Кристална ноћ у Госпићу је назив за уништавање кућа, локала и услужних радњи чији су власници Срби на подручју града Госпића и околине с' почетка деведесетих година 20. стољећа, када се одвијао процес разбијања СФР Југославије.
Овај начин застрашивања Срба су радили хрватски екстремисти и припадници паравојних формација по директиви централе странке ХДЗ-а је био део етничког чишћења, тачније "Ријешавања србског питања у Хрватској".
Процењује се да је у самом Госпићу и ближој околини уништено више стотина објеката.
Хрватске власти, али и невладине органзације након 2000. године никада се овим проблемом бавиле, него су срамно ћутале и правили се да овај злочин не постоји. Написано је само неколико чланака на интерету, што је свакако недовољно.
Поред тога, ни хрватско правосуђе такође никада није ове случајеве адекватно процесуирало, јер су били у страху за своју личну сигурност. Када би се и десило да неко од оштећених покрене приватно тужбу против државе били су одбијани и морали су да плате трошкове судске парнице.
Овакви случајеви уништавања србске имовине и застрашивања нису били само у Госпићу, већ и другим градовима односно урбаним насељима СР Хрватске, као што су: Карловцу, Задар, Вуковар, Винковци, Осијек, Загреб, Сисак, Шибеник, Бјеловар итд... што довољно говори да је ово био планирани злочин у режији Фрање Туђмана и његових блиских сарадника из странке Хрватске Демократске Заједнице.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Госпићу
Госпић је градић у Лици, налази се на важним раскрсницама у Личком пољу крај ријеке Новчице, односно у централној Лици. Према попису становништва из 1991. Госпић је имао око 55% Хрвата и 37% Срба.
Православна црква Св. великомученика Георгија је изграђена 1785. године.
У госпићкој општини налази се и село Смиљан (4 км северозападно) гдје је рођен научник Никола Тесла, Србин чији је отац био православни свештеник.
За вријеме Другог светског рата, Госпић је био велико и важно усташко упориште, где су почињени масовни ратни злочини против србског становништва, највише у Дивоселу. Хрватске усташе су се увјек хвалиле да је Госпић "пао" девет дана послије Берлина.
Након вишестраначких избора у СР Хрватској током пролећа 1990. Хрвати у Госпићу окупљени око милитантне странке Хрватска Демократска Заједница - ХДЗ, чији је лидер био Фрањо Туђман.
Покушавали су преко притисака и провокација на националној основи да присиле Србе из Госпића на трајно исељавање. Ово је била редовна појава после емитовања филма из "Афере Шпегељ".
Од априла 1991. године почиње под окриљем ноћи бацање бомби на србске куће, дворишта, кафиће, одвођење су у полицијску станицу на информативне разговоре одакле се нико није вратио. Међу њима и Јово Вујиновић из Госпића, пронађен мртав у јулу 1991. после одласка на информативни разговор.
У кафане и ресторане где су били власници Хрвати, Србима је био забрањен улаз. Чак су и стављани шовинистички натписи: "Србе на врбе", "Бјежте псине преко Дрине", "Срби ван из Хрватске", "Живио Анте Павелић", "Убиј, убиј Србина", "Хеил Хитлер!"... а најомиљенија име је била:
"Забрањено за Србе и псе“
На бензинским пумпама редовно су стајали припадници хрватске полиције, који су контролисали да Срби могу купити највише 5 литара бензина. Некадашњи борци НОР и носиоци Партизанске споменице су нападани и физички и вербално од активиста ХДЗ. Такође у трговачким радњама са мјешовитом робом чији су власници Хрвати многи су одбијали да робу продају Србима. На гробљу су остављане пријетеће поруке Србима да се исељавају.
Током јула и августа 1991. године кроз Госпић су у аутомобилима и камионима крстарили хрватски екстремисти, носећи усташке ознаке и певајући усташке песме, пријетећи Србима убиствима. Ћирилични натписи су изрешетани, а потом уклањани.
У августу 1991. године креће масовни одлазак Срба из Госпића. Крајем августа 1991. припадници ЗНГ убијају на свиреп начин Николу Пјевача и Брацу Плећаша.
Споменик Николи Тесли у Госпићу, подигнут 1964.
Септембра 1991. године споменик Николи Тесли у Госпићу је уклоњен, а централни трг уместо Трг Николе Тесле, добио име Трг Стјепана Радића.
Оснива се и ткз. Кризни Штаб у Госпићу чији је шеф постао Анте Карић.
У Госпић долазе Мирко Норац и Тихомир Орешковић са великом групом особа сумњиве прошлости (усташки емигранти из иностранства и криминалци са досијеом у полицији) који почињу етничко чишћење и пљачку србске имовине.
Хрватске паравојне јединице и хрватска полиција 10. септембра 1991. опкољавају касарну ЈНА "Станко Опсеница" у Госпићу и заузимају је 18. септембра 1991. по налогу Фрање Туђмана председника Хрватске и Јосипа Манолића, његовог заменика.
Иако је постојао споразум са властима у Госпићу о безбедном пролазу возила ЈНА који достављају храну, возило је изрешетано, а заставник ЈНА Никола Бачић је убијен, док је возач тешко рањен.
Напад на касарну ЈНА вршен је из госпићке болнице и католичке цркве. Током опсаде касарне ЈНА у Госпићу убијени су југославенски официр капетан Миодраг Остојић и поручник Душко Мазињанин, док је шест војника ЈНА рањено.
