Карловачка кристална ноћ је назив за рушење, ломљење, паљење и минирање локала, угоститељских објеката на подручју града Карловца, на Кордуну почетком деведесетих година 20. вијека када је започео процес разбијања социјалистичке Југославије.

Овај начин застрашивања Срба су радили хрватски екстремисти и припадници паравојних формација по директиви централе странке ХДЗ-а је био део етничког чишћења, тачније "Рјешавања србског питања у Хрватској".

Процењује се да је у самом Карловцу и ближој околини уништено најмање 300 локала и радњи чији су власници Срби, од чега је само мањи део познат, именом објекта и власника.

Хрватске власти, али и невладине органзације након 2000. године никада се овим проблемом бавиле, него су срамно ћутале и правили се да овај злочин не постоји. Написано је само неколико чланака на интерету, што је недовољно.

Поред тога, ни хрватско правосуђе такође никада није ове случајеве адекватно процесуирало, јер су били у страху за своју личну сигурност. Када би се и десило да неко од оштећених покрене приватно тужбу против државе били су одбијани и морали су да плате трошкове судске парнице.

Овакви случајеви уништавања србске имовине и застрашивања нису били само у Карловцу, већ и другим градовима односно урбаним насељима СР Хрватске, као што су: Госпић, Задар, Вуковар, Винковци, Осијек, Загреб, Сисак, Шибеник, Вировитица, Дубровник, Огулин, Бјеловар итд... што довољно говори да је ово био планирани злочин у режији Фрање Туђмана и његових блиских сарадника из врха странке Хрватске Демократске Заједнице.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.

У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар

Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.

Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Еуфорија каква се не памти: Остватење сна

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

Ситуација у Карловцу

Карловац је највећи град на Кордуну, област која се налази на сјеверозападу Балканског полуострва, на тромеђи Балкана, Паноније и Јулијских Алпа. Удаљен је 55 км југозападно од Загреба, 100 км западно од Сиска и 130 км источно од Ријеке.

Град Карловац лежи на четири ријеке: Купа, Корана, Добра и Мрежница. Ово сам Карловац чини изузетно богатом флором ии фауном.

У XVI вијеку Хабзбуршка монархија је у том пустој области Баније сазидала војно утврђење за одбрану од османлијске инвазије које су ишле ка средишњој Европи. Занимљиво је да су Турци седам пута опсједали Каловац, али га никада нису освојили.

Мало даље Карловца била је посебна област Војна Крајина све то 1881. године под управом Бечког двора. Тек 1763. године Карловац почиње да се развија економски и привредни раст је убрзан јер је војна управа замјењена цивилном.

Православна црква Св. Николе је сазидана 1795. године... а наредних деценија познато је као карловачко "златно доба". Тако је било све до почетка 20. стољећа када је отпочео Први свјетски рат.

У граду Карловцу се налази и сједиште Горњокарловачке епархије СПЦ.

Многи становници су мобилисани у аустроугарску војску и послати у рат на три фронта: Тирол против Италијана, у Подриње портив Срба и у Галицију против Руса. Средином новембра 1918. године Војска Краљевине Србије је ослободила Карловац.

Након стварања државе: Краљевине СХС, Карловац је припао Савској бановини. Тада настаје нови привредни раст и развој града.

За вријеме Другог свјетског рата град Карловац су окупирале усташе и цијело подручје је ушло је у састав Независне Државе Хрватске у коме су главну ријеч водили поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.

Многи Срби из Карловца су били одвођени у концентрационе логоре: Јадовно, Јастребарско, Јасеновац и др. Док су такође прављене масовне ликвидације по Карловцу, а имовина Срба пљачкана и уништавана.

Прослава прве годишњице стварања НДХ у Карловцу

Ти злочини су након 1945. године нарушили националну структуру, па су Хрвати касније имали релативну већину.

У вријеме социјалистичке Југославије Карловац је наставио да се развија и постао трећи индустријски центар авнојевске Хрватске. Град је седамдесетих и осамдесетих обиловао са многим спортско-друштвено-образовним садржајем што је привлачило пуно људи из руралних средина.

СВЈЕДОЧЕЊА

Један од ријетких карловачких Срба који су јавно проговорили о кристалној ноћи, односно пљачки и рушењу локала и кућа чији су власници Срби, јесте Недељко Малешевић рођен 1957. године у оближњем селу Братина.

- "Кућу у кaрловaчком нaсeљу Дрeжник, у близини Жeљeзничког колодворa мој отац је сaгрaдио 1967. годинe. У њу сaм сe са обитeљи прeсeлио 1983. године, кaдa смо ja и брaт, профeсионaлни конобaр, у осaмдeсeтaк квaдрaтa отворили локaл 'МГ'. Ja сaм стaновaо у призeмљу, a брaт нa кaту кућe, у коjоj су билa двa трособнa стaнa.

У мajу 1991. почeли смо добивaти првe aнонимнe тeлeфонскe приjeтњe: спомињaли су убоjствa, изговaрaли ружне риjeчи коje ми je и дaнaс нeугодно поновити.

Одмaх смо сe обрaтили тaдaшњeм нaчeлнику кaрловaчкe Полициjскe упрaвe Ивaну Штajдухaру, коjи нaм je добронaмjeрно кaзaо дa сe склонимо aко имaмо гдje кaкву родбину. Тaj je нaчeлник био jaко добaр човjeк, коjи je 1993. отишaо у пeнзиjу; чуо сaм дa je и он имaо непријатности због сличних сугeстиja коje je дaвaо...

