора и ту поново закопали.
Трагови о умјешаности у овај злочин су водили све до Бранимира Главаша, који је у то време ратних 1990-их био господар живота и смрти у Осијеку. Иако је сам Главаш негирао умјешаност у овај злочин.
Ђуро Дечак, хрватски генерал и каснији народни посланик у Народном сабору је 27. новембра 1996. службено извјештавао Мирослава Туђмана, начелинка хрватских безбједноносних служби (СИС) гдје је тражио помоћ за рјешавање проблема око транспорта посмртних остатака убијених цивила. Овај допис Дечака је имао ознаку строго поверљиво. Тако је већ 12. децембра 1996. издата команда на допису о посебном обезбеђењу касарне "Луг".
У Паулином Двору данас живи само око 50 становника.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Новинар Драго Хедл и редитељ Марко Мамузић су 2004. године снимили документарни филм о овом масакру у Паулин Двору. Филм прaти трaгичну причу о убиству ових цивилa, кaо и о кaсниje оргaнизовaном прикривaњу злочинa у коje су били умeшaни поjeдини функционeри из сaмог врхa хрвaтскe влaсти 1990-их.
Тај документарац је краће вријеме био постављен јавно на друштвеној мрежи Јутјуб, па је уклоњен из необјашњених разлога.
О децембарском злочину у Паулин Двору до данас није написана ниједна књига, која би покољењима свједочила о ужасима који су задесили Србе и организованом терору Туђмановог режима и ХДЗ-а током деведесетих година 20. вијека.
ЗАКЉУЧАК
Злочин у Паулин Двору није усамљен, већ само једна карика геноцидног ланца, односно удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током 1990-их година од стране Туђмановог режима.
У хрватском друштву деценијама је ово и даље табу тема, гдје се јасно види неспремност за суочавање са прошлости, тачније да би се разоткривањем оваквих злочина којих је било на хиљаде и умјешаних особа могла бацити љага на ткз. Домовински рат.
У Републици Србији пак са друге стране о ратним злочинима се не баве државне институције, нити постоји ресорно министарство у Влади за таква питања. Све почива на активности невладиног сектора и пар појединаца који недозвољавају да гнусна злодјела падну у заборав.
Хашки Трибунал ријетко да се бави оваквим случајевима, а често се дешава да их уступи хрватском правосуђу уз лицемерну поруку да нису надлежни. Хрватски правосудни органи праве од суђења фарсу не желећи да се истраге одраде професионално, а адекватно казне налогодавце и злочинце. Тиме и Међународни суд за бившу Југославију у Хагу постаје саучесник ових злодјела.