Злочин у Миљановцу је монструозно злодјело које су извршили припадници хрватских полицијских снага под командом Николе Ходака у ноћи између 20. и 21. јануара 1992. године приликом етничког чишћења западнославонских села у општини Дарувар.
Тада је убијено најмање десетак Срба цивила становника овог села, а за њих седморо су позната имена односно идентитет жртава.
Територија села Миљановац је у то време била под заштитом снага УНПРОФОР-а, односно спадала је под контролу Плавих шљемова.
Иначе, крајем 1991. и почетком 1992. године стотине села и насеља гдје су Срби имали релативну или апсолутну већину на територији Билогоре и западних дијелова Славоније су били етнички очишћени од хрватских паравојних и полицијских снага током злочиначких операција "Откос" и "Оркан".
Процjењује се да је преко 50.000 Срба напустило своја огњишта у року од три и по мјесеца. Југославенска Народна Армија је покушала да заштити Србе на том подручју гдје су обитавали вијековима, али безуспјешно.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Западној Славонији
Срби на овом подручију Западне Славоније представљају домицилно становништво које се ту налази још од средине 16. вијека, односно то је тада била покрајина у саставу Аустроугарске монархије - Хрватска и Славонија. Касније, у доба Краљевине Југославије, цијело подручје било је дио Савске бановине.
У току Другог свјетског рата режим клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске је на цијелој територији починио геноцид према србском и нехрватском становништву убијајући их у кућама, шумама, бацајући у јаме, одводећи у логоре одакле се мало ко вратио, пљачкајући и палећи им имовину и православне светиње. На челу НДХ је био монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.
На овој територији хрватски фашисти су направили у љето 1941. велики концентрациони логор Јасеновац код Новске, у који су довођени највише Срби, али и Јевреји и Роми са готово свих подручја НДХ, а међу жртвама је био велики број дјеце млађе од 14 година.
У Брозовом режиму славонско-билогорски крај је био под присмотрама УДБЕ (тајне полиције), док су хрватски екстремисти често вребали прилику да скрнаве или пак сруше споменике жртвама фашизма и борцима НОР. Ово је наручито било изражено почетком седамдесетих година, када је букнуо МАСПОК односно Хрватско прољеће, покрет који је оцијењен као деструктиван и шовинистички, па је као такав и угушен.
Почетком 1990. у Западну Славонију и Билогору су доведени полицајци поријеклом из Херцеговине (усташки потомци). У прољеће наредне године Србе из свих насељених мјеста у Западној Славонији позивају на наводне информативне разговоре и провјеравања, а уствари је било ријеч о застрашивањима.
У јавним листовима могу се видети чак и усташке пароле (Грубишнопољски лист бр. 91, од 19. јула 1991.)... што је било вређање Срба и отварање авети из прошлости. Од марта мјесеца креће минирање србских локала у Дарувару и околини, а од маја су нестале све спомен-плоче и споменици жртвама и народним херојима из Другог свјетског рата.
Срби из општине Дарувар су организовали референдум за припајање Дарувара САО Крајини. Припадници МУП-а Хрватске долазе на гласачако мјесто и скидају заставе, а контрлоре хапсе. 12. августа постављају се полицијски пунктови на свим излазима из Гробишног Поља, Бјеловара, Подравске Слатине и Вировитице. Ноћу се често чује пуцњава из аутоматског оружја.
Од 16. августа у Западној Славонији крећу незаконита хапшења, затварања, киднаповања, мучења Срба, углавном цивила од стране хрватских паравојних јединица. Међу њима нестали су сљедећи Срби: Спасо Милошевић (полицајац на боловању), Кекеровић Млађен, Дмитар Станић, Драган Мачак и др. Сви они су киднаповани док су ишли на посао. Једино је пуштен Кекеровић Млађен јер је имао познанство са начелником СУП-а Бјеловар, Стојаном Густином.
Хрватска пропагандна машинерија је ширила лажи да је ЈНА имала своја дејства на Билогори и да угрожава само Хрвате. Исто тако су стално говорили о присуству "ћетника" и све Србе су сврставали у четнике, иако четника није било на Билогори и у Западној Славонији ни за вријеме Другог свјетског рата, већ само партизана.
Чак и за време постојања СФРЈ, када су постављане спомен-плоче невино убијеним жртвама народа Западне Славоније, екстремно оријентисани Хрвати су те плоче уништавали. Од септембра 1991. крећу маосвно и минирања србских кућа у селима око Подравске Слатине, Дарувара, Бјеловара и Грубишног Поља. Село Јасенаш је нападнуто 2. септембра, а Иваново село је нападнуто 21. септембра 1991.
ХДЗ је касније издао књигу "Откос" гдје је прецизно навео податке о организаторима и извршиоцима ових незаконитих радњи као и имена злочинаца са чиновима и улогама у том подухвату.
Миљановац је село које се налази у источним дијеловима Билогоре, на граници са Славонијом односно јужно од Дарувара 9 километара и 130 км источно од Загреба.
Према попису становништва из 1991. године Миљановац је имао око 400 становника, од чега је 70% било србске националности.
