Миљевачки плато је злочиначка акција хрватских оружаних снага током грађанско-вјерског рата у Хрватској деведесетих година 20. вијека, на подручју села Миљевци у околини Дрниша, област Сјеверне Далмације. Заправо када је завршен и званично процес растурања Југославије.

Агресија је извршена 21. јуна 1992. године и то је први напад оружаних снага Републике Хрватске на подручје РС Крајине, након што су Плави шљемови тј. УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на подручју РСК. Иако су Унпрофорци имали улогу миротивораца, у стварности су били њеми посматрачи и шпијуни за хрватску страну.

Ова злочиначка офанзива хрватске војске је извршена упркос споразуму о примирју које је потписано пар дана раније, како би Дјечији фестивал у Шибенику био несметано одржан.

Напад се завршио побједом хрватске војске, која је одбацила снаге крајишке Територијалне одбране која је држала Шибеник.

Иако је у овом нападу убијено четрдесетак војника и цивила, хрватско правосуђе, али и Хашки Трибунал никада нису процесуирали овај злочин и злочинце. Једноставно, злочин је остао некажњен, а злочинцима су уручене медаље.

ПРЕТХОДНИЦА

Разбијањем друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Ово се мисли на крајеве западно од ријеке Дрине гдје су имали релативну или апсолутну већину: Славонија, Кордун, Банија, Херцеговина, Лика, Босна, Далмација, Дубровник, Барања, Горски Котари... или пак у Вардарској Македонији и Црној Гори.

Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. Почиње да васкрсава усташтво и јавно се промовише.

Средином 1991. године на простору од Вардара па до Триглава донијело је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто словеначки и хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави.

Хрватска полиција почиње упаде у незаштићена мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до септембра 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Њемачка, Аргентина, Шпанија, Италија, Парагвај...).

Колоне као судбина недужних цивила

Тако је отпочео и грађански рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена РС Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.

У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Српска Република Босна и Херцеговина. Док су Хрвати у Грудама прогласили Херцег-Босну, своју парадржаву у БиХ још 18. новембра 1991. године.

Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења Срба у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи, Оџаку, Виктор Бубањ, Тарчин и др).

Хрватске снаге су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник, Вировитица, Бјеловар, Славонска Пожега и др.

ПРИЈЕ НАПАДА

Рат у овом дијелу Далмације почео је 16. септембра 1991. године када је у операцији "Обала '91" за релативно кратко време Девети корпус Југославенске Народне Армије  из правца Книна преко Дрниша избио код Шибеника, ефективно одсјекавши Далмацију од сјеверних дијелова Хрватске.

Циљ је био приморавање хрватских власти да допусте мирно повлачење људства и технике ЈНА из приобаља у србски део сјеверне Далмације. Када је задатак испуњен, Девети корпус ЈНА је почео са постепеним повлачењем.

Проблем са Миљевачким платоом (или једноставно Миљевцима) је што ЈНА није имала суштински разлог да га задржи, пошто се радило о простору насељеном већином хрватским становништвом, али је стратешки био важан због близине Дрниша и Книна, који су били у саставу РС Крајине. У процесу повлачења ЈНА, потпуно је евакуисано србско село Нос Калик, које се налазило у истуреном делу платоа, удаљено од компактног територија РСК.

Резолуцијом Савјета безбједности о формирању УНПРОФОРа, који је требало да се распореди између зараћених страна, те истовременом одлуком Генералштаба ЈНА да се повуче с територија Хрватске и РСК, настао је својеврсни метеж, који је Хрватска војска искористила нападом на изоловану јединицу србске територијалне одбране на брисаном простору Миљевачког платоа.

НАПАД

Хрватске снаге, које су сачињавале 113. шибенска и 142. дрнишка бригада су у зору, 21. јуна 1992. напале подручје које је контролисала крајишка Територијална одбрана. До следећег дана, хрватске снаге су у потпуности контролисале територију.

Противнапад са крајишке стране је изостао, јер је дотадашња ЈНА (у међувремену преименована у Југословенску армију, касније у Војску Југославије) пролазила кроз структурални распад, а делови њених јединица кроз трансформацију у Војску РС Крајине, која је завршена тек идуће године. 

