Афера "Шпегељ" или илегално наоружавање Хрватске је назив за незакониту и тајну набавку наоружања за потребе чланова милитантне странке Хрватске Демократске Заједнице, као и паравојних формација и резервног састава полиције СР Хрватске у јесен 1990. године.
То се дешавало у доба када је Социјалистичка Република Хрватска била још увек саставни дио Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Ова акција је изведена у строгој тајности и далеко од очију јавности, јер се руководство СР Хрватске (Влада, Сабор и Предсједништво) припремало за рат односно за обрачун са Србима и припадницима ЈНА у СР Хрватској.
Виновниици ових илегалних радњи су само симболично кажњени... и деценијама у Хрватској уживају статус хероја.
Иако у моменту ове објаве на телевизији, почетком 1991. године, званични Загреб је ово оштро демантовао, саопштавајући како је све то део србо-комунистичке пропаганде.
Деценију касније, након смјене Туђмановог режима 2000. године, тадашњи предсједник Стјепан Месић је потврдио тачност снимака, односно чињеницу да је Фрањо Туђман са сарадницима заиста водио акцију противзаконитог наоружавања.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
ОРГАНИЗАТОРИ АКЦИЈЕ
- Фрањо Туђман, предсједник СР Хрватске
- Мартин Шпегељ, министар одбране у Влади СР Хрватске
- Јосип Бољковац, министар унутрашњих послова у Влади СР Хрватске
- Стипе Месић, члан Председништва СФРЈ из СР Хрватске
- Јосип Манолић, премијер Владе СР Хрватске
- Ђуро Дечак, високи чиновник ХДЗ Вировитица
- Антон Хабијанец, високи чиновник ХДЗ Вировитица
- Владо Шабарић, чиновник ХДЗ Вировитица
- Винко Белобрк, чиновник ХДЗ Вировитица
- Гојко Шушак, тада министар дијаспоре у Влади СР Хрватске
- Перица Јурић, заменик министра унутрашњих послова СР Хрватске
- Иван Белани, члан ХДЗ Вировитица
АКЦИЈА
План за акцију илегалног наоружавања у СР Хрватској сачињен је у љето 1990. године, када је Влада СР Хрватске преко својих веза успоставила контакте на међународном тржишту оружја.
Слом совјетске моћи - Берлински зид
Тада се Варшавски савез, а уједно и његове земље чланице доживљавале су друштвено-економску трансформацију (прелазак из социјализма у капитализам). У источноевропским земљама због повлачења Црвене армије из држава чланица Варшавског пакта у СССР, остала велика количина разних врста наоружања, највише пјешадијског.
Акцију илегалне набавке оружја из источне Европе је водио бивши генерал ЈНА Мартин Шпегељ и министар полиције у Влади СР Хрватске Јосип Бољковац. Док је акцију илегалног наоружавања Хрватске са наоружањем из прекоморских земања: Аргентине, САД и Канаде водио Гојко Шушак.
Контраобавештајна служба ЈНА је почетком октобра 1990. године била упозната са могућностима илегалног наоружавања у СР Хрватској. Па су тако и одређени најбољи оперативци КОС ЈНА да уходе и снимају Мартина Шпегеља, који је тада октобра 1990. још увек обављао дужност припадника ЈНА.
У ноћи између 12. и 13. октобра 1990. године на граничном прелазу Југославије и Мађарске "Горичан-Летење", улази неколико шлепера лаког наоружања. Ту на граничном прелазу био је Перица Јурић, помоћник министра полиције Јосипа Бољковца, иначе добро познат у круговима хрватско-усташке емиграције.
Те вечери је унето око 18.000 пушака "АК-47" (калашњикова) са муницијом. Све то илегално увезено оружје је смјештено у магацин Територијалне одбране "Ракитије", код Загреба, који је контролисао МУП Хрватске односно Јосип Бољковац.
Обавештајци КОС ЈНА су те вечери били само њеми посматрачи. Они су мобилним телефоном су контактирали команду Пете војне области у Загребу и тражили су дозволу да реагују, односно да зољама (ручним бацачима ракета) дејствују по колони са илегалним наоружањем.
Како нико од официра ЈНА из Команде није смио да преузме одговорност, звали су Генералштаб ЈНА у Београду и Предсједништво Југославије гдје су им Вељко Кадијевић, тадашњи министар одбране југославенске федерације и Борислав Јовић, предсједник Предсједништва СФРЈ, рекли да одустану од цијеле акције.
Наредна тура илегалног наоружавања преко овог граничног прелаза ушла је 18. октобра 1990. Паралелно са овим илегалним увозом преко Мађарске у луку Сплит је долазило бродовима оружје из Аргентине, Канаде и САД, које је куповала хрватско-усташка емиграција и слала у домовину.
ПОСЉЕДИЦЕ
Илегално увезено оружје је наредних мјесеци подељено члановима шовинистичких организација:
- Странка Хрватке Демократске Заједнице,
- Партија Хрватске Странке Права
- Паравојска Ткз. Хрватске Одбрамбене Снаге,
- припадници резервног састава МУП-а Хрватске.
