Етничко чишћење Госпића и околине је назив за удружени злочиначки подухват који се десио у љето и јесен 1991. године у јужним дијеловима Лике, градићу са мјешаним србско-хрватским становништвом.

Средином октобра 1991. године више од 200 особа, од чега 48 жена, србске националности је нелегално ухапшено и одведено у непознатом правцу. Више од 120 Срба је убијено од стране паравојних јединица ткз. Збора Народне Гарде - ЗНГ и ткз. Хрватске Ослободилачке Снаге ХОС, осталима је судбина непозната.

За овај злочин су осумњничени, припадници и команданти цивилно-војних структура у Госпићу: Мирко Норац, Тихомир Орешковић, Иван Орешковић, Стјепан Грандић, Милан Чанић, Мирослав Петри, Томислав Мерчеп.

Са свим детаљима овог масакра још крајем 1991. године био је упознат цијели политички и војни врх Хрватске, чак и опозициони лидери: Здравко Томац и Дражен Будиша, али ништа није учињено да се кривци санкционишу.

Једини који је јавно проговорио о злочинима над Србима у Госпићу 1991. и био спреман да свједочи у Хагу јесте Милан Левар, бивши припадник хрватске војске. Њему је 2000. године подметнута бомба под ауто и усмртила га.

Госпићка злодјела над Србима су само једна карика од геноцидног ланца који се обрушио почетком деведесетих година 20. века на Србе у авнојевској Хрватској.

Никада није снимљен ниједан документарни филм, а свега једна књига је написана који би покољењима свједочила о овом УЗП.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.

У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар

Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.

Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Еуфорија каква се не памти: Остватење сна

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

Ситуација у Госпићу

Госпић је градић у Лици, налази се на важним раскрсницама у Личком пољу крај ријеке Новчице, односно у централној Лици. Према попису становништва из 1991. Госпић је имао око 55% Хрвата и 37% Срба.

Православна црква Св. великомученика Георгија је изграђена 1785. године.

У госпићкој општини налази се и село Смиљан (4 км северозападно) гдје је рођен научник Никола Тесла, Србин чији је отац био православни свештеник.

За вријеме Другог светског рата, Госпић је био велико и важно усташко упориште, где су почињени масовни ратни злочини против србског становништва, највише у Дивоселу. Хрватске усташе су се увјек хвалиле да је Госпић "пао" девет дана послије Берлина.

Након вишестраначких избора у СР Хрватској током пролећа 1990. Хрвати у Госпићу окупљени око милитантне странке Хрватска Демократска Заједница - ХДЗ, чији је лидер био Фрањо Туђман.

Покушавали су преко притисака и провокација на националној основи да присиле Србе из Госпића на трајно исељавање. Ово је била редовна појава после емитовања филма из "Афере Шпегељ".

Од априла 1991. године почиње под окриљем ноћи бацање бомби на србске куће, дворишта, кафиће, одвођење су у полицијску станицу на информативне разговоре одакле се нико није вратио. Међу њима и Јово Вујиновић из Госпића, пронађен мртав у јулу 1991. после одласка на информативни разговор.

У кафане и ресторане где су били власници Хрвати, Србима је био забрањен улаз. Чак су и стављани шовинистички натписи: "Србе на врбе", "Бјежте псине преко Дрине", "Срби ван из Хрватске", "Живио Анте Павелић", "Убиј, убиј Србина", "Хеил Хитлер!"... а најомиљенија име је била:

"Забрањено за Србе и псе“

На бензинским пумпама редовно су стајали припадници хрватске полиције, који су контролисали да Срби могу купити највише 5 литара бензина. Некадашњи борци НОР и носиоци Партизанске споменице су нападани и физички и вербално од активиста ХДЗ. Такође у трговачким радњама са мјешовитом робом чији су власници Хрвати многи су одбијали да робу продају Србима. На гробљу су остављане пријетеће поруке Србима да се исељавају.

Током јула и августа 1991. године кроз Госпић су у аутомобилима и камионима крстарили хрватски екстремисти, носећи усташке ознаке и певајући усташке песме, пријетећи Србима убиствима. Ћирилични натписи су изрешетани, а потом уклањани.

У августу 1991. године креће масовни одлазак Срба из Госпића. Крајем августа 1991. припадници ЗНГ убијају на свиреп начин Николу Пјевача и Брацу Плећаша.

Споменик Николи Тесли у Госпићу, подигнут 1964.

Септембра 1991. године споменик Николи Тесли у Госпићу је уклоњен, а централни трг уместо Трг Николе Тесле, добио име Трг Стјепана Радића.