Хрватски стратези су уочили чињеницу да је србска војна доктрина у међувремену постала пасивна и оформљена на територијалном принципу, при чему свако гранично место брани само себе. Стога су потпуно исправно закључили да крајишке снаге, формиране од локалног становништва, неће имати мотивацију за борбу у етнички хрватским Миљевачким селима.

У овој агресији погинуо је и народни херој РСК: Савица Сале Медаковић. Савјет безбједности је изгласао резолуцију бр. 762, према којој су се хрватске снаге морале повући с Миљеваца, али то никада није учињено. Нити је хрватска страна због тога претрпила икакве санкције.

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Резултат овог злочиначког похода је био 40 убијених и измасакрираних територијалаца РСК. Жртве су бацане у јаму дубоку око 10 метара изван села Дриновци које су хрватски војници затим напунили смећем.

Два мјесеца након борби, у августу 1992. године УНПРОФОР је надгледао есхумацију тела крајишких територијалаца. За њихово вађење је био потребан кран хрватске војске и тим спелеолога. Тијела су била у високм степену распада тако да тела нису могла бити идентификована.

Исљедник на лицу мјеста је навео 20 врећа које су садржавале људске остатке и војне униформе, док су поједини дијелови тијела недостајали. Ти остаци су предати крајишким властима и поново испитани са свим србским жртвама из битке.

Исљедница из Книна је изјавила да је између 7. јула и 19. августа примила укупно 18 тијела у четири наврата, такође преко УПРОФОР-а. Посље су добили још три тијела до 1. септембра 1992. Укупно 40 тијела је састављено од остатака, која су затим подвргнута процесу идентификације, одржаног у хангару ауто-превозног предузећа у Дрнишу.

Четрнаест жртава је препознала родбина, један леш је препознат по плочицама остеосинтезе на костима потколенице, на једном је нађен калус на месту старе фрактуре подлактице, а три по отисцима прстију. Док је 28 тијела је сахрањено у појединачне гробнице, док је 12 сахрањено у заједничку гробницу на книнском гробљу.

Према хрватским изворима, та тијела су војници који су убијени у борби. Хрватски заповедник је наредио да се тела закопају на месно православно гробље, али наређење није извршено. Припадници Војне полиције Републике Хрватске су троје србских цивила из села Доњи Баљци код Дрниша одвели у војни логор "Кулине" у Шибенику и тамо их мучили од 2. марта до 23. априла 1992. године.

ИМЕНА ЖРТАВА

Бр. ПРЕЗИМЕ, ОЧЕВО ИМЕ , ИМЕ,  ГОД , МЈЕСТО РОЂЕЊА

1.     Бабић Паје Драган 1942. Книн
2.     Берић Луке Владимир 1966. Книн
3.     Чоловић Лазе Слободан 1958. Книн
4.     Чанак Милана Илија 1973. Апатин
5.     Чулић Николе Жељко 1972. Мркоњић Град
6.     Ћурувија Неђељка Милош 1973. Книн
7.     Џепина Симе Бранко 1951. Голубић
8.     Џепина Петра Петар 1943. Голубић
9.     Груловић Петра Никола 1950. Кистање
10.     Гркинић Илије Петар 1950. Рамљане
11.     Хусаревић Мехмеда Џевад 1972. Босанска Крупа
12.     Илић Саве Тодор 1946. Пађене
13.     Ковачевић Душана Дамјан 1942. Риђане
14.     Крајиновић Николе Илија 1941. Книн
15.     Костић Николе Јован 1940. Мокро Поље
16.     Карабува Радоја Бранко 1954. Стрмица
17.     Липовина Илије Никола 1942. Книн
18.     Лалић Милентије Никола 1943. Кистање
19.     Малешевић Тодора Милан 1942. Миочић
20.     Медаковић Тодора Тодор 1949. Ковачић
21.     Момић Ђурђа Гојко 1939. Книн
22.     Манојловић Тодора Јанко 1957. Марковац
23.     Медош Вује Рајко 1938. Биовичино Село
24.     Поповић Боже Слободан 1972. Кистање
25.     Ракетић Петра Владе 1939. Книн
26.     Радујко Николе Винко 1956. Ковачић
27.     Радић Обрада Гојко 1942. Радучић
28.     Смиљанић Лазара Јовица 1964. Звјеринац
29.     Трифуновић Томе Љубомир 1935. Риђане
30.     Вишић Божидара Ранко 1963. Книн
31.     Вуковић Бранка Мирослав 1962. Миочић
32.     Зелембаба Петра Стево 1953. Жагровић
33.     Суботић Обрада Мирослав 1962. Ервеник
34.     Лунић Душана Радован 1967. Кричке
35.     Рашковић Петра Миле 1963. Жагровић
36.     Ћосић Павла Ђорђе 1951. Косово
37.     Мирчетић Ђуре Никола 1942. Миочић
38.     Вујасин Милана Гојко 1973. Отишић
39.     Веселиновић Богдана Милан 1949. Обровац
40.     Медаковић Бранка Саша 1972. Ковачић

