Медачки џеп или "Крвави септембар у Лици" је била трећа агресија војно-полицијских снага Републике Хрватске на територије РС Крајине, од када је ово подручје стављено под заштиту плавих шљемова, односно УНПРОФОР-а.
Ова геноцидна операција је започета 9. септембра 1993. године изненадним нападом хрватске војске на села на подручју "Медачког џепа" код Госпића, гдје су Срби имали апсолутну већину, а која су се 18 мјесеци налазила под заштитом међународних мировних трупа.
У року од седам дана села: Медак, Почитељ, Читлук и Дивосело, опљачкана су и буквално сравњена до темеља. Убијено је 88 Срба. Ту је дошло и до размјене ватре између хрватских јединица са канадским батаљоном при УН. Овај велики злочин је пратило значајније учешће снага УНПРОФОР-а него у до тадашњим оружаним сукобима на простору бивше СФРЈ. Заправо, највеће учешће канадске војске у војним сукобима још од Корејског рата (1950-1953).
Једина особа која је кривично одговарала за ове злочине у Медачком џепу је хрватски генерал Мирко Норац, док је генерал Рахим Адеми ослобођен. Генерал Норац је осуђен на 7 година затвора због неспречавања злочина, али је имао повлашћене услове у затвору, што је било ругање правди и жртвама.
Иначе, Хашки трибунал је почетком 21. вијека одбио да процесуира злочине из Медачког џепа, па је цијели случај пребачен на Тужилаштво Републике Хрватске.
ПРЕТХОДНИЦА
Разбијањем друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Ово се мисли на крајеве западно од ријеке Дрине гдје су имали релативну или апсолутну већину: Славонија, Кордун, Банија, Херцеговина, Лика, Босна, Далмација, Дубровник, Барања, Горски Котари... или пак у Вардарској Македонији и Црној Гори.
Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. Почиње да васкрсава усташтво и јавно се промовише.
Средином 1991. године на простору од Вардара па до Триглава донијело је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто словеначки и хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави.
Хрватска полиција почиње упаде у незаштићена мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до септембра 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Њемачка, Аргентина, Шпанија, Италија, Парагвај...).
Колоне као судбина недужних цивила
Тако је отпочео и грађански рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена РС Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.
У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Српска Република Босна и Херцеговина. Док су Хрвати у Грудама прогласили Херцег-Босну, своју парадржаву у БиХ још 18. новембра 1991. године.
Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења Срба у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи, Оџаку, Виктор Бубањ, Тарчин и др).
Хрватске снаге су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник, Вировитица, Бјеловар, Славонска Пожега и др.
Ситуација у Госпићу
Госпић је градић у планинској области Лика подно Велебита, удаљен 200 км јужно од Загреба и 180 км сјеверо-западно од Сплита. Срби у овим крајевима имају већину, најмање 400 година.
Никола Тесла, познати србски научник рођен је у оближњем селу Смиљан 10. јула 1856. године, када је то било део Аустроугарске монархије. Његов отац је ти имао парохију и службовао као православни свештеник средином XIX вијека.
У Другом свјетском рату хрватски фашистички режим, предвођен поглавником Антом Павелићем и кардиналом Алојзијем Степинцем починио је геноцид (истребљење) над Србима, Јеврејима и Ромима. Марионетска Независна Држава Хрватска је створена уз помоћ Хитлера и Мусолинија, али је благослов добила од Ватикана и подршку од Римске курије.
Павелићев режим је напраио систем концентрационих логора: Јадовно-Госпић-Паг и убили више од 40.000 цивила (од чега 95% Срба) и православних свештеника у љето 1941. години. Тај логор је постојао 132 дана, а био је претеча јасеновачке индустрије смрти.
Након рата многи припадници оружаних формација клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске су побјегли у Западну Европу, САД, Канаду, Аргентину, Парагвај, Бразил и Аустралију. Они су имали помоћ од Римокатоличке цркве, али у домовини многи Хрвати и муслимани су сакривали своју мрачну прошлост односно учешће у ратним злочинима.
Почетком седамдесетих година 20. стољећа покренут је шовинистички покрет МАСПОК 'Хрватско прољеће', али га је комунистички режим оцијенио као деструктива и угушио. Организатори су дјелимично кажњени 1972. године.
Касних осамдесетих година многи Хрвати су подржали милитантну странку Хрватска Демократска Заједница (ХДЗ) и њеног лидера Фрањо Туђман, који је врло добро кокетирао у хрватској емиграцији, док му је у домовини забрањено јавно дјеловање јер је сматран за ревизионисту историје. Сам Туђман је окупљао око себе управо сој људи који су имали досије у полицијским архивама и означени као 'унутрашњи непријатељи'.
На почетку оружаних сукоба у СР Хрватској 1991. године дошло је до линије раздвајања између Срба и Хрвата, односно граница је била у Дивоселу.
РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Хрватске војска кренула је у офанзиву у око шест сати ујутру 9. септембра 1993. године. Оружани напад је укључивао око 2.500 бојовника Оперативне зоне "Госпић", укључујући Девету гардиску бригаду Војске Републике Хрватске, као и 111. бригаду из Ријеке, домобранску бригаду из Госпића, домобранску бригаду из Ловинца и специјалне полициске јединице хрватског МУП-а.
