Злочини над Србима у Осијеку и околини су се дешавали у периоду 1991-1992 које је претворено у етничко чишћење са елементима геноцида највећег града у Славонији.
У оквиру ратних злочина који су се тада догодили страдало је више стотина цивила углавном Срба, а хиљаде их је прогнано и опљачкано. Све те злочине је организовао осјечки "шериф" Бранимир Главаш, у то вријеме господар живота и смрти Доње Подравине.
Тако су организоване бројне пљачке, убиства, психофизичка малтретирања, уцјене, отимање станова, киднаповања, застрашивања цивила и др. односно спровођено је застрашивање и прогон над србским становништвом у Осијеку, како би се они иселили у СР Србију, а њихова имовина конфискована.
Сви ови злочини су били добро познати хрватском политичком, војном и полицијском врху у Загребу. Тим пре, што је и Владимир Шекс, тадашњи потпредсједник хрватског Сабора био из Осијека, а истовремено добар пријатељ од Бранимира Главаша, односно његов страначки колега из ХДЗ-а (владајуће странке).
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Осијеку
Осијек је велики град и индустријски центар бивше Југославије. Налази на самом истоку Славоније, на ријеци Драви, недалеко од ушћа Драве у Дунав. Одувјек је био подјељен на "Горњи град" и "Доњи град".
У доба Римљана, основан је логор под именом: Мурса. У Средњем вијеку, постојала је добро изграђена тврђава где је била добро развијена трговина, јер су путници - намјерници често ту свраћали долазећи из удаљених крајева, пошто се град налазио на путу између Цариграда и Будима односно Беча...
Средином 15. стољећа Осијек је имао око 2.000 становника, од чега половина Срба православаца. Срби на овом подручију су били присутни и прије Великих сеоба крајем 17. вијека које је предводио Арсеније III Чарнојевић. Касније, након тих сеоба долази и до формирања осечкопољске и бараске епархије, почетком 18. стољећа.
Срби из Осијека и околине су масовно хапшени од власти Хабзбуршке монархије и интернирани у логоре, а често су слати на ратиште против Србије, Русије и Италије за интересе Бечког двора. Ово је наручито добило на снази током Великог рата.
Распадом Аустро-Угарске монархије, након Првог свјетског рата, Осијек је ушао у састав Краљевине Југославије, односно Савске бановине. Тада је направљен велики привредни и индустријски процват града и околине.
У Другом свјетском рату, када је Краљевина Југославија раскомадана, Осијек је потпао под квислинчку НДХ, гдје су усташе спроводиле геноцид над Србима и страховладу. Недалеко Осијека постојао је логор Тења, затим Ђаково и Винковци у које су највише одвођени Срби и Јевреји, нешто мало и Роми. Павелићев режим је још од 1941. почео да у Осијек и цијелу Славонију доводи из Херцеговине Хрвате чији су (пра)дједови заправо покатоличени. Тиме је почело радикално мјењање националне структуре.
У социјалистичкој Југославији, Осијек доживљава велики напредак и развој. Тако је фабрика "Сапонија" из Суботице пренијета у Осијек 1946. Затим су национализоване фабрике чоколада и бомбона "Кадит", лијеваоница жељеза и стројара "ОЛТ", градска пивара, текстилна индустрија "ЛИО"... Направљена је металска индустрија Осијек 1949. године. Све је то довело и до проширења града Осијека.
Према попису становништва из 1991. Осијек је имао преко 35% Срба, а доста њих је обављало важне и руководеће послове у граду и друштвеним предузећима. Управо због тога је и Савез Комуниста Југославије имао добро упориште у Осјеку.
На изборима у априлу 1990. године побјеђује странка ХДЗ (са 55%), коју су на локалном нивоу предводили Бранимир Главаш, Владимир Шекс и Иван Векић, ударне игле неофашистичке странке ХДЗ и на републичком нивоу. Ситуација већ у љето 1990. у Осијеку почиње значајно да се мења, тим пре што је у Осијеку било пуно досељеника из Херцеговине, који су имали рођаке у Усташама и Домобранима у доба НДХ.
Већ тада у јесен 1990. године кренуло је и илегално наоружавање чланова ХОС, ХДЗ и формирање паравојних формација. Бранимир Главаш је имао посебно своју личну гарду названа БОБ (Бранмирова осјечка бојна), која је настала из јединице резервног састава МУП-а Осијек још 15. јануара 1991. године. Она је сијала страх не само међу Србима већ и међу Хрватима, а имена тих припадника БОБ су касније објављена у монографији "160. осјечка бојна хрватске војске".