Оснива се и ткз. Кризни Штаб у Госпићу чији је шеф  постао Анте Карић.

У Госпић долазе Мирко Норац и Тихомир Орешковић са великом групом особа сумњиве прошлости (усташки емигранти из иностранства и криминалци са досијеом у полицији) који почињу етничко чишћење и пљачку србске имовине.

Хрватске паравојне јединице и хрватска полиција 10. септембра 1991. опкољавају касарну ЈНА "Станко Опсеница" у Госпићу и заузимају је 18. септембра 1991. по налогу Фрање Туђмана председника Хрватске и Јосипа Манолића, његовог заменика.

Иако је постојао споразум са властима у Госпићу о безбедном пролазу возила ЈНА који достављају храну, возило је изрешетано, а заставник ЈНА Никола Бачић је убијен, док је возач тешко рањен.

Напад на касарну ЈНА вршен је из госпићке болнице и католичке цркве. Током опсаде касарне ЈНА у Госпићу убијени су југославенски официр капетан Миодраг Остојић и поручник Душко Мазињанин, док је шест војника ЈНА рањено.

Припадници хрватске полиције и хрватске паравојске: Милан Рожић, звани Рука, Мартин Матија, звани Ирфан, Жељко Болац, Жељко Жигић и Мирослав Петри... 28. септембра 1991. године из једне стамбене зграде у којој је било склониште одводе најмање 34 Срба у непознатом правцу где их убијају.

Почетком октобра 1991. повереник хрватске владе за Лику и шеф госпићког ткз. Кризног штаба Анте Карић, пише поверљиво писмо предсједнику Хрватске, Фрањи Туђману гдје га обавјештава о напетој ситуацији, као и страховлади коју спроводе паравојне јединице којима су командовали Мирко Норац и Тихомир Орешковић.

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Увече око 20 сати 14. октобра 1991. у просторијама госпићког ткз. Кризног Штаба нашли су се: Тихомир Орешковић, Мирко Норац, Стјепан Грандић, Иван Дасовић, Милан Жанић, Иван Рукавина, Мирко Касумовић, Јуре Премуз, болничар Крешо, Ивица Марковић, Жељко Болф, гдје су се договорили о конкретним детаљима етничког чишћење Госпића, које све особе треба ликвидирати према списку, како их наћи...

Мирко Норац је тражио од својих сарадника да се изјасне да ли могу извршити тај задатак. Нико се није јавио да не може.

 
Саборци на етничком чишћењу: Мирко Норац и Томислав Мерчеп

Већ два дана касније кренуло је незаконито хапшење госпићких Срба и одвођење у непознатом правцу. У тим групама ухапшених Срба било је жена и дјеце, који су одвођени камионима ван града. Хрватски паравојници који су то радили имали су маске преко лица тзв. фантомке, да не буду препознати од комшија.

Срби из Госпића и мањим дијелом неподобни Хрвати (они који су били у пријатљским односима или у браку са Србима) су одвођени са посла, од куће, ресторана... То је рађено без судског налога да су починили неко кривично дјело, значи да је ријеч о класичном киднаповању.

У тој акцији етничког чишћења учествовало је неколико возила (у сваком је било 5-10 људи), коју је предводио болничар Крешо Томљеновић. Ухапшене цивиле су изводили у неку шуму, гдје им је Мирко Норац наредио да пуцају у жртве.

Стјепан Грандић је добио наређење од Мирка Норца 16. октобра 1991. године да оспособи у касарни ЈНА у Перушићу једну собу за ликвидацију ухапшених Срба.

Међу тим ухапшеним и убијеним Србима били су угледни србски адвокат Ђорђе Калањ (51) са Удбине и његова жена Мирјана Калањ.

Обдукцијом коју је касније радио патолог др Зоран Станковић утврђено је да је Ђорђе Калањ убијен из ватреног оружја, а да су лешеви Калањевих касније поливени бензином и запаљени. Мирјана Калањ је тешко претучена металним оруђем, поломљена су јој ребра и глава, касније убијена из ватреног оружја.

Наредног дана Стјепан Грандић је по наређењу Мирка Норца, обезбедио камионе и аутобус за пребацивање ухапшњних Срба на непознате локације. Дана 18. октобра 1991. Стјепан Грандић је ухапшене цивиле одвезао код места Липова Главица. Ту су цивили убијени из ватреног оружја, а у ликвидацијама је учествовао и сам Стјепан Грандић. Дарко Милиновић је превозио колима хитне помоћи на смрт претучене Србе у згради Војне полиције у непознатом правцу.