Хрватске војне снаге су у свом саставу имали превасходно оружје заробљено од ЈНА током 1991-1992, укључујући тенкове М-84 као и већи број артиљериског оруђа. Том јединицом је командовао мајор Агим Чеку, Албанац у редовима хрватских снага, који је касније одликован од Фрање Туђмана.
Војска РС Крајине је била изненађена овим нападом. Након два дана борби хрватске снаге су преузеле контролу над селима Дивосело, Читлук и делимично Почитељ. Нова линија фронта постављена је код села Медак. Укупна површина заузете територије је око 22 km², на којој је живјело 1.300 становника. У освету за офанзиву снаге СВК почеле су да користе далекометну артиљерију бомбардовајући град Карловац и ракете ФРОГ-7 за бомбардовање Загреба, али то није донијело заустављање напада.
Снаге СВК кренуле су у контраофанзиву и повратиле су део освојених територија чиме је заустављено свако напредовање хрватске војске. Обије стране користиле су тешку артиљерију током 12. и 13. септембра 1993. а снаге УН су обавестиле о 6.000 детонација на простору Госпића и Медачког џепа. Крајишка војска је 12. септембра 1993. испалила ракету "земља-земља" на аеродром Плесо.
Затим 13. и 14. септембра 1993. хрватска страна је користила авионе МИГ-21 за нападе на артиљерију српских снага на Банији и Кордуну, а један је оборен код Вргинмоста. Пилот Мирослав Перис је током обарања авиона 14. септембра 1993. погинуо.
Касније 15. септембра 1993. прекид ватре су потписали генерал СВК Миле Новаковић у име РСК и генерал-мајор Петар Стипетић у име хрватске стране. Споразум о контроли „Медачког џепа“ је подразумјевао повлачење хрватских трупа на почетне позиције од 9. септембра 1993. а да се снаге СВК не улазе на подручје Медачког џепа. Повлачење је било заказано за 15. септембар 1993. у 12:00 сати.
У циљу надгледања повлачења команда УНПРОФОР-а је послала 875 војника Другог батаљона пука "Принцезе Патриције" канадске лаке пјешадије да уђу у Медачки џеп заједно са механизованом јединицом француске војске. Снаге УН, под командом Џејмса Калвина биле су између крајишких и хрватских снага. Канадска војска унутар УНПРОФОР-а је била једна од најбоље наоружаних и припремљених, али до ових догађаја након сваког већег инцидената мировне снаге су више бјежале са мјеста сукоба него што су пружале отпор.
Ово је стварало несигурност код зараћених снага да су УНПРОФОР снаге неспособне да учине било шта по питању очувања мира. Према споразуму који је потписан канадске снаге требале су да уђу на међупростор тренутног фронта, да фиксирају крајишке снаге и да преузму територију од хрватских снага.
Међутим, онога тренутка када су ушли на ничију земљу и покушали да крену кроз територију коју су хрватске снаге заузеле на њих је запуцано са хрватске стране. Канадски војници на својим БВП-има високо су подигли заставе УН и више пута покушали током 16. септембра 1993. да уђу у подручје Медачког џепа.
Сваки пут када су пробали ватра са хрватске стране била је јача. Ватра је с временом са хрватске стране била све јача и јача тако да су Канађани почели да узвраћају ватру, а са хрватске снаге примјећено је коришћење топова од 20 мм.
Напета ситуација се наставила током читаве ноћи, а рано пред зору ватра са хрватске стране је престала тако да су канадске трупе почеле са преузимањем терена. Возилима су кренули путем, а недалеко одатле заутављени су на блокади која је направљена са минама и противтенковским препрекама.
Иза блокаде на хоризонту видео се дим, а у близини је примјећен и маскирани тенк чија је цијев била уперена ка УН трупама.
Наредни дан 17. септембра 1993. око 08:00 сати на том мјесту договорено је између генерала Калвина и Рахим Адемија да се блокада склони у року од четири сата, али то ипак није учињено. У 13 сати генерали су се поново срели и генерал Адеми је тражио поновно одлагање. Недалеко одатле је била група новинара и генерал Калвин је пред блокадом одржао конференцију за штампу, а видјевши све то хрватски војници започели су да склањају блокаду. Хрватске снаге су брзо кренуле са повлачењем на позиције од 9. септембра 1993. Повлачење је верификовано у 17. септембра 1993. у 18 сати.
"Некад мора да се прекине срање и ствар мора да се заврши. И све што сам тада чуо од Хрвата на мом нивоу, су били некакви недоречени изговори са циљем да нас зауставе са наставком операције".
— генерал Калвин, конференција за штампу на блокади, 17. септембар 1993.
Генерал Калвин је касније изјавио: „27 припадника (хрватске војске) је убијено или рањено током борбених дејстава са мојом борбеном групом током 14 дана у Медаку“. Хрватска негира ове догађаје.