Обавјештајци Југославеске Народне Армије су 19. октобра 1990. на војном полигону Гаково, крај Вировитице извели тајну акцију снимања Мартина Шпегеља, Јосипа Бољковца, министре у Влади СР Хрватске са сараднциима, гдје су они изјавили какви су им планови са тим илегално увезеним оружјем.
Планови су били везани за рат и обрачун са припадницима ЈНА, ликвидације Срба итд. У томе је помогао највише војни обавјештајац Владимир Јагар, припадник КОС-а, иначе и Шпегељов рођак. Касније је КОС ЈНА прикупио још додатне доказе како би предсједник СР Хрватске Фрањо Туђман и сви министри Владе СР Хрватске могли бити ухапшени и осуђени на вишегодишње казне затвора.
Међутим, усљед политичких притисака на Савезни Секретаријат за Народну Одбрану (ССНО) и необазривости Предсједништва СФРЈ хапшење и кривинчни поступак су изостали.
Ти планови хапшења највишег руководства СР Хрватске за 29. новембра 1990. су јавно објелодањени на сједници Врховног Савјета Одбране Југославије, од стране Вељка Кадијевића и тиме је акција хапшења пропала.
Дана 22. децембра 1990. у хрватском Сабору изгласан је тзв. Божићни устав, којим су Срби избачени као конститутивни народ и сведени на националну мањину. Деценијама раније у свим уставима СР Хрватске, увјек је наглашавако да је та република хрватског и србског народа.
„Рата у Хрватској не би било, да га Хрватска није жељела"
Фрањо Туђман, 24. марта 1992.
Мартин Шпегељ у страху да не буде ухапшен одлази у Аустрију неколико мјесеци, али се почетком јула 1991. враћа у СР Хрватску гдје наставља свој посао. Постављен је одмах за начелника Генералштаба ткз. Збора Народне Гарде - хрватске паравојске.
Још прољећа 1991. године Хрватска је имала више од 100.000 људи наоружани са лаким оружјем, који су били силно мотивисани за рат. Већ тада је увелико трајао специјални систем застрашивања Срба у урбаним насељима гдје су Хрвати имали релативну или апсолутну већину. Ово је довело до великог егзодуса србске популације.
Оружани напади су отпочели прво у Пакрацу 1. марта 1991. а наставило се на Плитивчким језерима 31. марта 1991. па у Борову Селу и Задру 2. маја 1991. Пале су и прве жртве. Хрватска пропаганда је све то искориштавала да појача антисрбску и антијугословенску кампању. Од тада се у већини србских места у СР Хрватској могле видјети барикаде, јер су се мјештани плашили за своју личну сигурност.
Овај догађај илегално наоружавања из јесени 1990. године је један од кључних догађаја у разбијању Југославије.
СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
Дана 25. јануара 1991. КОС ЈНА је ухапсио неколико чланова ХДЗ који су учествовали у овом илегалном подухвату и спроведени су у Загреб, гдје их је чекало суђење за оружану побуну и непријатељско дјеловање.
Сви они су проглашени кривима, а судија Војног суда Миле Вигњевић је изрекао пресуду 20. маја 1991. која је гласила:
- Антун Хабијанац, 3.5 године затвора,
- Јосип Ковач, 3 године и 3 месеца
- Ђуро Дечак, 3 године затвора,
- Фрањо Ковач, 2.5 године затвора,
- Владо Шабарић, 1 годину и 3 месеца,
- Винко Белобрк, 1 годину,
Осуђеници за тешко кривично дјело су пушени на слободу, већ два дана посље изрицања пресуде. Дочекало их је мноштво Хрвата уз велико одушевљење. За њих те оптужбе нису биле тешке, нити су уопште у томе видјели проблем, напротив дочекали су их као хероје.
Они су били свјесни да се Тисућљетни сан остварује, односно да могу након толико стољећа робовања под завојевачима и државно-правне заједнице са другим народима да имају коначно своју самосталну државу, а да им буде етнички и вјерски чиста земља. За тај идеал су били спремни да дају све.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Ниједна европска држава није била заинтересована да заустави ово илегално наоружавање Хрвата, иако је било сасвим јасно да то може само довести до рата. Већ крајем 1991. године почеле су мировне конференције за прекид оружаних сукоба, али безуспјешно.
Наредне године започет је и у Босни и Херцеговини крвави оружани сукоб. Ратови у западним дијеловима бивше Југославије су окончани тек када је у Дејтону (САД) потписан мировни уговор 21. новембра 1995. године.
Током деведесетих година 20. вијека илегално наоружавање у СР Хрватској од Туђмановог режима било је "политички коректно" односно све је стављено у служби осамостаљивања Хрватске.
Иако је у Републици Хрватској власт промјењена почетком 2000. године, па и сам Стјепан Месић, блиски Туђманов сарадник током 1990-1994, пошто је постао 2. хрватски предсједник потврдио снимак КОС ЈНА као аутентичан, виновници тих незаконитих радњи никада нису адекватно санкционисани.
Штавише ни Европски парламент, приликом примања Хрватске као чланице Европске уније 1. јула 2013. године нису постављале икакве услове Загребу, па ни процесуирање одговорних за злочине над Србима и етничко чишћење током 1990-их година.