Главаш се окружио ликовима који су били спремни на све. Многи чланови ХДЗ-а су учествовали у застрашивању Срба, желећи да отму њихову имовину на силу. Долазило је до провокација на сваком кораку, у школи, на послу, улици, стадиону, јавним мјестима... Многи Срби су само због своје националности добијали отказе или безразложно смањивање плате и др.
РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Још крајем фебруара 1991. дошло је у Вуковару, у кући Томислава Мерчепа до једног састанка где су се срели челници Хрватске Демократске Заједнице, са истока Хрватске. Ту је договорен план о етничком чишћењу Срба из насеља на том подручију која су имала већинско србско или мешано становништво.
Начелник полиције у Осијеку био је Хрват, Јосип Рахел-Кир, који није желео рат нити прогон Срба у свом граду. Тако су челници ХДЗ-а направили план о његовој ликвидацији, која се десила 29. јуна 1991. године у Новој Тењи, поред Осијека, а том приликом су убијене још 2 особе (Горан Зобунџија и Милан Кнежевић, посланици у осијечком Градском Већу), док је Мирко Тубић рањен.
За овај злочин терети се хрватски полицајац Антун Гудељ, који није осуђен, већ је неколико година се скривао у Аустралији. Јосип Рахел-Кир је често одлазио на барикаде код Срба, који су обарали балване на уласку у своја села да би се заштитили од изненадних упада хрватске полиције... и тамо био учесник у преговањању и тражењу ријешења. Срби нису Рахел-Кира сматрали непријатељем.
Од тог убиства почиње страховит терор и претрес свих грађана србске националности. Кира је замјенио Мато Шалиновић, на мјесту начелника СУП Осијек. Најпознатија мучења су била у "гаражи".
Бранимир Главаш је у то вријеме 1991. године обављао функцију начелника Секретаријата за народну одбрану, у осјечкој Жупанијској улици гдjе му је био и Ратни штаб, а обављао је и функцију шефа тзв. Кризног штаба за Осијек.
Својим подређенима за ликвидације недужних људи је издавао усмено. Баш у том Секретаријату за ОНО (војни одсек), Главаш и његови људи су вршили испитивања и мучења недужних цивила - Срба. Поред тог казамата, постојао је још један у осјечкој Дубровачкој улици бр. 30... гдје су владали исти услови за мученике. О свему овоме су посље рата свједочили бивши припадници БОБ-а. Говорили су и то да се ништа није могло урадити без Главашевог сазнања и одобрења.
Дубровачка бр. 30 - логор за Србе
Међу опасним јединицама на територији осјечког региона убијали су Србе и припадници ткз. Самосталне ускочке бојне под командом Ивана Крњака.
У Осијеку, као и другим местима са хрватском већином било је и страних добровољаца, који су дошли да се боре "за Хрватску". Међу њима је било разних ликова, углавном пробисвета, особа без јасне перспективе, али и потомака некадашњих усташких злочинаца из времена НДХ, који су посље 1945. побјегли у Аустралију, САД, Канаду, Аргентину и др.
Зна се да је у Осијеку била једна интернационална јединица које је предоводио Едуардо Флорес завани Чико из Боливије, познат међу неонацистичким организацијама Европе, јер је још као тинејџер дошао у Будимпешту, гдје се бавио и дрогом и шверцом. Улога ове војне јединице није баш до краја јасна, али се зна да је имала задатак да минира србске куће најчешће у Чепину, али и другим дијеловима Осијека.
Поред тога, Флоресови војници се основано сумњиче за убиство два новинара: Кристиана Вуертемберга из Швајцарске и Паула Јанкса из Велике Британије. Полицијска истрага никада није спорведена. Флорес је чак то после и признао јавно после неколико година. О Флоресу и његовој армади снимљен је један документарац "Чико", а он је објавио и две књиге о свом "војевању" у Славонији.
У Осијеку је постојао један камион-хладњача, новосадске регистрације, која је украдена од једне месаре из Новог Сада, у којем су Главашеви бојовници стављали лешеве Срба цивила, а потом одвозили на обале Драве, те их ту бацали у ријеку.