Припадници хрватске полиције и хрватске паравојске: Милан Рожић, звани Рука, Мартин Матија, звани Ирфан, Жељко Болац, Жељко Жигић и Мирослав Петри... 28. септембра 1991. године из једне стамбене зграде у којој је било склониште одводе најмање 34 Срба у непознатом правцу где их убијају.
Почетком октобра 1991. повереник хрватске владе за Лику и шеф госпићког ткз. Кризног штаба Анте Карић, пише поверљиво писмо предсједнику Хрватске, Фрањи Туђману гдје га обавјештава о напетој ситуацији, као и страховлади коју спроводе паравојне јединице којима су командовали Мирко Норац и Тихомир Орешковић.
УНИШТЕНИ ЛОКАЛИ
Доле у табели је само дјелимични списак, оних објеката које су бивши становници Госпића и околине навели.
| РБ |
НАЗИВ ОБЈЕКТА |
ИМЕ ВЛАСНИКА |
| 1 |
Месара "Велебит" |
(непознат) |
| 2 |
Жикина гостијона |
(непознат) |
| 3 |
Гостијона Вучко |
Милан Вучевић |
| 4 |
Гаража на Брионима |
Стака Вранеш |
| 5 |
Угоститељска радња |
Породица Опалић |
| 6 |
Киоск у центру Госпоћа |
НИП "Борба" |
| 7 |
Киоск у насељу Чардак |
НИП "Борба" |
| 8 |
Угоститељска радња код Кина |
Бошко Пејиновић зв. Ћусин |
| 9 |
Куће у Билајској улици |
Срби |
| 10 |
Куће у Обрадовића варош |
Срби |
| 11 |
Куће у Наде Димић улици |
Срби |
| 12 |
Куће у Јасиковачкој улици |
Срби |
| 13 |
Куће у Ловичачкој улици |
Срби |
| 14 |
Куће у Карловачкој улици |
Срби |
| 15 |
Куће у Вуковарској улици |
Срби |
| 16 |
Куће у Слуњској улици |
Срби |
| 17 |
Куће у Задарској улици |
Срби |
| 18 |
Куће у Осијечкој улици |
Срби |
| 19 |
Куће у Дубровачкој улици |
Срби |
| 20 |
Куће у Вараждинској улици |
Срби |
| 21 |
Куће у улици Липе |
Срби |
| 22 |
Куће у Ријечкој улици |
Срби |
| 23 |
Куће у Винковачкој улици |
Срби |
ПОСЉЕДИЦЕ
Разбијање социјалистичке Југославије је настављено, а Хрватска је срљала у рат, баш онако како је хрватски државни врх и желио. Хиљаде Срба је напустило Госпић у страху за своју личну сигруност, као и својих породица.
Православна црква Св. Георгија у Госпићу (подигнута 1785. године) је срушена почетком новембра 1991. године, а то су учинили припадници ткз. Збора Народне Гарде, тако што су прво из авиона решетали митраљезом, а онда још и бацали касетне бомбе. Два дана касније госпићка црква је стручно минирана и срушена до темеља, али пажљиво да се остали објекти у сусједству не оштете. Касније је ту постављен паркинг за аутомобиле.
Рат у Хрватској је трајао четири године, а завршио се тако што је хрватска Влада добила од Запада "зелено свијетло" да изврши злочиначке акције: "Бљесак" у мају 1995. године и три мјесеца касније "Олуја", када су Срби са Кордуна, Баније, Лике и Сјеверне Далмације прогнани са својих вјековних огњишта.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Након рата мали број Срба се вратио у Хрватску, а поготово у град Госпић. Дочекивале су их увреде и непријатељско расположење локалног становништва.
Један од свједока шта се дешавало у Госпићу током 1991-1992 јесте Милан Левар, бивши припадник интервентног вода 118. домобранске пуковије Војске Републике Хрватске, по струци аутомеханичар. Он је убијен 28. аугуста 2000. године од подметнуте аутобомбе, јер је пристао да свједочи хашким истражитељима о злодјелима над Србима.
Мртва уста не говоре - Милан Левар, убијени свједок
Правно-биркократски систем у Републици Хрватској је био тако направљен да одмогне повратницима и да им на све начине загорча живот.
Годинама у центру Госпића су стајале рушевине православне светиње, а онда је 2015. године омогућен долазак православном свештенику, али црква још није обновљена, само су уклоњене рушевине и ограђени да више не буде ту ауто-паркинг.
Република Хрватска је 1. јула 2013. године примљена у чланство Европске уније, а да није расчистила са својом злочиначком прошлости, односно прогоном више од 650.000 Срба током 1990-их година као и унштавањем културно-историјске баштине и вјерских објеката.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
До данас није снимљен ниједан документарни филм о Госпићкој кристалној ноћи деведесетих година у којој би се могло евидентирати сви или бар већина уништених локала, као и исповјести жртава овог монструозног злодјела.
Једну књигу на тему Госпићке кристалне ноћи, али дјелимично обрађену написао је проф. Миле Рајичевић "Дивосело, Читлук и Орнице у времену и трајању".
Поред тога није одржана ниједна јавна трибина, нити један научни скуп, округли сто са овом тематиком, како у Републици Хрватској, тако и у Босни и Херцеговини и Републици Србији.
Ово само указује на неспремности хрватског друштва да се суочи са својом прошлости.