ЗЛОЧИНИ
Хрватске паравојне снаге су на подручју Билогоре и Западне Славоније спровеле велико етничко чишћење током злочиначких акција "Откос" у јесен 1991. године и "Оркан" у зиму 1991-1992 када је десетине хиљада Срба се нашло у колонама (аутомобили и трактори) ка Босни, односно према ријеци Сави и граду Босанска Градишка.
То је урађено из страха да им не понови геноцид као за вријеме Другог свјетског рата, када су оружане снаге Независне Државе Хрватске, усташе и домобрани масовно убијали Србе и пљачкали њихову имовину.
Хрватске паравојне снаге под командом генерала Антуна Туса су и након завршетка "Оркана" на западнославонском подручју имали нека дејства односно убијања Срба, али у мањем обиму.
Тако је у ноћи 20. на 21. јануар 1992. године, на велики православни празник Св. Јован Крститељ неколицина припадника хрватских полицијских снага упала у село Миљановац и направила стравичан масакр над невиним цивилима углавном старије доби.
Акција у Дољанима
У кућу породице Павковић ушло је неколико особа у маскирној униформи и извели су Милицу Г. Павковић, стару 71 годину, а потом је одвели у помоћну зграду. Тамо су је свирепо мучили, односно оборили на земљу и ударали кундацима. Како је она давала још знаке живота, али је била тешко рањена испалили су јој рафал у главу из ватрног оружја и то из непосредне близине од чега је одмах преминула.
Поред Милице, у непознатом правцу је одведен њен син Перо Павковић стар 48 година, цивил без оружја. Са њим је киднапован и Бранко М. Обрадовић стар 58 година, такође цивил без наоружања. Њихова тијела са видљивим траговима насиља и прострелним ранама су пронађена девет дана касније код шуме Старчевици, удаљена пар километара даље.
Полицицајци СУП-а Дарувар су на месту гдје су пронађени убијени Обрадовић и Павковић такође пронашли и лешеве од: Лазе П. Пејића старог 58 година, Љубан Јовановић стар 60 година, као и Јанковић Мирко стар 56 година.
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
За овај злочин се основано сумња да је извршен од припадника Полицијске управе Дарувар којима је командовао Никола Ходак. Сам Ходак је познат по својим крвавим траговима у том крају.
Ту се наводе позната имена сљедећих особа:
- Круно Леш
- Владо Зимић
- Зденко Хашекл
- Ивица Бис
- Славко Патек
|
- Златко Кир
- Владо Креха
- Славко Гргић
- Ивица Кноги
|
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Јединице Плавих шљемова су слабо водиле рачуна о сигурности Срба на овом подручју које им је Савјет Безбједности УН повјерио. Коначни погром хрватске снаге су спровеле у почетком маја 1995. године током злочиначко-терористичке акције "Бљесак", када су добили одобрење од Запада.
Након тога је Западна Славонија опустјела и ријетко ко се враћао у другој половини 1990-их година на своја огњишта јер су их комшије Хрвати дочекивали непријатељски, а правно-бирократски систем Републике Хрватске је чинио све да онемогући повратак Срба на своја огњишта.
Такође, хрватске власти су често подизале лажне оптужнице против Срба на подручју РС Крајине што је такође представљало наставак злочина односно геноцида.
Бројни Срби који су водили приватне парнице против хрватске државе су изгубили спорове и добијали велике судске трошкове да плате.
Што се тиче процесуирања овог монструозног злочина пред хрватским и међународним правосуђем, нико још није одговарао. Тачније, Влада Републике Хрватске је 1992. године донијела Закон о опросту, по коме су сви припадници оружаних снага и учесници ткз. Домовинског рата помиловани.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О овом злочину постоји врло мало писаних трагова.
Српски сабор Западне Славоније је 1992. године сачинио извештај о прогону србског народа од стране хрватских власти и то је предато југославенском Комитету за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права.
Постоји такође само једна биљешка Милке Павковић која је дата Црвеном крсту Републике Србије.
Тус: "Дећки, добро сте обавил' овај посао..."
Ниједан документарни филм није снимељен до сада, нити је икада одржан округли сто, односно јавна трибина или научни скуп на бившем југославенском простору, на коме би се јасно указало да овај злочин није се десио случајно...
ЗАКЉУЧАК
Миљановачки злочин је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током деведесетих година од Туђмановог режима.
Циљ власти која је формирана од страначких првака Хрватске Демократске Заједнице је био да се Срби елиминишу не само са подручја Дарувара и Билогоре, већ и читаве авнојевске Хрватске. Сва средства су им била дозвољена и сви су били спремни да се боре за остварење Тисућљетног сна, а то је етнички и вјерски чиста држава.
Овако нешто је било за очекивати с' обзиром да хрватско друштво никада у СФРЈ није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације као што је то урађено након Другог свјетског рата у Италији и Њемачкој. Мноштво Хрвата је код куће одгајано другачије, у духу клерикализма, тачније у србомржњи и антијугославенских осјећања, па је то већ крајем осамдесетих година 20. вијека дошло до изражаја, када се на јавној сцени појавио Туђман и ХДЗ.
С обзиром да су Срби у цијелој западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање Југославије 1991-1992, тешко је вјеровати да ће неко од злочинаца одговарати са своја (не)дјела, као што је и овај даруварски злочин.