Миљановац 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Западна Славонија


Миљановац 1992



Злочин у Миљановцу је монструозно злодјело које су извршили припадници хрватских полицијских снага под командом Николе Ходака у ноћи између 20. и 21. јануара 1992. године приликом етничког чишћења западнославонских села у општини Дарувар.

Тада је убијено најмање десетак Срба цивила становника овог села, а за њих седморо су позната имена односно идентитет жртава.

Територија села Миљановац је у то време била под заштитом снага УНПРОФОР-а, односно спадала је под контролу Плавих шљемова.

Иначе, крајем 1991. и почетком 1992. године стотине села и насеља гдје су Срби имали релативну или апсолутну већину на територији Билогоре и западних дијелова Славоније су били етнички очишћени од хрватских паравојних и полицијских снага током злочиначких операција "Откос" и "Оркан".

Процjењује се да је преко 50.000 Срба напустило своја огњишта у року од три и по мјесеца. Југославенска Народна Армија је покушала да заштити Србе на том подручју гдје су обитавали вијековима, али безуспјешно.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Карловац - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Рокнић - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ.

Друштвено-економско уређење је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање.


Југославенска шесторка: Булатовић, Кучан, Туђман, Глигоров, Изетбеговић и Милошевић

Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Србски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

Ситуација у Западној Славонији

Срби на овом подручију Западне Славоније представљају домицилно становништво које се ту налази још од средине 16. века, односно то је тада била покрајина у саставу Аустроугарске монархије - Хрватска и Славонија. Касније, у доба Краљевине Југославије, цијело подручје било је дио Савске бановине.

У току Другог свјетског рата усташки режим НДХ је на цијелој територији починио геноцид према србском и нехрватском становништву убијајући их у кућама, шумама, бацајући у јаме, одводећи у логоре одакле се мало ко вратио, пљачкајући и палећи им имовину и православне светиње.

Почетком 1991. године у Западну Славонију су доведени полицајци порјеклом из Херцеговине (усташки потомци). У прољеће 1991. Србе из свих насељених мјеста у Западној Славонији позивају на информативне разговоре и провјеравања.

У јавним листовима могу се видети чак и усташке пароле (Грубишнопољски лист бр. 91, од 19. јула 1991). Од марта мјесеца креће минирање србских локала у Дарувару и околини, а од маја су нестале све спомен-плоче и споменици жртвама и народним херојима из Другог свјетског рата.

Срби из општине Дарувар су организовали референдум за припајање Дарувара САО Крајини. Припадници МУП-а Хрватске долазе на гласачако мјесто и скидају заставе, а контрлоре хапсе. 12. августа постављају се полицијски пунктови на свим излазима из Гробишног Поља, Бјеловара, Подравске Слатине и Вировитице. Ноћу се често чује пуцњава из аутоматског оружја.

Од 16. августа у Западној Славонији крећу незаконита хапшења, затварања, киднаповања, мучења Срба, углавном цивила од стране хрватских паравојних јединица. Међу њима нестали су сљедећи Срби: Спасо Милошевић (полицајац на боловању), Кекеровић Млађен, Дмитар Станић, Драган Мачак и др. Сви они су киднаповани док су ишли на посао. Једино је пуштен Кекеровић Млађен јер је имао познанство са начелником СУП-а Бјеловар, Стојаном Густином.

Хрватска пропагандна машинерија је ширила лажи да је ЈНА имала своја дејства на Билогори и да угрожава само Хрвате. Исто тако су стално говорили о присуству "ћетника" и све Србе су сврставали у четнике, иако четника није било на Билогори и у Западној Славонији ни за вријеме Другог свјетског рата, већ само партизана.

Чак и за време постојања СФРЈ, када су постављане спомен-плоче невино убијеним жртвама народа Западне Славоније, екстремно оријентисани Хрвати су те плоче уништавали. Од септембра 1991. крећу маосвно и минирања србских кућа у селима око Подравске Слатине, Дарувара, Бјеловара и Грубишног Поља. Село Јасенаш је нападнуто 2. септембра, а Иваново село је нападнуто 21. септембра 1991.

ХДЗ је касније издао књигу "Откос" гдје је прецизно навео податке о организаторима и извршиоцима ових незаконитих радњи као и имена злочинаца са чиновима и улогама у том подухвату.

Миљановац је село које се налази у западним дијеловима Славоније, јужно од Дарувара 9 километара, односно 130 км источно од Загреба.

Према попису становништва из 1991. године Миљановац је имао око 400 становника, од чега је 70% било србске националности.

