Покољ у Караџићеву je назив за свирепи злочин који се десио 3. октобра 1991. године од стране хрватских паравојника у селу Караџићеву надомак Винковаца које је насељено са Србима преко 90 процената.
Припадници ткз. Збора Народне Гарде су ушли у село маскирани са униформама савезне војске тј. ЈНА и са југославенском заставом. Била је то подмукла превара да би их мјештани пустили у село.
Том приликом је убијено на десетине мјештана овог села у источној Славонији, Срба цивила на најстрашнији начин, а вероватно би било и више мртвих да нису у помоћ прискочиле комшије из сусједних србских села: Маркушица и Габош.
У селу су мештани Караџићева подигли споменик 2006. године, кога су (непознати) вандали срушили 13. марта 2015. године.
Хрватско и србско тужилаштво никада није процесуирало овај злочин, иако су имена злочинаца добро позната мјештанима.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Караџићеву
Село Караџићево налази се у Источној Славонији, удаљено 12 км од Винковаца. Настало је у другој половини 19. века, а име је добило по Вуку Караџићу, реформатору србског језика.
Посље Првог свјетског рата ту се досељавају "Солунци", односно добровољци Војске Краљевине Србије из Лике и Босанске Крајине, којима је краљ Петар I Карађорђевић делио ту земљу као награду за борбу против Аустроугарске царевине и прелазак преко Албаније до Крфа.
Према попису становништва 1991. године, село Караџићево је имало 170 кућа, 411 становника, већином (87%) србске националности. У селу је постојала једна основна школа са 4 разреда.
Мјештани Караџићева су месецима током 1991. живели у страху да им се не понови судбина њихових предака који су одвођени у логоре смрти: Јасеновац, Ђаково, вуковарски Дудик... Иначе, село Караџићево је управо и за време клеро-фашистичке НДХ доживјело погром и уништење свега што је србско. Бројност села је преполовљена.
У таквој атмосфери страха и терора Срби у СР Хрватској су се повлачили у своја села, обарали балване на цесте и стражарили, да би се заштитили од изненадних упада хрватске полиције и екстремистичких група.
Мјесец дана прије овог злочина хрватске паравојне и полицијске снаге су минирале православну цркву у Винковцима и заузели касарну ЈНА.
РАТНИ ЗЛОЧИН
Ситуација током јесени 1991. у источној Славонији била је налик на хорор филмове. Мјештани села Караџићево су се стално надали да ће савезна војска ЈНА доћи да их заштити од хрватске полиције и паравојске, што је била и њена дужност по Уставу савезне државе.
У жељи да изненаде Србе, припадници хрватске паравојске маскирају се у припаднике ЈНА и стављају југословенска обележија. Тако несметано улазе у село Караџићево из правца Јармине и Иванкова (хрватских села), јер су Срби вјеровали да је коначно дошао спас.
Када су становници овог села наивно изашли да поздраве своје "спасиоце", хрватски паравојници су отпочели свој монструозни покољ пуцајући по цивилима бестијално и убијајући све што им се нашло на видику. У том првом налету је убијено је најмање 10 становника овог села и још пет србских бораца из сусједног србског села Маркушица. Ту су и порушене неке куће, а неколико мјештана је и заробљено и одведено у Иванково у логор.
Један од очевидаца овог ужасног злочина био је и Јовица Маричић, дугогодишњи предсједник села, коме су тог дана били заробљени супруга, снаја и унук. Касније су посље неколико дана су и размењени.
Он је рекао да је тог дана био најнесрећнији човек, јер је село Караџићево тог дана 60% било уништено. Извршиоци овог монструозног злочина ни данас нису приведени пред лице правде, а камоли кажњени, иако постоји видео снимак где се јасно види да је реч о ратном злочину.
Младићу Зорану Шодоловцу је одсјечена глава, а Радмила Катић која је била шлогирана и изведена из свог дворишта, а потом заклана.
Туђманови бојовници: вараждинске "Роде"
Крвави пир хрватских паравојника је трајао више од пола сата, а у међувремену су се мјештани прихватили борбе са хрватским нападачима.