Процијењује се да је у тим хапшењима и ликвидацијама у октобру 1991. настрадало око 250 Срба. Посље неколико мјесеци пронађено је 57 лешева који су утоварени у хладњачу, а затим превезени до Липове Главице, гдје су поливани бензином и спаљени, да би се уништили докази.

Посље су у хрватској и светској јавности ти лешеви представљени као хрватски, које су Срби наводно убили. Србски цивили који су одвођени на локацију Пазарише и ту убијани су премјештени на непознате локације.

У овим ликвидацијама Срба и неподобних Хрвата у Госпићу је учествовао и Миро Бајрамовић, припадник специјалне полицијске јединице "Јесење кише" којом је заповједао Томислав Мерчеп. Бајрамовић је сам касније свједочио да су добијали усмено наређење: "Етнички све очистити“.

ИМЕНА ЖРТАВА

Познато је да су незаконито ухапшени и одведени 1991. следећи Срби из Госпића:

1. Радован Бараћ (службеник ПТТ Госпић),
2. Тодор Бањеглав (конобар),
3. Јово Богош,
4. Раде Боговић,
5. Славко Бунчић,
6. Дане Буг (службеник Завода за социјално осигурање из Госпића),
7. Ђуро Вујиновић,
8. Милан Вујиновић (пензионер из Карлобага),
9. Никола Гајић (пензионер),
10. Бранко Драганић (радник у Теслинграду),
11. Ђоко Ђукић,
12. Сава Ђукић,
13. Милан Жакула,
14. Милан Иванишевић,
15. Недељко Игрић (општински инспектор) ,
16. Свето Јанковић,
17. Милојко Јокић (радник МУП-а),
18. Ђорђе Калањ (заменик окружног јавног тужиоца у Госпићу),
19. Дане Корица (пензионер, радио у Госпићком затвору),
20. Милан Ковачевић,
21. Никица Ковачевић, Симо Кљајић (новинар),
22. Симо Крајиновић (пензионер),
23. Бранко Кузмановић (пензионер МУП-а, стар 53 године, из Госпића),
24. Петар Лазић (возач, стар 42 године),
25. Милан Машић (пензионер),
26. Радован Машић (радник),
27. Момчило Мандић (пензионер МУП-а),
28. Боро Марић (шумски техничар),
29. Никола Мишчевић (пензионер МУП-а),
30. Жељко Мркић (радник МУП-а),
31. Михајло Николић (шумски техничар).
32. Милош Орловић (медицински техничар из Карлобага),
33. Милан Пантелић (метеоролог),
34. Ђуро Павлица, судија Окружног Суда,
35. Јанко Павлица (трговац из Карлобага),
36. Милан Павлица,
37. Никола Павлица,
38. Милан Павловић,
39. Милан Пејиновић (радник загребачког "Транспорта"),
40. Мишо Пејиновић (радник МУП-а),
41. Гојко Радманић,
42. Драган Ракић (службеник Завода за социјално осигурање),
43. Милан Смиљанић (инвалид),
44. Станко Смиљанић (службеник СИЗ-а за пензијско и инвалидско осигурање, стар 54 године из Госпића),
45. Богдан Стојановић (радник у хотелу "Индустро-градња" из Карлобага),
46. Никола Стојановић (пензионер),
47. Бошко Томичић (службеник у "Височици"),
48. Небојша Трешњић (стар 55 година).
49. Пајо Чопић (пензионер, стар 70 година),
50. Милан Узелац (приватни механичар),
51. Гојко Хинић (радник МУП-а),
52. Милан Чубелић (грађевински техничар),
53. Бранко Штулић (заменик јавног тужиоца, стар 54 године),
54. Богдан Шупут (инжењер шумарства, стар 56 година, из Госпића),
55. Даница Бараш,
56. Анкица Бегић,
57. Борка Вранеш (пензионер),
58. Душанка Вранеш (медицинска сестра),
59. Радмила Диклић (службеница Турист-бироа),
60. Марица Ђукић (професор у пензији),
61. Смиља Жакула,
62. Милица Јанковић,
63. Мирјана Калањ (економиста, 46 година из Госпића),
64. Сока Машић (пензионер),
65. Марија Мишчевић (службеница суда),
66. Милева Орловић (супруга Милоша из Карлобага),
67. Анђелка Пантелић (трговац),
68. Мирјана Пантелић (студент, кћи Милана и Анђелке).
69. Нада Павлица,
70. Сока Павлица (чистачица у карлобачком МУП-у),
71. Љубица Пањевић (стара 70 година),
72. Боја Поткоњак (пензионер),
73. Милица Поткоњак-Радманић (супруга Гојка),
74. Радмила Станић (професор хемије), и
75. Љубица Трифуновић (пензионер),
76. Брацо Плећаш,
77. Никола Пјевач,
78. Милица Крајиновић,
79. Јозо Делач,
80. Шиме Јуришин,
81. Мартин Павлетић,
82. Анте Пећина,
83. Мишо Пејиновић,
84. Марија Почуча,
85. Јосип Рачић,
86. Ана Рајчевић - Вукић,
87. Марица Томљеновић,
88. Марија Валентић,
89. Ана Војновић,
90. Милан Војновић,
91. Аница Воркапић-Живчић,
92. Љубо Вукчевић
93. Станко Смишнић, адвокат
94. Никола (Миле) Сердар стар 88 година, пензионер
95. Љубица Поткоњак, пензионер