Локaл ти je минирaн Нeдeљко, остaни гдje jeси, jaвио ми je сусjeд. Потом ми je то, нaкон што сaм гa нaзвaо, потврдио инспeктор у Кaрловцу. Било je то 25. октобрa 1991. године...

Брат Глишо је отишао са породицом у Нови Сад, а ја се 23. децембра 1991. године враћам у Карловац. Обишао сам мајку у Братини јер су и њој пријетили, а онда 27. децембра ми је и кућа минирана...

Тужбу против Рeпубликe Хрвaтскe подигaо сaм jeр имaм спис у коjeм стоjи дa сe рaдило о тeрористичком aкту, по ондaшњeм зaкону, коjи je кaсниje измиjeњeн, имaли смо прaво нa одштeтни зaхтjeв jeр нисмо били у зони рaтног дjeловaњa.

Фaрсa je трajaлa нeколико годинa, дa бисмо нaкрajу били одбиjeни под обрaзложeњeм дa смо били у зони рaтног дjeловaњa, иaко имaм докумeнт у коjeм су грaдскe влaсти Кaрловцa рeклe дa ту ниje било рaтног дjeловaњa, aли Државни суд то ниje увaжио".

ИМЕНА ОБЈЕКАТА И ВЛАСНИКА

Доле у табели је само делимични списак, оних објеката које су бивши становници Карловца и околине навели.

ПОСЉЕДИЦЕ

Разбијање Југославије је настављено, а Хрватска је срљала у рат, баш онако како је Туђманов режим и желио. Десетине хиљада Срба је напустило Карловац у страху за своју личну сигруност, као и својих породица.

Иначе у Карловцу у рану јесен 1991. године десила су се два позната злочина:

• прво је убиство тринаест Срба тј. резервиста Југославенске Народне Армије на Коранском мосту од стране припадника Специјалне полиције Града Карловца којима је командовао Михајло Храстов,
• друго је убиство породице Рокнић, тачније троје цивила: Марко Рокнић (40), његова кћер Данијела (14) и његова рођена сестра Драгица, удато Николић. Убијени су од својих комшија Браће Гојак.

Саборни храм Св. Николе у Карловцу је срушен у два наврата. То су учинили припадници хрватске паравојске ткз. Збор Народне Гарде у ноћи између 28. и 29. децембра 1991. године. Две године касније је поново оштећен 19. јула 1993. године.

Двије године касније 25. децембра 1993. године  на римокатолички Божић је стручно миниран са експлозивом велике разорне моћи. Тог дана је сришена и зграда Горњокарловачке епархије, као и Дом црквене општине карловачке.

Рат у Хрватској је трајао четири године, а завршио се тако што је режим Фрање Туђмана добио од Запада "зелени сигнал" да изврши злочиначке акције: "Бљесак" у западним дијеловима Славоније у мају 1995. године и три мјесеца касније "Олуја", када су Срби са Кордуна, Баније, Лике и Сјеверне Далмације прогнани са својих вјековних огњишта.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Након рата мали број Срба се вратио у Републику Хрватску, а поготово у град Карловац. Дочекивале су их увреде и непријатељско расположење локалног становништва. Правно-биркократски систем у Републици Хрватској је био тако направљен да одмогне повратницима и да им на све начине загорча живот.

Више од деценију и по у центру Карловца су стајале рушевине православне светиње, а онда је упорношћу епископа далматинског Фотија покренута је иницијатива да се обнови Саборни храм. Обнова је почела 2005. године, а груби радови су завршени тек посље двије године.

Република Хрватска је 1. јула 2013. године примљена у чланство Европске уније, при чему није расчистила са својом злочиначком прошлости, односно прогоном више од 650.000 Срба током 1990-их година као и унштавање културно-историјске баштине и вјерских објеката.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

До данас није снимљен ниједан документарни филм о Карловачкој кристалној ноћи деведесетих година, нити је објављена нека књига у којој би се могло евидентирати већина уништених локала, као и исповјести жртава овог монструозног злодјела.

Поред тога није одржана ниједна јавна трибина, нити један научни скуп, округли сто са овом тематиком, како у Републици Хрватској, тако и у Босни и Херцеговини и Републици Србији.

Ово само указује на неспремности хрватског друштва да се суочи са својом историјом.

ЗАКЉУЧАК

Карловачка кристална ноћ је само једна карика удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека на Србе од стране Туђмановог режима и страначких првака Хрватске Демократске Заједнице.

Циљ је био да се православни Срби елиминишу не само са подручја Карловца и Кордуна, већ и читаве авнојевске Хрватске, јер су хрватски екстремисти заправо жељели ентички, а поготово вјерски чисту државу по узору на клеро-фашистичку НДХ из доба Другог свјетског рата. Заправо, хрватско друштво након 1945. никада није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације као у Италији и Њемачкој. Брозови комунисти су промовисали лажне идеале братства и јединства у који су само наивни Срби вјеровали.

С обрзиром да су Срби у цијелој западној хемисфери означени као главни кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће неко од хрватских злотвора, било у одјелу или са оружјем у руци одговарати за оваква (не)дјела као што је и овај кордунашки злочин.