Тако је пристигло и неколико десетина србских бораца из комшијиских села Маркушица и Габош, који су помогли да Караџићево "не падне у руке" хрватским паравојницима, самим тиме не направе и већег зла.
ИЗВРШИОЦИ
- Специјална полицијска јединица "Роде" из Вараждина
- Иванковачка 109. бригада хрватске војске
- Јединица "Жути мрави" из Вуковара
ИМЕНА ЖРТАВА
- Богдан Рајачић (79), партизански првоборац учесник НОР, капетан 1. класе у ЈНА;
- Чедо Мирчета (31), који је оставио иза себе супругу и трогодишњег сина;
- Радомир Тишма, србски борац из Маркушице.
- Зоран Шодоловац, србски борац из Маркушице.
- Светко Мирчета,
- Мирослав Кузмановић,
- Дражен Петровић,
- Жељко Петровић,
- Петровић Ђорђе,
- Стојановић Ђорђе,
- Радован Квочка,
- Перенчевић Жељко, србски борац из Маркушице.
- Мићо Кеча, србски борац из Маркушице.
- Радмила Катић
ПОСЉЕДИЦЕ
Хрватски паравојници нису успјели у својој намјери да заузму село Караџићево, које је остало у саставу РС Крајине до краја 1997. године, када је читава Сремско-Барањска област враћена у Уставно-правни поредак Републике Хрватске у складу са Ердутским споразумом.
Кривичне пријаве за овај злочин су поднесене још почетком 1992. године на Војном суду у Београду, али и касније након тзв. Мирне реинтергације у Хрватску, али за те злочине нико није одговарао.
Мјештани су подигли споменик 2006. године, за жртве који су почетком октобра 1991. убијене.
У ноћи између 13. и 14. марта 2015. непознати починиоци су срушили споменик србским жртвама у Караџићеву из 1991. године.
КАРАЏИЋЕВО 1991.
|
Караџићи, србско село.
Нема среће, невесело
Лежи поред Винковаца
близу зенги, муповаца.
Караџићи окружени,
у рату су, увучени.
У рату су месецима
са зенгама, муповцима.
Људи тамо, сад боре се
ЈУ армији, надају се.
Мисле да ће она доћи
Борити се и помоћи.
Једном неко рече гласно:
- "Иде Војска, спасени смо!".
Радост брзо, преноси се,
цело село, скупило се.
Селу беху прилазили
на тенку су се возили.
Народ мисли, помоћ стиже
иду селу све су ближе.
Носили су ЈУ барјаке
црвен' звезде, петокраке
Раја мисли, ЈУ армија
наша војска најмилија.
Кад су на сред’ села стали
на све стране запуцали.
Свирепо се иживљавали
док су редом убијали.
Из возила искочише
са камама навалише!
Што ту одма' не побише,
похваташе, заробише.
То не беше ЈУ армија,
већ хрватска солдатија
Војска зенги и муповаца
Туђманових добровољаца.
У масакру, тој подвали
сви се нису баш предали.
Неки су се отрезнили
и борбе се прихватили.
|
Пушке пламте, све се ори,
метцима се сад говори
Хрватске су снаге јаче
хоће Србе да поткаче.
Паника се селом дигла
на сву срећу помоћ стигла
Мркушица је помоћ дала
дошла браћа, није шала.
Борба, вика, метци, дрека!
Иш‘о човек на човека.
Одбрана је сада јача,
потиснула нападача.
Кад је борба сасвим стала
раја жртве пребројала.
Десет мртвих Караџића
политике Павелића.
Међу десет палих глава
било је и Мркушчана.
Комшије су праве биле,
у невољи прискочиле.
Неке зенге се предале
истину су те признале:
- "Ми смо само претходница,
мала група извидница".
Групише се војска снажна,
ако вест та није лажна.
У Јармини, Иванкову
а много их је у Ђакову.
Октобар је поч’о тако,
нема мира баш никако.
Док се сила таква спрема,
разговора опет нема.
Караџићи, ви Славонци
поносни сте били борци!
Ако сила иде вами
нећете ви бити сами.
Фашизам је у тој сили
то смо сад сви схватили
Неће раја такве власти
рушиће се, мора пасти!
|
Написао: О. Јовићев
Писано: 11. нов 1991.
|