НАЛОГОДАВЦИ И ИЗВРШИОЦИ

1.     Томислав Мерчеп, командант специјалне јединице МУП-а Хрватске,
2.     Тихомир Орешковић (бивши емигрант и криминалац),
3.     Иван Орешковић звани "Гробар", брат Тихомира, организатор тзв. Одбране Госпића,
4.     Мирослав Петри, из Перушића, предсједник ХДЗ Госпић, радио у банци у Госпићу,
5.     Мирко Норац, један од војних команданата паравојне формације ЗНГ, потоњи генерал,
6.     Ивица Рожић, звани "Рока" и "Бијели вук",
7.     Мартин Марковић - Ирфан,
8.     Иван Мажуран,
9.     Анте Карић, повјереник Владе Хрватске за Лику
10.     Дарко Милиновић, тадашњи љекар у Госпићу, касније министар здравља и социјалне помоћи у Влади Хрватске.
11.     Милан Рожић звани "Рука"
12.     Жељко Болац
13.     Жељко Жигић
14.     Милан Чанић

ПОСЉЕДИЦЕ

Након ових масовних убистава, односно удруженог злочиначког подухвата и етничког чишћења на подручију Госпића, наставља се масовно исељавање Срба са тог подручија, а хрватски паравојници даље пљачкају србску имовину у граду и околини.

Госпићка православна црква Св. Георгија је срушена експлозивом велике разорне моћи 1. новембра 1991. године од стране хрватске паравојске (овај посао је урадио неко стручан), а на том мјесту је направљен паркинг та аутомобиле. Свештеник СПЦ Славко Стевановић је прогнан са породицом.

Хрватска је незадрживо срљала у рат, што јесте и био циљ власти у Загребу, јер како је и сам Фрањо Туђман рекао 30.05.1992. на Јелачићевом тргу, да је Хрватска је могла добити независност и без рата, али не би била етнички чиста.

Дана 25. децембра 1991. је код личког села Широка Кула на локацији Катина јама, припадник СВК Дане Ловрић пронашао је 24 леша (15 мушких и 9 женских), па је извршена обдукција, гдје су лешеви препознати и утврђено је да су то били становници Госпића убијени у Норчевим чисткама.

Крајем 1991. године Служба за заштиту Уставног поретка (СЗУП) СР Хрватске спроводи истрагу о догађајима у Госпићу из октобра, али се истрага стопира на интервенцију Гојка Шушка, тадањшег министра одбране у Влади Хрватске.

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Исљедници Хашког трибунала долазе у Госпић тек 8. априла 2000. године да истраже злочине на подручију Госпића из октобра 1991. године. Ту наилазе на велики отпор домаћег становништва и удружења хрватских ратних ветерана који их константо вријеђају.

Милан Левар аутомеханичар, некадашњи припадник хрватске војске (командант диверзантско-извиђачког вода), учесник рата у Хрватској свједочи хашким истражиоцима о томе шта се дешавало у Госпићу почетком деведесетих година 20. вијека. Понуђен му је статус заштићеног сведока, али је Милан Левар то одбио. Више пута му је бомба подметана под аутомобил, да би 28. августа 2000. године Милан Левар био убијен од бомбе која му је подметнута под ауто.

Незаштићени свједок: Милан Левар из Госпића

Септембра 2000. године хрватска полиција хапси Тихомира Орешковића и Ивицу Рожића док у децембру 2000. приводи и Стјепана Грандића. Мирко Норац је био дуго времена у бјекству, али се и он предао крајем фебруара 2001. године, када му је Влада Републике Хрватске дала гаранције да неће бити испоручен у Хаг.

Док је Мирко Норац био у бјекству, Удружења хрватских бојовника су 12. фебруара 2001. године на сплитској Риви окупили око 150.000 грађана из свих крајева Хрватске и југозападних дијелова Босне и Херцеговине да протествују против Хага и пруже подршку Мирку Норцу.