ПОСЉЕДИЦЕ

Тек два мјесеца након овог напада на Миљевачки плато, хрватске власти су дозволиле међународној експертској комисији да изврши ексхумацију и идентификацију. То је трајало још осам недјеља.

Ипак, 12 лешева је остало неидентификовано, упрскос најсаверменијим достигнућима медицине. Сачињене су и фотографије лешева које је објавио ДИЦ Веритас у својој публикацији, али су слике толико потресне да се не препоручују осетљивим и малолетним особама. 

О овом ужасном злочину снимљена је видео касета и врло брзо након овог напада, та видео касета се нашла у видео клубовима земљама Западне Европе, да се изнајмљује као хорор филм.

Хрватска радиостаница Сплит у маниру крајњег цинизма је емитовала имена погинулих србских бораца уз звуке србске националне химне са свим могућим погрдама.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Срби у Сјеверној Далмацији су наставили да живе, али не задуго. Туђманов режим је у љето 1995. године добио зелени сигнал од међународне заједнице да изврши напад на читаву област Книнске Крајине (РСК), али да се то уради што брже.

Тако је 4. августа 1995. рано ујутро авијација НАТО пакта бомбардовала кључне положаје око Книна, а пар сати касније хрватске војно-полицијске снаге и Пети муслимански корпус ткз. Армије БиХ нападају РС Крајину: Лику, Банију, Кордун и Сјеверну Далмацију. Мноштво народа се нашло у колонама ка источној Босни и СР Југославији. За само неколико дана почињени су стравични злочини и убиства цивила: Вариводе, Гошићи, Двор на Уни, Кијани... Колоне су биле пресјечене и бомбардоване на Петровачкој цести.

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

За ове злочине на Миљевачком платоу никада није подигнута ниједна оптужница, нити је икада дошло до суђења. Република Хрватска је још 1992. године донијела контраверзан Закон о опросту, према коме сви припадници хрватских безбједностних снага се ослобађају било какве кривице за ратна злодјела.

Такође, ни пред Хашким трибуналом, али и Специјалним судом за ратне злочине у Београду није дошло до процеса који би виновнике ових морбидних кривичних дјела осудили и санкционисали.

ЗАКЉУЧАК

Злочини на Миљевачком платоу су само једна карика геноцидног ланца који се на Србе у авнојевској хрватској обрушио од стране Туђмановог режима деведесетих година 20. вијека.

Циљ страначких првака Хрватске Демократске Заједнице је био да се србско становништво очисти, не само са подручја Миљеваца и Дрниша, већ и читавог простора од Илока до Дубровника. Када се сагледа, са простора авнојевске Хрватске током 1990-их је прогнано преко 650.000 Срба, док је њихова имовина и културно-историјска баштина спаљивана, уништавана и пљачкана. Хрватска је поред терористичких акција које су спровођене током 1991-1995 имала је и специјални систем застрашивања цивила у зонама гдје није било борбених дејстава.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће ико од злочинаца како у одјелу или са оружјем у руци одговарати са своја недјела, као што је и овај дрнишки злочин.