 

ЗЛОЧИНИ

Хрватске паравојне снаге су на подручју Билогоре и Западне Славоније спровеле велико етничко чишћење током злочиначких акција "Откос" у јесен 1991. године и "Оркан" у зиму 1991-1992 када је десетине хиљада Срба се нашло у колонама (аутомобили и трактори) ка Босни, односно према ријеци Сави и граду Босанска Градишка.

То је урађено из страха да им не понови геноцид као за вријеме Другог свјетског рата, када су оружане снаге Независне Државе Хрватске, усташе и домобрани масовно убијали Србе и пљачкали њихову имовину.

Хрватске паравојне снаге под командом генерала Антуна Туса су и након завршетка "Оркана" на западнославонском подручју имали нека дејства односно убијања Срба, али у мањем обиму.

Тако је у ноћи 20. на 21. јануар 1992. године, на велики православни празник Св. Јован Крститељ неколицина припадника хрватских полицијских снага упала у село Миљановац и направила стравичан масакр над невиним цивилима углавном старије доби.

У кућу породице Павковић ушло је неколико особа у маскирној униформи и извели су Милицу Г. Павковић, стару 71 годину, а потом је одвели у помоћну зграду. Тамо су је свирепо мучили, односно оборили на земљу и ударали кундацима. Како је она давала још знаке живота, али је била тешко рањена испалили су јој рафал у главу из ватрног оружја и то из непосредне близине од чега је одмах преминула.

Поред Милице, у непознатом правцу је одведен њен син Перо Павковић стар 48 година, цивил без оружја. Са њим је киднапован и Бранко М. Обрадовић стар 58 година, такође цивил без наоружања. Њихова тијела са видљивим траговима насиља и прострелним ранама су пронађена девет дана касније код шуме Старчевици, удаљена пар километара даље.


Хрватски командоси ликују након завршене операције

Полицицајци СУП-а Дарувар су на месту гдје су пронађени убијени Обрадовић и Павковић такође пронашли и лешеве од: Лазе П. Пејића старог 58 година, Љубан Јовановић стар 60 година, као и Јанковић Мирко стар 56 година.

 

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

За овај злочин се основано сумња да је извршен од припадника ПУ Дарувар којима је командовао Никола Ходак. Ту се наводе позната имена сљедећих особа:

  • Круно Леш
  • Владо Зимић
  • Зденко Хашекл
  • Ивица Бис
  • Славко Патек
  • Златко Кир
  • Владо Креха
  • Славко Гргић
  • Ивица Кноги

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Јединице Плавих шљемова су слабо водиле рачуна о безбједности Срба на овом подручју које им је Савјет Безбједности повјерио. Коначни погром хрватске снаге су спровеле у почетком маја 1995. године током злочиначке акције "Бљесак", када су добили одобрење од Запада.

Након тога је Западна Славонија опустјела и ријетко ко се враћао у другој половини 1990-их година на своја огњишта јер су их комшије Хрвати дочекивали непријатељски, а правно-бирократски систем Републике Хрватске је чинио све да онемогући повратак Срба на своја огњишта.

Такође, хрватске власти су често подизале лажне оптужнице против Срба на подручју РС Крајине што је такође представљало наставак злочина односно геноцида.

Бројни Срби који су водили приватне парнице против хрватске државе су изгубили спорове и добијали велике судске трошкове да плате.

Што се тиче процесуирања овог монструозног злочина нико још није одговарао. Тачније, Влада Републике Хрватске је 1992. године донијела Закон о опросту, по коме су сви припадници оружаних снага и учесници ткз. Домовинског рата поминловани.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О овом злочину постоји врло мало писаних трагова.

Српски сабор Западне Славоније је 1992. године сачинио извештај о прогону србског народа од стране хрватских власти и то је предато југославенском Комитету за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права.

Постоји такође само једна биљешка Милке Павковић која је дата Црвеном крсту Републике Србије.

Ниједан документарни филм није снимељен до сада, нити је икада одржан округли сто, односно јавна трибина или научни скуп на бившем југославенском простору, на коме би се јасно указало да Миљановачки злочин није се десио случајно, нити је излован случај, напротив.

То је само једна од карика удруженог ЗЛОЧИНАЧКОГ ПОДУХВАТА који се током деведесетих година 20. вијека обрушио на Србе у авнојевској Хрватској од стране Туђмановог режима.



Оцените нам овај чланак:




Tags:
MILJANOVAC
SLAVONIJA
DARUVAR
1992
DEVEDESETE
HRVATSKI ZLOCINI
JANUAR
JOVANJDAN
UBIJANJE CIVILA
RATNI ZLOCIN


Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links