На том скупу су говорили бројне јавне личности, међу њима: Јанко Бобетко, начелник Генералштаба хрватске војске, Миле Дедаковић командант 204. вуковарске бригаде хрватске војске, Томислав Мерчеп, командант специјалне полицијске јединице "Јесење Кише" и др.

Хашки трибунал марта 2001. године уступа Жупанијском суду у Ријеци предмет "Госпићка група" из Хага на 4.000 страна, гдје је саслушано 140 свједока за двије године. Марта 2003. године судија Сајонара Чулина објављује првостепену пресуду у којој су Орешковић Норац и Грандић проглашени кривима.

Тринаест мјесеци касније је Врховни суд Хрватске потврдио ову пресуду оптуженима за злочине почињене у октобру 1991. у Госпићу:

1. Тихомир Орешковић, тадашњи секретар ткз. Оперативног штаба у Госпићу, осуђен 15 година затвора,
2. Мирко Норац, тадашњи командант 118. госпићке бригаде, а касније генерал хрватске војске, осуђен 12 година затвора,
3. Стјепан Грандић, командант 2. батаљона 118. бригаде, осуђен на 10 година затвора.
4. Ивица Рожић је ослобођен оптужбе за ратни злочин.
5. Милан Чанић је ослобођен оптужбе за ратни злочин.

Ова пресуда Жупанијског суда у Ријеци је обиљележена великим протестима неколико хиљада домољуба испред зграде суда, који су узвикивали пароле против Суда и државе.

Жупанијски суд у Ријеци је у истом суђењу ослободио Мирка Норца, Тихомира Орешковића и Ивицу Рожића за ликвидацују три србска цивила у Карлобагу 25. октобра 1991. године.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

На сплитској риви 12. фебуара 2001. организован је скуп подршке Мирку Норцу и његовим саборцима, када је дошло преко 150.000 поштовалаца лика и дјела генерала Норца, односно ткз. Домовинског рата. Упућени кажу да је на истом мјесту бившег југославенског вођу Јосипа Броза Тита дочекало дупло мање четири деценије раније.

Осуђеници за ратне злочине из случаја Госпић су имали нестандардан третман у затвору. Мирко Норац је имао пуно слободних викенда, одлазио је кући за празнике, оженио се и добио двоје дјеце. Успио је дипломирати на факултету у Загребу. Слично је важило и за Тихомира Орешковића и Стјепана Грандића.

Ово је била честа пракса хрватских власти гдје су оуђеници за ратне злочине из редова хрватских оружаних снага имали врло чудно издржавање казне, које је више личило на љетовање, него на робију. Заправо, то само указује колико они не сматрају да су убиства Срба заиста злочини.

У новембру 2011. године Мирко Норац бива пуштен на условну слободу одлуком Министарства правосуђа Републике Хрватске пошто је издржао двије трећине затворске казне везано за злочине у Госпићу и Медачком Џепу.

Исто тако и 2012. Тихомир Орешковић, бива пуштен на условну слободу. Док је Стјепан Грандић добио помиловање двије године од Стјепана Месића, тадашњег предсједника Хрватске.

Хрватски предсједници Стјепан Месић и Иво Јосиповић су одузели Норцу војничке чинове и признања добијена у рату. Поједине основне школе држе јавно слике Мирка Норца у својим просторијама.

Додељивање ордена Норцу за заслуге

Госпићка Православна Општина је обновљена тек 2016. године, али црква није још обновљена, нити има назнака да ће то бити у скорије вријеме, јер обнова цркве значи повратак становника Срба. То би поништило тековине ткз. Домовинског рата, за који су се они борили.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочинима хрватских паравојника који нису били изолована групица, већ део хрватског државног тероризма односно удруженог злочиначког подухвата највиших цивилиних и (пара)војних структура с почетка 1990-их година никада није снимљен ниједан документарни филм.

Једна само књига је написана и то од проф. Миле Рајичевића некадашњег становника Госпића, која ће посвједочити покољењима ужасе кроз које су прошли госпићки Срби док је Хрватском суверено владао Фрањо Туђман.

ЗАКЉУЧАК

Злочини у Госпићу су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у авнојевској Хрватској од стране Фрање Туђмана и партије Хрватска Демократска Заједница.

Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Госпића односно Лике, већ читаве СР Хрватске, јер су хрватски екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по узору на клеро-фашистичку НДХ. Разлог томе је што хрватско друштво у Југославији никада није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације пошто су Брозови комунисти деценијама гајили лажно братство и јединство у које су само наивни Срби вјеровали.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од хрватских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај госпићки злочин.