Неке од жртава су и: Ђорђе Петровић и Чедомир Вучковић. Они су представљени као "ћетници", који раде на рушењу уставно-правног поретка Хрватске. Када су доведени у гаражу 3. септембра 1991. навучене су им капуљаче преко главе, а затим су их џелати жестоко тукли бејзбол палицама. Прозор са Главашевог уреда директно је гледао на ту гаражу, док су крици невиних људи одјекивали. Малтретирања Петровића и Вучковића су трајала цијели дан, а натјерани су и да попију течност из акумулатора (отровну сумпорну киселину). Петровић је покушао да утекне, али је на изласку из гараже дочекан хицима из ватреног оружја, одмах потом је убијен и Вучковић, због могућег свједочења. Главаш је ту био очевидац.
Врло брзо по убиству ове двојице, новинар Роберт Паулетић је у Слободном Тједнику написао 5. септембра 1991. лажни чланак о пропалом покушају атентата на Бранимира Главаша. Наиме, старији и гојазни Ђорђе Петровић (57) из Палаче, је представљен као атентатор, у тексту је наглашено како се ради о четничком диверзанту који је имао код себе оружје, спреман да ликвидира Главаша, тако што је прескочио ограду. Приказана је и лажна слика Ђорђа Петровића. Да апсурд буде још већи, убијени Србин Ђорђе Петровић из Палаче је годинама касније у монографији о погинулим цивилима општине Осијек, одједном представљен као "циивил", али није речено како је заиста настрадао ни кога је убио.
У Дубровчкој улици бр. 30 је прошло око недужних 100 цивила, који су незаконито изведени из својих кућа, станова или ухапшени без судског налога на улици. Мучења су такође била стравична, а помагање тим заточеницима је било смртно кажњиво. Једном приликом је настала права узбуна, када је један полужив човек, пребијен од батина, испао из те хладњаче, која је возила лешеве до Драве. Главаш је пријетио својим људима смрћу, ако не нађу тог бјегунца, који је могао бити свједок ужаса који је преживио. Пар дана након тога нађен је његов леш код Аниног гробља, није успио да преживи, па је издахнуо.
Поред ова два логора за мучење, био је још један у "Црвеној касарни" недалеко осјечке градске пијаце, то је била бивша касарна ЈНА, у којој је био оформљен логор за мучење Срба. У тој касарни је био један камион за превоз намјештаја, једне предратне фирме "Мобилиа". У њему су по уласку хрватских паравојника у бившу касарну ЈНА били заточени Срби цивили и војници. Један од њих је покушао бијег и сакрио се испод камиона, али је изрешетан из аутоматске пушке.
У Осијеку је такође убијен Србин и познати лекар др. Милутин Кутлић 6. децембра 1991. године, када је око 16 сати изведен из своје куће у осјечкој Мрежничкој улици бр. 7. По њега су дошла двије особе у маскирним униформама, аутомобил марке "Југо", без регистрарских таблица, које га одвозе до обала Драве. Дан касније 07.12.1991. његово тијело је пронађено у Драви заједно са још једним телом. Обдукцијом је утврђено да је погођен са пет метака калибра 5.6 мм, а његово тело је било везано и уста залепљена селотејпом.
Др. Милутин Кутлић (десно), прије рата
Свједоци такође наводе да је дана 29. децембра 1991. године убијен и радник осјечке графичке фирме "Штампа" Богдан Почуча, иначе шаховски велемајстор, који је одведен из куће свог брата Јанка у Осијеку, у улици Вилсонова бр. 19. Прије тога 25. новембра 1991. директор осјечког ПТТ-а Бранко Ловрић бива такође одведен из куће, улица Сисачка бр. 11. Његово тијело никада није пронађено.
Душко Бекић и његов отац Драган, извучени су из подрума у Вуковарској улици у Осијеку, у близини осјечке љеваонице, гдје су се заједно са групом других грађана, склонили од минобацачког напада. Одвела их је група војника у маскирним униформама и ликвидирала на оближњој железничкој пруги. Постоје свједоци који тврде како је један од војника у маскирној униформи, прије него што су побили Бекиће, моторолом назвао некога у кризни штаб и питао: “Којег од двојице?”. Одговор је вјероватно био “обојицу”, јер су се након тога зачули рафали и обојица Бекића су убијена. Рођакиња Бекићевих тврди како су им након убиства Душка и Драгана, стигла упозорења да не одлазе на њихову сахрану јер би и сами могли бити ликвидирани.
Посмртни остаци Драгана Стојића, возача у осјечке фирме ИПК-у, који је из свог стана у улици Петра Свачића 2Б, одведен 20. октобра 1991. никада нису пронађени. Особе које су га одвеле, прво су код Стојићевих суседа попиле кафу, а потом одвеле тада 39-годишњег Стојића, којему се отад губи сваки траг. Стојићев брат тврди како је Драган одведен у Војну полицију у зграду осјечке Обнове, гдје је испитиван и после тога ликвидиран. Каже како га је, неко време након братова нестанка, посетио непознати мушкарац и рекао му да не истражује братов нестанак јер би и сам могао нестати.