У Канади је истина о догађајима и сукобу канадских и хрватских снага дуго скривана. Војници нису могли да вјерују да се о овом сукобу у Канади ништа није знало. Тек 1. децембра 2002. године током окупљања војника је награђена храброст коју су тада показали. У поздравном говору гувернер Едријана Карлсон казао је сљедеће:
- „Проста чињеница је да је само мали број, нас Канађана, знао шта сте ви учинили 1993. године у Хрватској. Ваша дела су била нимало мања од херојских, а ваша земља то није тада признала.“
ЖРТВЕ
Током акције хрватских здружених снага убијено је 46 војника СВК, 6 полицајаца РСК и 36 Срба цивила. Међу цивилима је 26 особа старијих од 60 година, од тога 17 жена. Укупно је убијено 88 Срба.
У овој злочиначкој акцији хрватске војске није било рањених међу Србима. Припадници УНПРОФОР-а су из директне борбе извукли 18 лешева, од којих је већина била измасакрирана и запаљена. Два леша су пронађена касније а један леш су пронашли војници РСК 1994. године.
Тек 2000. године је пронађено још 11 (16) лешева скривених у септичкој јами у некада србском дјелу (источном) Госпића. Од 11 лешева, 6 је идентификовано ДНК методом. Од 88 укупно несталих, 84 је пронађено при чему 8 лешева још није идентификовано.
- "Нисам нашао знакова живота, ни људи ни животиња, у неколико села кроз која смо прошли. Разарање је потпуно, систематско и намјерно".
— генерал Жан Кот (Jean Cot), 19. септембар 1993.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Ова злочиначка операција хрватске војске "Медачки џеп" је била подвргунта јакој међународној критици и суочавајући се са политичким и војним притиском, хрватска Влада је пристала на прекид ватре. Командант УН у Хрватској, француски генерал Жан Кот, организовао је и вршио медитацију преговора.
И поред тога хрватски предсједник Фрањо Туђман је одликовао генерала Мирка Норца и то неколико пута.
У рејону Теслинграда (Лички Осик) припадници Личког корпуса 1994. године заробили су припадника хрватске војске, Јохана Тилдера, који је био учесник догађања у Медачком џепу као припадник извиђачке јединице. У изјави коју је дао описао је читав ток акције, наређења Рахима Адемија и Мирка Норца, сопствено понашања и понашање појединаца. Детаљно је описао сцене масакра и иживљавања над лицима које су се ту нашле.
Када су објављене оптужнице Међународног кривичког суда за бившу Југославију на њима се нашло и име Мирка Норца. Њему је у Сплиту средином фебруара 2001. године дошло око 150.000 посјетилаца за подршку иако је он тада био у бјекству.
У Београду Удружење породица погинулих и несталих "Суза" годинама организује сваког 9. септембра парастос за погинуле и нестале Србе из Медачког џепа у цркви Св. Марка на Ташмајдану у преподневним сатима.
СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
На основу истраге коју је водило до 2004. године, Тужилаштво Хашког трибунала подигло је оптужнице по командној одговорности против начелника Генералштаба Хрватске војске генерала Јанка Бобетка, команданта војног подручја Госпић, генерала Рахима Адемија и команданта Девете гардијске бригаде, генерала Мирка Норца.
Јанку Бобетку оптужница није уручена, јер је он је преминуо априла 2003. године. Он је био спреман да изврши самоубиство, рекавши да "жив неће ићи у Хаг". Организован је специјалан тим ветерана који је предводио Миљенко Филиповић, са циљем да спријече било какво хапшење односно испоруку у Хаг.
До суђења у Хашком суду Мирку Норцу и Рахиму Адемију у Хашком трибуналу није дошло јер је случај пребачен хрватском правосуђу у септембру 2005. године, а хрватско правосуђе је оптужницу подигло тек 22. новембра 2006. године.
Јуна 2007. године је започело суђење, а завршило се 31. маја 2008. године усменим изрицањем пресуде. Током суђења чули су се монструозни злочини и иживљавање над Србима цивилима (набијање жене на колац, одсјецање дијелова тијела, распоривање и бацање жена у сопствене куће, а затим спаљивање, гађање ножем ретардираног младића који је објешен наглавачке итд.). Такође је доказано да је у самом нападу искоришћено четри пута више артиљеријских граната од потребног броја.
Пресудом је Рахим Адеми ослобођен, а Мирко Норац осуђен због неспречавања убистава цивила, пљачкање имовине те убијање и мучење ратних заробљеника на јединствену казну од само 7 година робије. Сам генерал Норац током свог боравка у затвору више био на слободи него на робији: ожено се се, добио двоје дјеце, завршио факултет и др.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злочинима који су се десили у Медачком џепу, крај Госпића 1993. године до данас је снимљен само један документарни филм, као исповјест канадског официра.
Књига није написана ниједна. Постоји само пар књига гдје се спомињу злочини из Медачког џепа.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Медачком џепу су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека од стране Фрање Туђмана и партије Хрватска Демократска Заједница.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Госпића односно Лике, већ читаве СР Хрватске, јер су хрватски екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по узору на клеро-фашистичку НДХ.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од хрватских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај госпићки злочин.