Судски достављач Миле Станар, Србин, звани Торо убијен је у јесен 1991. у осјечком Босутском насељу и с рукама завезаним жицом бачен у оближње вештачко језерце.
Једно од никад разјашњених осјечких убистава је и оно Анте Абичића, који је био познат у осјечком Доњем граду, с вечитим транзистором на уху, на којем се увек орио "Радио Шабац". Анте је преживљавао од скупљања старог папира, био је ментално оболио. За његово убиство се сумњиче припадници БОБ-а.
У Осијеку је, неколико дана након ослобођења Вуковара, на улици, с леђа, убијен из аутоматске пушке тзв. "лојални" Србин Душко Бошњак, био је то практично трећи човек тадашње осјечке полиције, задужен за логистику и помоћ полицијских јединица. Његови убице никада нису пронађени, а истрага је вођена траљаво и без жеље да се открију злочиници. Поред њега, исто су убијена још два осијечка Србина, радници МУП-а Хрватске, Ђекић и Покрајац, код Сарваша на обалама Драве.
Живко Пеулић (43), по националности Србин рођен у Вировитици. Као младић се доселио у Осијек где је живио и радио. Становао је у насељу "Стадон". Живко Пеулић је убијен у својој кући 11. јула 1991. године, док је његова супруга Љубица тешко рањена, а потом и заробљена од стране хрватске полиције и паравојске ЗНГ. У децембру 1991. Љубица Пеулић је размјењена и отишла у Србију. Напад на кућу Пеулића је трајао пуних 12 сати. Кућа је потпуно разрушена, а осијечка телевизија је директно пратила "акцију хватања србског ћетника".
Све србске породице које су долазиле у осјечку полицију да пријаве нестанак својих најмилијих 1991-1992 имале су разне непријатности и доживљавале свакакве увреде и понижења од стране радника СУП-а Осијек, који су им били дужни по закону указати помоћ.
ПОСЉЕДИЦЕ
Србско становништво се након овог етничког чишћења у режији осјечког ХДЗ и Бранимира Главаша масовно исељавало у Србију, плашећи се за своју личну сигурност и својих породица. Из исповјести жртава и масовних убистава јасно се види да је ту било ријеч о удруженом злочиначком подухвату - УЗП.
Тако је према попису становништва из 2001. године дошло до радикалног смањења броја Срба у Осијеку, који је пао испод 5%. (Пре)остали Срби у Осијеку и околини су напустили авнојевску Хрватску углавном из страха за себе и породицу.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Тек након промјене власти у Хрватској, почетком 2000. године, почиње се мало више јавно причати и писати о злочинима над Србима у урбаним срединама, између осталог и Осијеку, као и улози Бранимира Главаша у томе. Сплитски недељник Ферал Трибјун је јануара 2000. године објавио један интервју са Петром Кљајићем, који је 1990-их био предсједник Жупанијског суда у Осијеку и дугогодишњи Главашев сарадник.
Он је тада децидирано навео како осјечка полиција, никада те злочине које су починили Главашеви људи није испитивала и скидао је одговорност са себе. Сплитски Ферал је још једном у јулу 2003. објавио још један опширан текст о злочинима Главаша у Осијеку 1991-1992, где је споменуто око 20 имена, са конкретним подацима о именима жртава, месту и времену ликвидације и сл. То се нико од институција Републике Хрватске није одважио да покрене истрагу.
Свједок Радослав Ратковић, радник осјечке болничке клинике је 2001. године дао изјаву у осјечкој полицији, о томе како су нестајали србски цивили 1991. године, између осталих и др Кутлић. Његово свједочење је снимљено на видео траку, а део те драматичне исповести је објавио Ферал Трибјун у октобру 2003. Ратковић је иначе једини преживели свједок из Осјека, јер су му злочинци пуцали у главу и гурнули у Драву. Он је успио да дође себи и исплива. Данас живи у једном војвођанском селу у Србији.
Бивши припадник Главашеве чете БОБ, Вјенцислав Бил је такође, након рата свједочио о звјерствима које је Главаш наређивао а његови подређени извршавали без поговора. Своје свједочење Вјенцислав Бил је упутио на адресе највиших државних институција, али нико није покретао никакву истрагу.
СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
Првобитно је само једна особа која је оптужена за све ове горенаведене злочине јесте Бранимир Главаш, али и то је траљаво одрађено код хрватског правосуђа. Бранимир Главаш је све до 10. маја 2006. био слободан и без икакве оптужнице. И не само то обављао је важне и одговорне политичке функције у Осијеку, Осјечко-Барањској жупанији, али и функцију народног посланика у Сабору.
Дана 10. маја 2006. године, Бранимиру Главашу се укида посланички имнунитет, на захтев државног Тужилаштва Републике Хрватске, а истражни судија Жупанијског Суда у Загребу одређује Главашу притвор 26. октобра 2006. и почиње истрага. Чим је Главаш приотворен, отпочео је штрајк глађу, па је пуштен 3. децембра 2006. а истрага је прекинута.
Тек 8. фебруара 2007. наставља се истрага против Бранимира Главаша, а 14. априла 2007. се подиже нова оптужница у "случају Селотејп", а касније и "случај Гаража". За две године испитано је 120 свједока.
Опет је штрајковао глађу, па 11. јануара 2008. излази из притвора. Овај судски поступак је окончан 8. маја 2009. а пресуда је гласила 10 година затвора, а Врховни суд Хрватске је ову казну преиначио на 8 година затвора. За "случај Гаража" Главаш је добио 5 година затвора, па му је одређена јединствена казна 10 година затвора.
Бранимир Главаш је 5. маја 2009. напустио Хрватску и пробјегао у Босну и Херцеговину, гдје се и данас налази. 14. септембра 2010. поднео је тужбу Уставном суду, за кршење његових права; а 23. априла 2014. подноси Европском суду у Стразбуру жалбу за своја права. Процедуралним грешкама у хрватском правосуђу, везаним за предмет "Главаш", постоје шансе да Бранимир Главаш пред Европским судом испадне жртва.
У БиХ је Главаш ухапшен 28. октобра 2010. године и спроведен у Сарајево гдје је провео 3 мјесеца, а онда у Зеницу 8 мјесеци. Да би 21. јуна 2011. пребачен у КПД Мостар. Пресуде које су му изречене, Главаш не признаје и назива све то монтираним процесима и политичким прогоном.
Дана 12. јануара 2015. године Уставни суд укида пресуду Врховног суда Хрватске, за Главаша и сараднике. А ново суђење је отпочело тек средином октобра 2017. године и настављено у јуну 2018. године када је Суд прихватио захтев одбране да се изузме свједочење Крунослава Фехира, бившег припадника тзв. "Бранимирове осјечке бојне".
Новембра 2019. године у наставку суђења кључни свједок Никола Јаман, бивши припадник ткз. Заштитне чете мјења свој исказ на суду и тешко оптужује Главаша.
Бранимир Главаш је поново осуђен на јединствену казну од седам година робије.
Током 2005-2009 још троје припадника хрватских оружаних снага је осуђено на казне затвора због криивчних дјела ратног злочина над Србима: Фред Маргуш из Чепина, Томислав Дилбер из Ђакова и Гордана Гетош-Магдић.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О страдању Срба и етничком чишћењу у Осијеку 1990-их година до данас није нисмиљен ниједан документарни филм. Исто важи и за књиге, ниједна није публикована.
Једноставно важи закон ћутања, јер су осјечки Срби и даље у страху за своју личну сигурност пошто органи безбједности не могу да им гарантују заштиту.
Једино што је Драго Хедл у неколико новинских чланака Слободне Далмације и Ферала упозоравао и опомињао на мрачна дешавања у Осијеку раних 1990-их година и чудне нестанке и убиства Срба, али готово да нико није реаговао.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Осијеку су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у авнојевској Хрватској од стране Фрање Туђмана и његове партије Хрватска Демократска Заједница. Сличне ствари (застрашивање и етничко чишћење) дешавали су се и у другим градовима као што су: Госпић, Загреб, Сплит, Дубровник, Шибеник, Вуковар, Славонски Брод, Вировитица, Бјеловар, Задар...
Циљ је био да се православни Срби елиминишу са простора који су они и њихови преци стољећима насељавали, не само са подручја Осијека, Подунавља и Славоније, већ и цијеле СР Хрватске, јер су хрватски екрстремисти заправо жељели обнову клеро-фашистичке НДХ. Овако нешто је било за очекивати, јер Брозов режим никада посље ДСР није спровео процес дефашистизације и денацификације хрватског друштва као што је то рађено у Италији и Њемачкој.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као главни кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће ико од хрватских злочинаца одговарати за своја (не)дјела, као што су и ова осијечка злодјела.